Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

Ne ostanimo spolja. uđimo, uživimo sc!

Neka nam ratni druzi postanu davni ı dobri 'nanci, naučimo sc voljeti njihove dosjetke i šale, vesclimo se ı tugujmo s njima, pa ncka mam je težak rastanak od knjige kao što je teško rastati se od davno srodnoga ı prirasloga kruga ili duše. Pitajmo se jesu li junaci ovc knjige djeca bolesne mašte, ili beskrvne {figure na šahovskoj ploči tendencije najrazli<čilijih »izama« ı »logija« — ili su nešto ljudi velikih bolova, živi ı pravi ljudi čija je krvca tekla ı koji vruće Žude suncu ı vedrini.

sasvim “rugo:

Sad nas se ne tiču uzroci rata, nećemo sc obazirati na sve onc crne sile koje su ga rodile, pa ı daleki njegovi utjecaji u svim mogućim pogledima današnjega stvarnoga ŽI'vota stupaju u taj čas u pozadinu. Nama je sada pred očima samo jedno: katastrofa duše, ona neizreciva tragedija koja je polomila mnogu nježnu granu prije. nego se zazelenila, koja je skršila polet ı vjeru u grudima tisuća ı tisuća ljudskih života koji su htjeli i čeznuli — a onda, poslije. izgubili put ı Više nisu znali ima li uopće smisla nešto htjeti, za nečim čeznuti. Dž, tu, baš tu leži Remarqueova veličina i momenat koji ga izdiŽe, daleko, nad sve ostale pisce o ratu: da je izvrsno markirao taj bolni ı nemoćni upitnik koji se nemilosrdno ı tupo urezao u smlavljemc duše, taj bolni znak koji pita dali ima uopće smisla poslije svega toga, da li Još uopće igdje išto ima smisla.

Svaki borac tegli svoj krst. Svaki put rata imade svoju crninu. I sitni, maleni ljudi, iz gomile neznanih, patnici su za svoju dušu, 1cški, veliki, kao maleni dijelovi velikoga komešanja u kome se sve lomi ı mlavi, besciljno 1 tupo.

»Em Pionier., dem zwei PFinger fehlen., erzahit stolz, seine Frau hatte ei Siebenmomatskinnd geboren, das trotzdem sechs Pfund gewogen habe. Ledderhose lacht ihn aus so was gabe es nun doch nicht. Der Pionier versteht ihn nicht. Er zahlt Monate zwischen semnem Urlaub und der Geburt an den Fingern ab. »Sieben«, sagt er. »es muss stimmen.«

Ledderhose gluckst und verzieht spottisch sem Zitronengesicht: »Wird dir dann eben cin anderer besorgt haben.«

–

Der Pionier starrt ihn an. »Was — was sagst du da?«. stottert er.

»Na,. ist doch klar«,

rckelt sich.

naselt Arthur und

Dem Pionier bricht der Schweiss aus. Er zahlt immer wieder. Seine Lippen zittern. Ein dicker Trainfahrer mit cinem Vollbart biegt sich am Fenster vor Lachen. »Mensch. du Ochse. du blodsinniger Ochse«.

»Bethke zrichtet Schanuze, Dicker!«

»Wieso?«, fragt der Vollbart.

»Welil du die Schnauze halten sollst«, sagt Dethke,

Der Pionier ist blass geworden. »Was soll man denn da nur machen?«, fragt er hilflos und halt sich am Fensterrahmen fest.«

sich aul. »Halt die

»und du auch Arthur.«

Shvaćate li? Treba li komentara?

Kući se vraćaju borci. Ali zar može preko noći da se zaboravi krv, i znoj, i smrt rata, teški dani njegovi ı crne tame. Borcima je strana malograđanska sredina sa svim svojim sićušnim ı ubogim uglađenostima. Ta vani su padali. krv ım je šikljala iz ruke, noge ı grudiju. bili su se kao zvijeri, lišće su pušili i Jeli suhi kruh. gori, tisuću puta su gori bili od zvjerova4. A nisu htjeli. Ta bili su puni ljubavi dobru i mladosti, mladi su 'bili, ispod dvadesete. U materinjem bi krilu još morali počivati, al: ih odagnaše na klaonicu. A sad. ovi korkuće, nalaze tek prazne riječi, fraze. »pohvale« za »heroje borbe« ı tako dalje. Ali niko ih ne shvaća, ne razumije. Niko ne zna da ih rane duš4 daleko teže peku od svih tjelesnih, niko ne zna da su izgubili svoj svijet, svoj Životni smisao. Niko, niko ne dolazi da ljubavlju liječi njihov tupi bol. I kad Ernst na svečanom objedu kod svoga ujaka ne jede pečeno meso nožem ı viljuškom, već ga uhvati punom rukom, ta na fronti je još nc-

davno bio srećan, ako je i to mogao. onda

· mu se smiju s prezirom ı gađenjem »dame i

gospoda«. u stvari filistarske kukavice koje dostojno reprezentira neka gospođa što s tolikom važnošću priča o svom, u ratu palom mužu, kao da je u ratu pala najmanje ona. a ne on.

»Ein kichern weckt mich. Am Tisch ist es still geworden. Tante Lina sieht aus wie eine