Борба, 19. 09. 1965., стр. 11
ду =
>
"
Недсља, 19. септембар 1965,
КЛАСИЧНА
у 5 )
петље птоаратеттинтаи а тистита сетити
Друта књила прозе Бранимира Шћецанођића
Правилу које влада међу новијим српским прозним писцима да после прве књиге приповедака објављују Ро“ ман. повиновао се и Бранимир Шћепановић, који је након прве књиге углавном кратких прича објавио о роман „Срамно лето“. У. основи. ништа се битно у његовом гледању на приповедачку прозу није променило, Он, је остао писац са свим специфичним карактеристикама које приповедача разликују од романописца, тек са нешто више наглашеном способношћу да своја одмерена казивања повеже једном широм анегдотском и разгранатијом мисаоном линијом. Разлике које постоје између његове прве и друге књиге почивају на продубљивању и ширењу а не на промени раније усвојених књижевних схватања. '
Шћепановићев роман надо-. везује се на последњу. најдужу и, можда, најбољу при-
поветку из његове претходне књите, ону по којој је читава књига добила име: „Пре истине“. Већ у тој приповеци он је прешао оквире крат ке приче. коју је раније а и касније са успехом неговао. дајући разуђену и, сложену, |слику једног, могућих сукоба у животу: су коба између појединца и колектива. Али ако је то била прича „пре истине“, у роману. тражећи саму истину, писац' инсистира на ширем и дубљем смислу тог сукоба. Док је у причи била само наговештена основа сукоба између бившег окупаторског вој
ника Антонија и житеља једног црногорског насеља. У роману сукоб се јасно поставља у облику питања: је
индивидуалном колективној
ли истина У убеђењу или у
Вељко Петро вић:
Х
__ Стари ратар,; први сусед, одмах иза најближе породице: и младе жене чисто узверене, с У наручју. — што је против сва више што се није дала одговорит
У црнину. | Деда-Аврам, и име му
кан, и косу носи по древноме адету, дужу, ниже потиљка, и сад, јер пирк
ју је око главе црном врпцом. 5 надвишавајући читаву пратњу,
снежна белина главе, још више светли.
_ Чича-Аврам, и не Рији у целом насељу КОЈ Ни у једној прилици није
И то га сад тера да размишља. да! дио;-то јест,
'то он досад никад није ра _Икакве прешне потребе. какву озбиљну одлуку. Ммазлуку и у фамилији. непопустљива остарелој глави, коју он нагло, а камоли ни за шта.
А
"Није то првина да испраћа на гробље м
—'кресну му истина пред
од „мајдубљих,,
осврћући се | дје чини спровод. Досад му то
а непробиталн ' 5 на обрће
снази која то убеђење прихвата7
Сукоб индивидуалног схватања и колективне свести у Шћепановићевим приповеткама и роману поставља се смело и одлучно. али решење Код њега не треба тражити по сваку цену. Истина је у разноврсности коју пружа жи вот. Ако је у Шћепановићевој добро ' познатој приповеци „Смрт господина Голуже“ победила колективна си ла, у „Срамном лету“ сукоб није завршен ничијом победом. Најпре је Исак обманом завладао над другим љу дима, али кад су они открили да су преварени, зачас су исход сукоба преокренули У своју корист. Исак одлази из завичаја у који је желео да се врати тријумфално, али тај његов одлазак не значи потпуни пораз, него продуже ње борбе на другом месту и другим средствима. Шћепано вићева Пасјача није симбол света као Фокнерова Јонка-.
не |
. ски проблем, него као практични предуслов за смислеНи људски живот. Шћепановићево прозно казивање прожето је искреном заинтересованошћу за судбину човека и из његових лепо срезаних реченица избија топла етичка ангажованост која прожима готово сваку реч његовог романа као и његових ранијих приповедака.
Као и сви морално ангажовани писци, Шћепановић с нескривеном горчином слика многе изопачености друштве них нарави и слабости људске природе, Ни сам Исак, гла вна личност романа, није без мана, иако је позитивнији од оних који су у уском кругу свог завичаја створили легло подвале, насиља и привидне слоге. Али Шћенпановићеви погледи нису ни очајнички го рки ни безнадно разочарани, Бо доказује и извесна доза хумора која разблажује там не боје његове слике света. Тај хумор корени се како у
Божидар Јакац;: Пијанисткиња
патофа или Камијев Оран, не го једна мала долина изван које, на срећу, владају други закони и постоје веће могућности за индивидуалну иницијативу. Његова критика ни је; дакле, критика света, него малих, скучених. учмалих средина. Он "је више етичар него метафизичар.
Кроз Шћепановићеву прозу дискретно се провлачи интелектуални тон, који, У ствари. произлази из добро запажених реалних односа међу људима. Писац ове односе овлашно стилизује тако да се његова запажања не односе на неко строго одреЂено време нити на неки јасно омеђени простор. али код њега нема апстракционизма од кога болује један део наше прозе. Проблем истине не интересује га као филозоф-
као што је и ред, иде иза укућана, родитеља дететом од пола године ког обичаја, а још је и да се не замури сва
ле старо-заветно. звани Деопшишану а априлски ветрић,. везао па му у тој сивој гомили
осећа да је најста-
јасно пало на памет;
тако | размишља онако како
новину У досад се. ипак,
очи наједаред,
да размишља без без претходног припремања за
за какву измену, УУ родила једна
а мисао У његовој тврдој, ј и не креће никада
лађе од себе. могло би се
дијалогу тако и у ситуацији. У дијалогу: беспризорни дечак, заљубљен у шешир који види на Исаковој глави, пита Исака:
— Шта треба да се уради за такав шешир.
— Не знам рече он. Ја, сам. „ето, прошао свети, У ситуацији: док Исак спава, његови бивши суграђани опкољавају га и, не препознајући га, испитивачки посматрају. а „један од мушкараца леже паралелно - поред Исака да се установи колико је странац висок“.
У наизглед једнолинијском“ Шћепановићевом стилу суделује. у ствари. много компонената. од којих. можда, нај већу вредност има дијалог. Готово читав роман сачињен је као драма или филмски сце нарио, у коме само једно по-
главље романа, под насловом „На очевом гробу“, чини иззврсно · „компонован унутрашњи монолог. Способност да се у јасном дијалогу изнесу најдубља хтења и снови спе цифична је одлика Шћепановића као писца и у томе се он разликује од својих вр шњака приповедача, који су претежно наратори-или монологисти. Чак су и његова расуђивања о животу дата у дијалозима, од којих је за идеју књиге један од најважнијих дијалог између Исака и попа Бодина: А
— „Нека каже овај свеште
_ник — рече он, — Нека он
пресуди да ли сам био у свету и да ли сам постао човек. — Верујеш ли да си био рече Бодин — и да си постао. — Верујем — рече Исак. — Онда је тако — рече све штеник. — Ако верује, људи, онда је био и постао је. — Али ми не верујемо рече лукави Максим. нама није лако. — Онда није био и није по-
"стао — рече Бодин и иска-
шља се у руку“.
Овај дијалог не открива са мо Шћепановићеву идеју да мерило наше човечности није само у нашем уверењу. не го и његову тежњу да свој израз доведе до највеће могуће једноставности. Упорно понављање једне речи свака ко није случајно. На први по тлед његов израз може да изгледа доста сиромашан. али се он одликује прецизношћу којом слика унутрашњи живот људи и смисао њихових међусобних сукоба. Иза тог једноставног стила открива се читава једна визија живота у чијем центру налазимо дубоке дилеме модерног човека. Код нас данас преовлађује схватање да се добар, стил састоји из бујице речи, високог тона. гметафоричности. Шћепановић се са успехом противставља овом схва тању и својим крепким и лапидарним стилом подсећа на класичне писце који, по правилу, и најдубље истине изражавају најједноставнијим средствима.
Другом својом књигом Шће пановић је продубио идејну структуру свог прозног казивања, развио етичке теме из своје прве књите и показао већу вештину у композицији. Пошто је већ својом првом књигом показао да је зрео пи сац. он је у другој књизи ту зрелину довео до класичне једноставности. Помоћу свог привидно равног и неузбудљивог стила, он је створио једну готово математички чисту прозу. која је у исти мах тбила, човечна и ангажована. У својој генерацији први по зрелости, Шпећановић је један од оних који нас поу-
здано уверавају да у овом часу стојимо пред истинским препородом прозе у савременој српској књижевности.
Драган М. Јеремић
· (Бранимир Шћепановић, „Срамно лето“, издање „Просвете“, Београд, 1965)
Деканпоф удес
одавде — а коме сам више баш од неке аснег — а
онаква снага остаје за нама,
Комшија Гавра устукну, 8 "заћута 'па ће као надовезати на своје ра гледно делећи чича-Аврамово расположење.
да труне у жутој земљи7.. споља неприметно; мало није речи, очи(земљорад- ници, већ после четврте десетине, упркос својој пуној,
мушкој и радној сили. убрајају себе у времешне,
чија је стаза већ скренула гробљем, на ком увек буја,
У оне на јарош утешним сеоским зујии кликће живот разних
биљки и крилатих и приземних и подземних бића). — ... Мора се, Декане, мора се, и живети и ра-
дити..: од памтивека је био такав закон, пиње, згрби се од посла а онда га је био закон, божји и људски, бар досад..
Гавра, мало се проракољи
да човек замлађи замене... такав . јес — ту и спусти гласом: а сад ко
да је дошло време да ми њих замењујемо, док нам је
душа у носу2.. Него. Декане, нешто сам оно још хтео
рећи... треба завршити Чедину кућицу.. До крова је стиго. све му је ту, и греде и црепови ...Почео чим се дете родило... није се журио... веровао је у своје жиле .. ал, ето! Треба помоћи Савки, стари су јој слабачки, девер не може школу напустити а Анђа, јес ко момак, ал две руке су две руке... Ти, комшија, бож'
сачувај.
! разговарао сам већ с Миладином да се нађеш ту око градилишта и куће...
... Ти само има опаких
људи који хоће да се ушуњају баш кад је оваква жа-
лост и забуна;
и да здипе, било алат
БОРБА ____ пр
БАНОСТАВНОСТ
рећи, изнебуха; и а 4 ·. овај Чеда, унук би МУ да коњу реп истргне. вредан. =. Нит је био убојица тукаџија, зе и женске чељади; 8. г 5 не он мене. А мени је поску у измесила По иво а доктор Душан већ дигао руке. Каже, од „његовог последњипу овај момак. слеме и хранилап дана не издржа' врућицу. Мени Мају из руке, а њему. до јуче, пањеве дотуразу да их упрти и Саве у тој божојој концоларији. пра ; У К вНЊУ у божји аља се машати, Ка 9 њему много мислити, ли глава, а стари сељак се помало снебива: као да сви ока у њега гледају х
И при арени приступио му комшија ИЕ он, раден човек, у најбољим годинама, око та Н успут, као да је прислушкивао Деканове ми ставља разговор удвоје: | ... — Шта ћепи Ту ти Кога задеси...
Декан. у овој прилици изречене речи. иако је научи (и седам година. људи у оваквим моме изговарају речи, увек исте, а заправо,
могађ бити!, јак и здрав нит је пио нит се картао, клонио се опасне, и сад ја испраћам њега
ача Пела већ јесенас како
целе једне куће, ни три 1 секиру и мотику отии пуне џакове и дудове цепа... Нешто није У Ничим се не да то
посао не вај јер од тог 00
нема никаквог реда .:. Како
„изузетно подозрив, слуша о. да за својих седамдесет нитима, само. онако.
ко зна где су им
У томе тренутку и памет и душа. | ј (а а. бог би га знао. ил, ваљда, само онај. ле како то: да се ја враћа!
му се не поменуло, сам он зна
т запаљеног. Декана. А,.
|иннни____________
лопине једне, ... 4 било од материјала; и из куће док је мртвац још на асталу...
— А што ви сви мене у ивер... Кад је моба сви заједно да се потрудимо... па шта ком у тал падне...
=— Ама, не мислим ја онако... већ ко велим... ето, и ја сам ко јуче натоварена кола једном руком извлачио из јарка. а садт. ј
Скупили се људи из читавога шора. не само оближњи суседи, него чак и они преко баште. Ником није двапут ни речено, а неки само видели кроз тарабу да се народ окупља. ј р '
Прионули као да за себе раде, или бар за своје дете. Чак се и договарало и делили послови и алат, брже и тише но што би иначе ма на ком плаћеном заједничком подузимању, чак ни за општи интерес. И жене се пријавиле да домаћици и редушама помогну око обилног маснијег ручка. за вредне, веселе својевољце. "Јер, певало се и шалило се, — и то му је као обред уз посмртну мобу — и младо и старо, чак и кад се најтежи балвани ужљебљивали, уз оно хо-рук. Гаврином Ради причкињио терет ногу. али младић само што поче јо..-! па без и оног оо! пређе у кикот.
Да ли је то чудно или је природно што су људи обично ведрији и орнији кад на моби код којег свог пријатеља раде. него'за надницу или за плату: Често им је и успех овде бржи и потпунији. (Писац ове мале приче моли читаопа да му се не подсмене што се, у вези овако скромног предмета. сетио најславнијег мисирског цара Рамзеса П-ог. Како је он још онда навео
Слободан М арковић :
Тр
(13 необјављене књите сонета „Тамни банкет“)
ххХ
п сонеша
–
"Могр сам бити паликућа .-.
зидар још лакше... Све бих стеко, ал ја сам затб у свамућа.
на своме жару своје пеко...
Мого сам бити све што јесу
- ти јадни. слаби пролазнимми. који се на ветру тресу . као лист на старој слимљм
Мого сам славу вући за рет ц с богом бити у досљухту, џи тако, само мало љет
рећи збогом _сриџ, духу... . Ал, следећ птице џ ваздуху сада сам за свет горњи сљет.
хп Олуци негде значе воду. А млаке, то су тешке боли.
Пузећи по дну за слободу, можда смо јутрос тпреохолм.
Смањим ли удар руке блатом, нека ме струја гони даље.
И, све што сам тпроткао златом, претворило се сад у траље.
А ја што гбриж без медаље себичмог света са злог моста, удес сам кога УДЕС шаље
Удесу 11 (Као Госта). И тако чекам, трпим доста, док се надамном свлаче праље.
» ХХХМ
Нисам дослуху био склон. Усамљен, Једини врх крова.
У башти где, спава цикљоњу био сам помало Казанова.
После ме свега било стид, мада је срећна била она. Памту ту тротаст један зид под којим ми је била, склона.
А сад не марим ни за вид, нит ме дотиче било која мисао на Св. Хрид.
"Она је била једном моја, пространа жао ромбомд, пространа као ромбомд.
|. ЗААЕСМЕСАИИИ ЊЕ НИИВИКАВЕСИГ 724 нНЕИЊУ.
побуњене робове, да наставе изградњу тврдога пута од Синаја до Нила. У камен је урезао радницима позив, ословивши их са: „Децо мојг!“ а обећавши, да ће казнити надзорнике радова што нису искупили његово, свараоново обећање: да ће на сваких, отприлике, неколико километара, подићи магазине хране и ископати бунаре с пијаћом водом. Сад понавља своје обећање и назива себе оцем тих трудбеника — робова од пре скоро три и по хиљаде година).
Декана су позвали да, с времена на време, додаје алатке, да придржава кад устреба једеке од чекрка, да узице повлачи и затеже кад се изравнавају површине, и, нрочито, да оздо, својим још увек оштрим оком старога сокола, крај свих либела и нивелета, одлучи поделе, симетрије и упоредне линије. Ово последње му највише одговарало и могло је некако да га утеши што више не може да се пентра на скеле нити да без страха корача по гредама уским као шака. Кад га послушају па, упркос виску. исправе леви рог на забату, њему заиграју дубље усађене, неједнако смеђе очи. Чим га нешто занима оне тако светлуцају, да се чини као да палацају из тог старачког лица, збрчканог, поцрнелог, од сунца, ветра, непризнатих брига и несанице.
Кад су напослетку и на брзину, одлучили да уклоне прадедов разболели, пожутели орах, Декан је гласно с омладином.
— А шта ће ту, кад му нема лека ни века7,. само да смета и жалости авлију... — Но срце му се стегло кад је опазио да се покојников отац, чим су људи, а омладина чак с гласним задовољством, дочепали секире, на мах окренуо па. поводећи се, у наступу астме, пожурио у кућу. Оронули свекар, Миладин, ипак. морао је тако, уклањајући се, пристати да му оборе омиљено дрво, што му је било више него друт, старина рођак, с којим је кроз цели живот умео да разговара.
И покојни син је већ хтео, да извали тај орах; „испречио му се“. гунђао је младић срдито кад је већ почео да замишља своју кућицу и смештај на дну градине; „начочио“ му се баш тамо где треба да му возови и пластови не задирући, слободно пролазе Али стари није попуштао. — Зар не видиш, отац, и њега је заватила орашја јектика, кажу, у целом свету, и у Америци, сатире орасе2 — Али стари као да жели да заједно, природном смрћу, умру. Да је по њему, стари сељак, ако га преживи, оставио би му на месту и суво дебло, и чворугави пањ; и он ће нечем да послужи. а њега, бар док мрда подсећа на дане кад је јол био у пуној снази. И вандрокаши и чергари знају да заволе и поштују по неко суво, шупље дрво; по њему се раза-/ знају и на њега знаке остављају. Брпице и клинце, за оне непознате који. ће њима, гоњени истом судбином, истим путевима проћи...
Није то ишло тако стручно ни хитро. Ударало се изнад саме земље, како ко стигне, често нешто више. Староме Миладину у кући још веће је муке задавала та аритмија, неуредно замахивање и неједнаки ударци који су му допирали до банка. Нечег крволочног је било у томе, као кад се живинче невешто дотуче. Иста невоља распињала је и Декана, коме нису дозволили ни да приђе, а и опасно би било, јер нема горег од неувежбана мајстора и мегданџије. Декан се само чудио. Како то да се снајка не удаљује, већ, супротно, као да ужива у том обесном разлетању, неуредном распрскавању отпадака уоколо, по свима; шта више, и нехотице се приближавала, Ко зна, можда јој се чини: да
| Зи
. Крушевачка „Бардала“ већ 0давно остварује свој плам којим жели да читаоце, поф себним циклусима свезака, упозна са савременим поетским стваралаштвом у нашим републикама, Тако смо досад добили свеске стихова песника, из Хрватске, Словеније. Македоније. црне Горе, Косова и Метохије. Ових лана изишло је селам збирки босанско-херцеговачких песника. Кад се план до краја буде остварио, биће то занимљива панорама стихова савремених југословенских пог ета, читав један зборник поезије одабране углавном поузданим критеријумом. шта су нам испевали песни„ди Восне и Херцетовине:
Хусеин Техмишчић: „школа љубави“. Свакако један од најзанимљивијих послератних | поетских гласова "Босне и Херцеговине. Почео је пре- више од једне деценије сасвим тихо, ненаметљи во. према својим Вредностима чак скромно, освајао постепено најзваничније литерарне трибине, приврженике своје поезије сваком новом збирком наново је радовао, сумњичаве · разуверавао. Између стихова писао је прозу, напоредо с њима и есеје. Библиографија је досад забележила десет наслова ње тових књига и једну запажену антологију Змајевих песама за децу. МШкола љубави“ му је једанаеста, књига. У три речи не може се рећи све оно што. она "собом лоноси. Будимо зато најконцизније информативни: то су две поеме - „Преиначења“ и „Преображења“ повезана јелним лдахом. тањем поезије. љубави и жи вота. Треба их обавезно прочитати, па нека зато ово неколико речи буде.најтоплија препорука онима које занима поетска реч, р
Вук Крњевић: „Нарицањоа«“. Са Тахмишчићем Крњевић је ситурно најзапаженије име овор малог песни чкорг скупа. На једном месту циклуса који носи име „Глас који, устаје“ каже: „..вријеме присутне смрти која још није јаук, још није смрт. Као да је њен мирис који не постоји“. То је тон његове збир ке — нарицања за онима који су били, којих више није, боја страдања, смрти, олласка али не и нестајања. То је једна чудна. до краја дискретна полифонија. сплет асоцијација и рефлексија, а истовремено и наративно сти лизована поетска визија једног времена које је својим бруталностима оставило трага до трајног трајања. Не сме се прећутати и један посебан квалитети ове Крњевићеве збирке — ванредна ком позиција. и књиге као целиме, и сваког циклуса (три их је) понаособ.
Изет Сарајлић: „Интермецо“. — Песник тихих, сетних расположења, сваколнев них тренутака транспонованих у поезију, обичног таља живота ми света надахнутог поетским смислом и значајем. Такав је био откако се јавио у литератури (1949); такав је и данас, -нешто емиренији и зрелији, ра зуме се, нешто горчимн скептичнији, саркастичнији. Лирик је пре свега, без обзира шта му је тема стиха — успомена. на чика Марка. путовање од Москве до Туле, један обичан грузински тренутак, Бранденбуршка врата, Хитлерова овчарка Блонда, прича малор шумског пријатеља Веселка Штиглића, мала Тамара која говори, мако још не зна да говори, док с цуцлом у устима посматра овај велики али да ли и најсавршенији свет.. Лирик је. дакле, увек, помало намерно
Ево.
једним схва-
де-“
Мило Димитријевић: Цртеж
~ | Страна И.
зиме ИН
груб, разбарушен, неизглачан, али, сочан, животан. пре бацује му се. демодиранбст, тапкање, но он је упоран. Та "упорност се показује и У „интермецу“.,
оје пева“. — Пријатан усрет са песником чије смо стихове мало знали. Шармантни, љупки дистиси којима постиже ванредан ритам казивања. Рима сустиже риму, преплићу се, надмећу се. Сти
Рат милеошевић: „Море
хови су му рпуни свежине; неке благе“опојности, мириса. мелодије. Његова поети-,
ка је лакокрила, речи МУ се играју стихова, такмиче се која ће да буде виднија, јача; иако их не: форсира намерно. Мада су му све то квалитети. има се утисак да би инсистирањем на таквом стиху могаода упадне у манир који би га одвео У шаблон, У празну игру. Још једна примедба: милошевић задржава класичан стих и класичну строфу, хоће је и хоће она њега, али не поштује довољно. њене законе, небрижљивошћу ремети класичну форму, оставља је: недорађеном,. грубом. рапавом. Славко Шантић; „Будући облик“ »“— Још један од млаћих талентованих сарајев ских песника. Кондензован је. речит, разуман „али свест је безнадежна ако не почиње сумњом: пбнавља се ово уоре“... Разапет је између до живљавања и сазнавања све та, између онога што јесте, . ту, пред.оком. и онога што се налази у подтексту живо“ та, између дана. између љубави. Сумљње су основ његове поетске имагинације и У“ траво из њих извлачи срж своје песничке авантуре. лепо је што смо га срели ова"квог: „Будући облик“ већ на гтовештава, ако не и готово сасвим открива, једну занимљиву, пре свега озбиљну песничку личност, На песнику је да потврди, докаже ово наговештавање.
Мак Диздар: „Минијатуре“. Најстарији је од свих, са најдужим песничким стажом, па и искуством, Одмах да кажемо: његови стихови'овде сабрани нити узбуђују, нити остављају хладним. Кроз њих говори песник који је доста у животу видео и чуо, сазнао и доживео. Та своја сазнања казује м овде, некад филозофски мирно, мудро, У сентенци, у рефлексији, некад лир ски меко, тек крокирано. Иако је често целовит у инкарнацији инспирације, има се утисак да је повремено као случајно, без доживљавања записао стих. Но и поред тога, ове песме су управо Она што и наслов ка ује — минијатуре, ситни одблесци песникових расположења
Черкез: „Доба“ — У краткој белешци на омоту читамо да је ово двадесет . пета књига Владимира чЧеркеза! Податак би свакако био изненађујуће диван кад би овом броју збирки био сучељен и одговарајући квалитет, Блесне У Черкезовој поезији, па иу овој овде, понеки стих којим се долази до размишљања о песнику, Ти тренуци су, мећутим, ретки. Више је оних који показују супротну•страну — анахронизам, наивност, преживелост једног схватања поезије и њеног бивствовдања данас. Тако и поред „Доба зрења“ пролазимо као поред нечет што је у пуној супротмности са насловом књиге, Не желимо да обесхрабримо. пе„сника (можда и нисмо у стању то да учинимо) — желимо само да кажемо утисак о њетовом литерарном деловању. Ништа више.
Владимир зрења“,
реељиаиај
ово бучно извршавање воље њеног покојног човека још га увек као подржава у животу. «
. Декан је више слухом но оком приметио да је, на крају „крајева, и овај башибозук од дрвосеча савладао
столетног дива, верног друга суседа Миладина. Али, нешто пострани и незаузет. замахујући и не ударајући захуктано као други, примети да се дебло већ почело да нагиње на ону страну где је Савка стајала с дететом на рамену. Сви су горели као у ватри нестрпљивог ишчекивања, те не обратише пажњу како стара воћка губи равнотежу. Крв појури Декану у главу, у једном скоку се створи до Савке и гурну је удесно:
— Чувај!
Жена се падајући нађе на рукама осталих који одскочише, што Декану не пође потпуно за руком — јер му прва, скоро водоравна, дебела орахова грана належе на лево раме — 'и обали га уз крунин грдан тресак и шуштањ. У последњем магновењу грана га је као напустила. отиснула, та питома играчка деце, и њихових љуљашки, из целога краја. На Декану икао непомично прострт и без свести. нигде не нађоше крваве ране, чак му ни кључна кост није била преломљена. Отворио је полагано очи тек, кад је доктор стигао, кад га је помиловао по већ посивелом челу:
Х О, мој стари, о мој Авраме! ; Мас про Душан није могао да разуме његов
ед. орени сељак гледао је строго, у нешто или у некога кога нико од нагнутих над њим није видео. Већ исто вече су поједини тврдили — а Савка би се при том свакипут ћутљиво окренула — да му је поглед као синуо и упутио се према њој; али, онда, као да је одједном застао, и тако, с полупалим капцим аи
остао; док му их нису притиснули великим уша ван оптицаја. · ~“ а
ен
7
|