Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

“misliš. ti Eleazar?« Još je tammije, još tiše. Oni se približuiu. Oni se dodiruju. Ona dršće. On je obuimi. Nenadano se nagne nad niu i poliubi ie žarko, snažno u drhtave usnice... Ptice lete nad njima. Ona se malo Žžesti, malo is uvrijedena, ali naskoro ie opet sve u redu. Tako se dešava svaki dan.

Fleazar već zalazi u njihovu kuću. Pod izgovorom da domosi posla za Faigele. Ona se prenavlia pred roditeljima ko da za me pczna. Kasnile ie vrlo česti gost i ne treba više izlike. Niezini ga roditelji cijene, ier ic vrijedan i zgodan mladić. Znadu omi zašto on k njima zalazi. Ali oni ko da ništa ne slute, Nek se dieca upoznaju, ima ioš vremena o tom gOVOTItI.

Veče. Malena, nedavno obiieliena soba; na zidovima razne slike: usred sobe novi stol, a na njemu velika svietilika. Faigele siedi i šiie. Do mič čita Fleazar neki roman. Roditelii spavaju iza zavjese koja dijeli sobu. Eleazar ie katkad pogladi po obrazu: »Faigele!« »Što ie, mili?« »Ništa«. Ona mu pokazuje miraz. Sve ie već pripravlieno. Do trista rubalja treba još osamdeset. U najskorije će se vrijeme uzeti. O, kako se vesele niezini roditelji. Niezin pognuti otac reb Jankev očekuje taj radosni događaj ko prvi svijetli tračak u svom teškom životu. Najviše se veseli Faigele. Niezini su obrazi ioš Živlii, rumeniji, oči još siainiie, vatrenije.

Ona radi za mašinom i pjeva. Pali se svijetlo: Elsazar dolazi. Razgovaraju zaneseno. On ie obuimi: »ČCui Fajgele! Svake ćemo večeri poslije rađa biti zaiedno ko sada«. »A ti, ti ćeš mi mnogo i mnogo. govoriti«, miluie ga oma. Tako mu je toplo n srcu. Sva ie soba prožeta blaženstvom. Sve je meko, lazgodno; svi predmeti ko da šapću niežno i povierliivo. Tiho i udivlieno siede iedan do drugoga. Ona mu pokazuie uložnu knjižicu: »Gle, samo još četrdeset rubalia!« On se okrene malo uvrijeđen. Još dugo čavrliaiu; maze se. Kad roditelii vele da je vrijeme počinku, mladi se liudi rastaju.

Reb Jankev ie obolio početkom zime. U kući nema novaca za drva n/ kruh čak. Faigele posuduje novaca. Stari se muči, previia se, kašlje teško. Liiečnik propisuje liiek. Faigele je založila halietak, ier neće da dira u miraz. EFleazar dolazi svake večeri. »Zašto si tako žalosna, Faigele?« »Otac ie Dbolestan«. »Ozdraviće uz pomoć Božiu«. »Već četiri sedmice ne ulažem novce u štedionicu«. »Što će ti novci?« »FHoćeš li me bez njih uzeti?« »Ti si mi sve, ti si moi život. Zdrave će ruke zaradivati. Što trebam više?« Niiema tišina. Niihove se sjene pomiču na zidu. Ona jeca na niegovim grudima: »Kako si dobar, Fleazare!« »Faigele, srce, ne plači! Biće sve dobro. Samo ti uzmi novce od miraza za kuću i bolesnog oca«. Tako ioi ie toplo, tako blaženo.

Drugi dan ie Faigele načela miraz. Majka je navorala lice teško i žalosno. Suza kanu. Reb Jankev okrene se k zidu sumorno. Zna on cdakle ti iiovci. Njegova jedinica teško ie skucala ove novce. Drugi roditelji daju svojoi djeci, on uzima novce od svog djeteta. Fako mu ie ko da krade od svog vlastitog poroda. Zna on da je na putu sreći svoie jedinice. On moli Boga neka mu šalie skoru smrt... Fi, teško ie živieti... Teško, teško.

Faigele tako čezne za srećom. O, ona bi htiela imati tisuću rubalia. Sve bi dala Eleazaru. Oboje su do očeva kreveta. Blaženi. Jecaju. Eleazar niežno šapuće: »Faigelzs, srce, prestanide!« Otac teško diše. Fajgele je zahvalna Eleazaru, Otac se okrenuo, gleda ih: sretan je. Ko da veli: »azumilem, dieco,