JUS standardizacija

Jer, sa prosečnom izradom od 300 novih jugoslovenskih standarda godišnje potrebo je 20 godina da se izradi još 6 000 jugoslovenskih standarda, što bi sa sadašnjih oko 9 000 dalo 15 O00. Uz to treba imati u vidu da još uvek nije uspešno rešen problem ažuriranja već donetih jugoslovenskih standarda, s obzirom da je od tih 9 000 preko 7 000 starijih od 5 godina i po Zakonu je nužno preispitivanje njihove aktuelnsoti. Prema tome, ako bi se sledilo stanje u razvijenim zemljama morale bi se povećati snage na izradi jugoslovenskih standarda, odnosno stvoriti uslovi za mnogo efikasniji rad na njihovoj izradi.

Druga teškoća je u tome što je sigurno da Jugoslavija ima svojih specifičnih potreba koje se razlikuju od potreba razvijenih zemalja, te su joj potrebni standardi koji nisu neophodni razvijenim zemljama, pa ih nisu ni donele. Na primer, za nas su od prioritetnog značaja oni standardi kojim se obezbeđuje kompatibilnost opreme i postro-

jenja, naročito zbog toga što ih u glavnom uvozimo.

Razvijene zemlje gotovo da i nemaju nacionalne standarde za opremu i postrojenja. Zbog toga, izradom svih onih po tematici istih standarda koje imaju razvijene zemlje, ne bi se verovatno, ostvarili svi ciljevi koji se postavljaju pred jugoslovensku standardizaciju.

Neki u isticanju naših specifičnosti idu čak dotle da poređenju sa stanjem u drugim zemljama ne pridaju nikakvu važnost, jer su navodno naši uslovi toliko različiti u odnosu na sve ostale zemlje, da mi treba svoj sistem standardizacije da izgrađujemo potpuno drukčije od drugih zemalja, te su nam potrebni i sasvim drukčiji standardi. Ta razlika se vidi u tome što su jugoslovenski standardi najvećim delom s obaveznom primenom tj. imaju karakter propisa, dok su u razvijenim kapitalističkim zemljama njihovi nacionalni standardi neobavezni i pretežno odražavaju interese preduzeća. S druge strane, razlika u odnosu na situaciju U istočnim socijalističkim zemljama vidi se u našoj zemlji u manjoj ulozi države i mnogo većem samoupravljanju u jugoslovenskim orqanizaciiama. Iz toga se zaključuje da bi bilo pogrešno uopšte slediti situaciju u drugim zemljama u pogledu broja i vrste nacionalnih standarda.

S druge strane ovakvo odbacivanje svakog poređenja sa drugim zemljama nema osnova. Naime, ciljevi koji se postavljaju Zakonom o standardizaciji a treba da se ostvare primenom jugoslovenskih standarda, najvećim delom su identični ciljevima koji se u drugim zemljama ostvaruju primenom njihovih nacionalnih standarda, bili ovi standardi obavezni ili neobavezni: jedinstvo tehničkog i tehnološkog sistema, razvoj i unapređenje proizvodnje, prometa i usluga, tipizacija i unifikacija, racionalno korišćenje energije, unapređivanje kvaliteta proizvoda i radova, olakšavanje informisanja i komuniciranja i sl. Da bi se ostvarili ti ciljevi, rnoraju se primenjivati nacionalni standardi, a da bi se mogli primenji-

112

vati ovi standardi moraju postojati. U prilog ovome govori i činjenica da naše organizacije udruženog rada masovno primenjuju inostrane i međunarodne standarde gde nema jugoslovenskih.

Prema tome, iluzija je smatrati da mi svoje potrebe možemo uspešno zadovoljiti nekim značajno manjim brojem jugoslovenskih standarda, u odnosu ma broj nacionalnih standarda u drugim zemljama, iako naravno ne znači da nemamo specifične potreba za koje su nam potrebni specifični jugoslovenski standardi. Takođe, ne može se zaključiti da nije neopnodno ulagati posebne napore da se prilikom izrade operativnih planova u njih unose oni standardi koji će nam rešavati prioritetne probleme. Međutim, moramo ipak biti potpuno načisto da ni najidealniji izbor neće zadovoljiti naše dugoročne potreba, ako se ne nađe put i način da se poveća brzina i efikasnost donošenja jugoslovenskih standarda koji bi nas u dogledno vreme doveli ili približili situaciji u kojoj se nalaze razvijene zemlje u pogledu obima i sadržaja donetih standarda, odnosno stepena zadovoljenosti potreba za standardima i na taj način stvorili uslovi za ravnopravno učešće Jugoslavije u međunarodnoj podeli rada. S toga se opravdano postavlja pitanje ko je zadužen da taj problem rešava i koje su to snage koje treba angažovati u tom rešavanju.

3. Kako izraditi potrebne jugoslovenske standarde

U Zakonu o standardizaciji je utvrđeno da se ”jugoslovenski standardi donose, po pravilu, na osnovu i u okviru godišnjih i višegodišnjih programa standardizacije koje utvrđuje SZS” (član 15.); da "radi pripreme predloga jugoslovenskih standarda, u SZS se obrazuju komisije za standarde; članove komisija za standarde imenuje direktor SZS, za članove komisija za standarde imenuju se stručnjaci za odgovarajuća područja, odnosno grane iz organizacija udruženog rada i drugih zainteresovanih samoupravnih organizacija i zajednica, organizacija potrošača i korisnika usluga, organa društveno-političkih zajednica i predlagača, na predlog tih organizacija, Zajednica i organa” (član 18.); "propis o jugoslovenskom standardu donosi direktor SZS” (član 22.) Ovaj mehanizam izrade jugoslovenskih standarda treba da obezbedi ispunjavanje dva osnovna zahteva: — da ti standardi odgovaraju stvarnim potrebama organizacija, organa, zajednica i društva u celini i — da da osnov za angažovanje neophodnih stručnih i ostalih snaga za efikasno obavljanje poslova od kojih se izrada standarda sastoji. Ispunjenje jednog i drugog zahteva je od suštinskog značaja za uspešan rad na jugoslovenskoj standardizaciji. Međutim, kako se predmet ovog članka uglavnom odnosi na efikasnost u zadovoljavanju uočenih potreba, a ne i

Standardizacija, 1982./br. 3—4