Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

kako je to teško, kako je bolno kada mesto života i cveća ı raslinstva u duši leže razasuti grobovi.

(97 IV 1997) Zar nije onaj osmeh smisao života” Jedan osmeh duše koja te voli i koju ti voliš; — zar nije to smisao ?Osmeh što od duše k duši ide. kao most između dveju obala — dveju duša. Most šarenih boja i svetla, most vedrog proletnog smeha .

(7 V 1997) Lisnatı O 0OOOa veo smejao se danas vedrim, širokim, «letinjim smehom. Smejao se ususret sunčevim zracima, smejao se, možda, vetru koji se šuljao kroz nežno lišće, dok je ono žuborilo u ritmu mladosti ı proleća. Nešto je šumelo: život. Činilo se da neka velika zelena duša diše ı kreće se, budi se i oživljava. Zrak, i okolina, ı drveće, sve je bilo ispunjeno ı zaokupljeno njom. Ja sam išao stazom 1 osećao snažno disanje prirode. mladenačke, sveže uzdisaje. Naokolo su hodali ljudi ispunjeni tom dušom i snažno i sa žarom živeli su proleće. Video sam to na njihovim užarenim licima i u sjaju njihovih zaljubljenih očiju. Pripijeni, jedno uz drugo, oni su ćuteli ritam svojih srdaca koji se stopio s ritmom velike zelene i sveže duše. Ja sam to video na njihovim licima i u očima — oni su odavali sve.

Išao sam stazom sam...

(4 VI 1997) U nekim danima čini mi se da duboko u nutrini moje duše nešto peva — tiho i setno, ili burno i veselo. Nekada zaromoni veseli žubor krvi, nekada se peni i burka krv, nekada opet tiho teče kao reka u magičnom sjaju bledoga meseca. Duboko u mojoj duši titraju nepoznate, čudesne pesme čiji zvuci neće nikada dopreti izvan nje; nikada neću moći izreći ni opisati te pesme, nikada ispevati. Valjda su osuđene da ostanu uvek neispevane i da nikada niko o njima ne sazna, da nestanu bez traga u prošlosti. Jer Ja ne mogu i ne znam ...

Neispevane pesme — to su najlepše pesme moje.

Samo, kad bi jednom u tiho proletno veče došla Ona, Ja osećam, tada bih joj mogao šaptati, tiho šaptati k duši pesmu što u meni peva. Ne znam o čemu bih Joj pričao, ali sigurno bih tada moja pesma po prvi puta prešla preko mojih usana u jednom blagom dahu, u šaptu dveju duša, ı tada, da tada bi Ona doznala kolika je ljubav u mojoj duši. i

Celu bih moju ljubav NJoj šaptao. Njoj bih to Ja pred njene noge položio kao dar...

Ali sve će proletne noći proći u čekanju, ona zasigurno neće doći; Ja verujem: neće doći. A moje neispevane pesme pevaće u meni tiho ili burno ı umiraće jedna za drugom u sutonu jesenjih dana, a da niko ı ne sluti ı ne dozna da su one živele...

(17 VIII 1997) Svi problemi, i sve ideje, ı sva rešenja sadržana su u sjaju oka tvoga. NJih ne treba znati ni istražiti oni se mogu samo OSetiIti i ne treba ih rešiti: samo osetiti u plamenu tvoga oka, u večnom plamenom

tračku duboko proosetiti: sve, celi svet ı celokupnu vaseonu. — TIvoj je pogled večnost — ı —iznad večnosti. — SJajJ tvoga oka daje smisao svemu, Životu i vaseoni — opstanku — — ah, reci — šta Je tvoj pogled?!

251