Књижевне новине, 01. 01. 1977., стр. 10

сиве сви“ ни“ и

Наставак са 9. стране

лиокритетство, конформизам, епи: тонство и одсуство стваралачког заноса не обезвређујуг Можема ли да заштитимо оне у које веру. јемо и због којих одлазимо у по зориштег Зар је довољно да нам тек свака двадесета премијера до. несе право задовољство2 Право на позориште није стога, како се че сто мисли, право на ексцесе и све оно што погодује појединцима у одређеном тренутку, а у основи онемогућује природни стваралачки развој и истинско трагање, за другачијим путевима позоришног израза. Отуда и међу појединим уметницима све више сазрева уверење да треба раскинути са илу. зијама самозадовољства, да не треоа прећуткивати истину и да се морају отворити карте, како би се видело шта заправо ко ради са позориштем.

Заокупљеност страстима и ли чним интересима онемогућује чак и многе вредне уметнике да ши. ре сагледају ситуацију, да схвате како немају само они право да истичу своју доминацију над по. зориштем него исто тако и друп: тво може да полаже право на ољ ређену врсту театра. Овакав какав је наш, не би могао ниједног је. диног тренутка да егзистира без помоћи заједнице и саме публике, У питању су огромна материјална и друга оредства — мада се непрекидно покушава да јавности паметне утисак како је помоћ мала, Они који се сећају ранијих леценија и познатих догађаја, зна: ју да се ново није увек рађало у благостању. Сетимо се само како је почео Атеље 212. Ко је данас спреман на такве ризике и где је ентузијазам и жртвовање за истински нове и авангардне форме2 Нико није суштински забринут над судбином позоришта, а сви кукамо у његово име. Шта је то удружени рад у театру и како да дођемо до тога да сам стваралачки чин одређује и однос друштва према театру2 Према оном што на. ша заједница обезбеђује за сцепско стваралаштво, како скрупу. лозно брине о томе да се одржи постојећи систем позоришних иљ ституција, чини се да је заслужи. ла боље позориште, Већ се одавно његовом деловању не поста». љају никаква ограничења и напро. тив, у свакој прилици се инсистира на непоновљивости израза, па његовој разноврсности, аутентич. ности и томе да стил и форму од: ређују сами ствараоци. Праве вредности су ипак ретке и толико скупе да је непријатно и изно. сити _ фактографске _ чињенице, Друштво се задовољило само о ним општим начелом — да жели право и аутентично позориште, ко. је ће бити у нашем времену и које ће.умети да искаже нашу реајност на свој оригиналан начин и тиме му обезбедити трајање и универзалност која наткриљује све нас заједно. Када ћемо из те перспективе бити задовољни или бар мање неспокојни него што смо данас2 Ако већ немамо такво позо. риште, чему онда и правити те формалне статистике о броју пре мијера и непрекидно наглашавати лажно самозадовољствог

Свако има право на свој те тар, да на њему истрајава и да се за њега бори. Али то не значи да треба тежити томе да имамо безброј личних позоришта! Само у заједничким креацијама и задо. вољствима можемо наћи смисао и поезију која нас одводи у гле. далиште или изводи на сцену. Ја универзалност садржи и одговор. пост сваког појединца, личну кре ативност, амбиције и могућности слободног деловања. У позоришту нема слободе и среће само за јед: ног — јер то је сложен органи. зам који мора да живи пуним жи. вотом, да се непрекидно обнавља преображава и потврђује пред све. том или историјом.

Право на позориште стога тре ба да заједнички претворимо у искрену љубав према сцени. Осе тимо ли одговорност према врељ ностима, потребу да сви трагамо за новим и веровање у гледалишту, ови неспоразуми, дилеме, от порп п неизвесности биће сношљивији. Свима нам треба заноса и без тога позориште пре може да буде терет и обавеза него све она чему у уметности толико тежимо,

' Петар Волк

А НЕ

| |

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

РАЗГОВОРИ 0 АМЕРИЧКОЈ НАЈНОВИЈОЈ прози

АКО БИСМО прихватили сугестију графичког решења омота збирке интервјуа с дванаест најновијих америчких прозних писаца,“ онда би наше непосредне асоцијације биле машинска слова, слова доби јена компјутерима, важне поруке — оне са поштанских или војнич. ких сандука — дакле, нешто кратко, сажето, лишено декорација и атрибута. У томе је тешко наслутити човека. Некад се тврдило, а вероватно у то и веровало, да ше шући руком, односпо пером, писац преноси струјање свог крвотока, треперење мисли па хартију. По рукописима се судило о пишчевој зрелости, _темпераменту, о снази пнепирације и узбурканости осе. ћања. Данас, међутим, суочени с машински откуцаним текстовима, доведени смо у положај да немоћ но нагађамо о могућним лишче вим расположењима у тренутку пастајања дела. Ипак, као и свако доба, наше време је пружило сво. јеврсне начине за бележење оних пролазних и пратећих стања у ко јима се стваралац налази у часо. вима писања: магнетофонску тра ку и интервју. Користећи се овим средствима, многи писци су зако. рачили у домове својих читалаца неки су се чак незвани увукли и представили преко масовних ме дија да би придобили духове при: јемчиве на технолошке и друге повације. Чињеница је да се ин. тервју као облик документарне прозе сасвим одомаћио, стекавши знатан број присталица. Из попу ларних магазина и књижевних ча сописа интервју се неосетно изву. као и осамосталио, одевајући се у сопствене корице, у посебне књиге које у виду збирки или читавих малих антологија круже међу ра дозналим читаоцима, међу онима којима је писана реч још и данас приснија од аудио-визуелних начина преношења речи и мисли, Мож да је у овом посебном случају ит: тервју постао унеколико замена за сва она ненаписана писма, личну и интимну преписку писаца, за. којима у великом броју Западних књи-

"жевности влада права глад. Де

таљно проучавање самих књижевних дела остаје увек прави пут за утврђивање степена пишчевих У. метничких домета, за сагледавање примењених проседеа и наслући. вање полазних инспирација и иде.

| ја. За ово последње краћи и бржи.

пут представља разговор с писцем, или боље, његово пропитивање, јер

се питања припремају унапред. Ра

зговор може, зависно од циља и

намене, да пружи и извесна саз-

нања о пишчевим непосредним

реаговањима на стварност, да за-

бележи погледе на свет и књижев.

ност у једном датом тренутку.

Млади амерички литерата Ј. Д. Бе лами (Ј. р. ВеЏату), у сарадњи с познатим критичарем Р. Скоуљ зом (Е. 5сћојез) и Ј. Клинковичем, определио се за овај корак и ин тервјунсао дванаест америчких пи саца чије је иновације у прозном стваралаштву сматрао особеним и значајним, а чије је дело настало у протеклој деценији или почетком ове деценије. Кратка уводна белеш ка претходи сваком интервјуу, а У њој, осим битних података о де лима, Белами у неколико потеза слика непосредни амбијент где се водно разговор, шта му је претхо. лило, износи своје утиске или ка. рактеристичне појединости о пи сиу, његовој личности, изгледу, ра: сположењу.

Полазећи од уверења да „запа њујућа, свеобухватна и непредвид љива, каквом се наизглед показала америчка нова проза није нимало монолитна, свеприсутна, нити про. изашла из какве завере, мада. због тога није мање запањујућа", Бе. лами покушава да сагледа разлоге уочених промена у прози најнови јих америчких стваралаца и да де финише битна обележја "трансфор. мисаног сензибилитета, језика и форме. Овим се може објаснити његова намера да разговара с „о: ним америчким писцима садашњег тренутка, чије уметничке иновације, импресивна или егзотична осе ћајност и критичке формулације или естетичке теорије изгледају најубедљивије, најпровокативније и најутицајније".

Мада оставља недвосмислен ути: сак о актуелности и веродостојно сти саопштених мисли — и зоог тога је радо коришћен у наше вре ме — интервју није увек поуздан извор за одређивање трајних по гледа писаца на појединачна или општа питања о књижевности као уметности, јер обилује мноштвом речи из говорног језика које сво ју необавезност препосе на исказа не мисли. Ипак, значајне су њего. ве вредности као сведока о датом тренутку у размишљању, о мепосредном реаговању на поједине до тађаје или збивања, о пореклу ин

спирације за створено дело, што

а тће пе ТРебол, Тибогуклуз мић Типомануе Атемсап. Мтнег5, ед. „Јов рапа. ВеПату, Шаускзну об Пиппојљ Ргез5, 1974.

се тешко може закључити кориш ћењем уобичајених аналитичких поступака.

Белами се обраћа ствараоцима прозе с неколико одабраних пита ња којима обухвата особености но ве прозе, њене форме, улогу. лично. сти у роману, могућности утицаја других уметности на прозу, однос прозе према стварности. Међутим због индивидуалних специфично сти аутора, Белами није у сваком случају остварио своју замисао Понекад су писци својом индивидуалпошћу и темпераментом наме тали питања која су више одговара ла њиховом сензибилитету, присту. пу писању и стваралаштву у цели. пи, При избору аутора Белами се у пајвећој мери ослања на сопстве. но осећање о репрезентативности писца у иновацијама и експери. ментисању, у ономе што ће можда представљати заборављени извор будућим генерацијама стваралаца. Овакав Беламијев избор не пружа стога испрпан и обухватан преглел стваралачког тренутка у америч кој најновијој прози, већ је љего

ва вредност у томе што пред чи таоца доводи не само осведочене и афирмисане ауторе него и оне мање познате, тренутно мање при. хватљиве, па чак можда и мање значајне — ако се уопште умет. ност може оцењивати док је по ступак експериментисања у току.

Џон Барт (Јоћа Вагћ) се зала. же за роман који би, ако већ тре ба да буде свестан себе, свога ја, требало према том ја да се односи с пуно хумора, како би се избегла монотоност и досада. Експериментисање с формом и поступком у писању, _ коришћење графикона, електронских трака и сличних „не. прозних" елемената као средстава у прозном казивању, на неки на чин наставља експерименте у књи. жевности започете у првој деце нији двадесетог века. Овим писци. ма је својствен „ирсалистички по. глед на свет и Барт је уверен ла ће тај и такав иреализам бити основно обележје прозе седамдесетих година. Али, упркос своме интере совању за иновације и експериментисање, Барт није склон насилном имношењу елемената страних меди“ јуму прозног изражавања. Сам се радије. опредељује за причање, приповедање прича у било ком облику, и не сумња у дуги живот романа као књижевног жанра.

"Исто тако, за плодну списатељ ку Џ. К. Оутс (Јоусе Саго! Оате5) опстанак романа није споран, јер сваку сумњу потискује чињеница да се готово сваке године само у Америци публикује макар један у спео и добар роман. Обузета сна. жним стваралачким импулсом и обдарена изузетном радном издрж“ љивошћу, Оутсова признаје да су њој страна и далека размишљања о теоријским проблемима прозе, те отуда и нема сопствене концешци је о начину стварања личности или структури прозног дела. Спонта ност је примарна у писању пошто "личности настале у ауторовој све. сти саме наступају, намећу се, оне су аџтономне и појављују се не кључиво у оним ситуацијама У ко јима желе да имају удела.

· Све популарнији експеримента. тор Доналд Бартелми (Ропаја Ваг шћеџте) заузима се за неговање ритма и нарочиту пажњу посвећу; је реченицама, а посебно оним ко је на изузетан начин исказују не

ВЛАДАН МИЦИЋ: ПРИЧА О АНБЕЛИМА (СА ОВОГОДИ

што неутодно и непријатно. Из ра а са Роналдом Сукеником (Копаја 5икешск) сазнајемо да је смисао његових иновација у томе што је уверен да се треба ослобо. дити старих форми које притиску. ју читаоца, ми допустити да нови облици настану из ауторовог соп ственог доживљаја. Његово писа ње је усмерено на то да одврати читаоце од књига које су насле Бене из прошлости и да му пред стави. друге, које потпуније одго. варају нашем времену.

Изузетно по брзим променама које често остављају појединце за собом, паше доба пружа обиље но. вог материјала романсијеру, непоповљиве животне обрте, што за То. ма Вулфа (от Моџе) прелставља занста озбиљну м неиспрпну литерарну тему. С друге стране Хокс (Јоћп НахуКкез) схвата про. зу искључиво као човекову кре ацију, те не види могућност ње говог опстанка без прозе. „Мислим да су проза и живот независни је дио од другог, али да једно без другог не би могли да опстану", ка же Хокс. Улога прозе огледа сем у“ њеној побуни против свих ког. венционалних стега просечног мен, галитета и у искорењавању кон. венционалне моралности. Структу ра дела у смислу вербалне и пон холошке кохерентности Хоксова је главна преокупација. Он такође у жива у парадоксу описивања, ле пог и ружног, при чему је благо паклонп према ружном и придаје значај стравичном. Сузан Зонтаг

ШЊЕГ ОКТОБАРСКОГ САЛОНА)

(бигап Зопфао) са одушевљењем прати експерименте Д. Бартелмија Л. Мајклса (Геопага Миасћагјљ5) и И, Рида (1аћтае! Кеед), и нарочито цени писце који својом прозом о. бухватају имагинарно и фантастично, крећући се ивицом такозваног света реалности. Заједно с И. Ри дом она заступа мишљење да је „нова проза" управо она која узима у обзир остале области умет. ничког стваралаштва, јер не посто. ји разлог да проза задржи непо мућену чистоту жанра. Ј. Козин. ски (Јетту Козт5кђ) полази од ма. теријала прозе — од речи, дајући им предност уз тврдњу да у њих треба имати поверење пошто иска зују колективну имагинацију, те писац само евоцира читаочеву магинацију, а никако је не ствара Џон Гарднер (Јоћп Сагапег) себе сматра филозофским _ романсије ром, што, по њему, не значи исто што и филозоф, јер су му фило. зофске идеје двадесетог века ос новни материјал у писању прозе, Слично енглеској романсијерки А. Мердок (135 Мигдосћ), Гарднер заступа форму романа у којој заплет и прича имају предност, а акту ализација потенцијала садржаног у личностима, догађајима и ситу ацијама чини суштину прозе. Насупрот њему В. Гес (МИШат бСаз5) је мишљења да у прози нема ни догађаја ни радње: њу чине речи.

Мада дванаест приказаних аме

ричких писаца чине посебне и из

разите индивидуалности, како по своме приступу писању прозе, та ко и по остварењима, из њихових разговора може се извести један закључак: њих обједињује увере ње да су неисцрпне могућности прозног изражавања и да је опа неопходна за човеков опстанак У садашњости — да је незамепљива другим, наизглед превлађујућим медијима. Оптимизам у погледу будућности прозе видан је и у раз новрсности приступа писању, што у“ књижевном стварању значи веће богатство индивидуалног израза, чиме се смањује ослањање па „правце“, или се оно чак итнорише, У праћењу кретања савремепе америчке прозе и појединачног реатовања на фене уметничке из ражајне могућности.

Гордана Б. Тодоровић

КЊИЖЕВНЕ НОВИ

ИЗЛАОГ ЧАСОПИСА

УЛОГА И СУДБИНА КЊИЖЕВНИХ ГЛАСИЛА

ДА У ОВОМ тренутку имамо да: леко више часописа НО што их можемо испунити истински кра литетним прилозима, свидентиа је чињеница, А чињеница је, ис: то тако, да их можемо очекива: ти, и да ће их бити све више, јер шастанак новог часописа, на жа. лост, није условљен његовом чвр стом концепцијом, оригиналним профилом и свеукупним квалите. том, као што тим квалитетом ми: је условљено ми његово финанси: рање.

Обасути часописима са свих страна и из свих крајева, у ситуа. цији смо, дакле да правимо од бир, а то за нас не значи засту. гати по сваку цену све локалите те и регионе у којима ионекад таворе бескрвни, бесциљни _ ча сописи, већ значи у првом реду, и искључиво, правити одбир по сстетским вредностима прилога,

Квантитет часописа у нас иза зива и незаобилазно ичтање где. је и кагва је функција часолиса, Џа ли нам они презентирају савремени литерарни тренутак (или савремен» гледање на историју

књижевности, ако су историјско; ·

карактера), да ли нас упознају са пајновијим књижевним тенденци“ јама у свету, да ли нам ови мож да наговештавају пл помало рек хамирају прилоге које ћемо ус коро имати у књигама, или, пак, прилози у часописима имају сво“ ју специфичну боју, Улосу, сми сао, и егзистирају сами по себи негде између ефемерности новвн. ског текста и „вечности“ књиге;

На овакво питање тешко. је одговорити јер правила нема ни ти су могућа било каква. уопшта» вања: добро конципиран часопис имаће своје место и вредност, зна чиће нешто и годинама после из ласка, док ће онај без концепци“ је и профила, слепљен искра. љен од случајних прилога, изла: зити по инерцији иостајати трај но незапажен. Таквој судбини не би требало да се чудимо, јер све доци смо како често прођу без одјека (и што је жалосније, без зиталаца) чак и књиге вредне пажње. А кад један часопис из губи углед, тешко да ће се у ње му још појављивати нешто шпо вреди прочитати; аутору доброг прилога не иде-у прилог да свој“ текст шаље тамо где му је непри, мећеност, тако рећи, загарантова на.

У протеклој години неколико је часописа потврдило свој: већ традиционалне квалитете („Лето гис Матице српске“, „Савреме“ ник", „Књижевносл“) који се ог ледају у високом нивоу — готово свих прилога, темељно спроведе ној и промишљеној концепцији, равнотежи _ између различитих текстова (прозних и поетских, на ших и преведених). Неки су часо. писи, опет, доказали да постоји потреба за гласилом _ одређеног профила ми одређених, рекло би се, стручних интересовања („Књи“ жевна критика“, „Књижевна ис торија“, „Књижевна смотра", „Теа трон" „Стих"). Одређен број часо писа стекао је поверење — тиме што у сваком броју доносе један или више занимљивих прилога нако, у целини, нису организова: ви у довољној мери („Република“, „Форум“, „Поља“, „Живот“ „Из раз“, „Улазница“, „Руковет", „Ко. раци", „Тека“, „Дело“, „Домети"). Увек су на свој начин занимљи“ ви им часописи:антологије, мада ове године антологичарски покушаји нису били нарочито срећви („Живот“, „Стварање“).

Постоје часописи у којима би, чини се, требало нешто _ битно мењати. Такви су, по нашем МИшљењу, „Дисов гласник“, који се и поред занимљиве концепције а појединих оригиналних уређивачких потеза, више истиче. лук“ зузном _ опремом него објавље пим прилозима, као и у погледу опреме на сличан начин амбици“ озан, мостарски „Мост", чији су прилози махом слаби, Такви су, затим, крушевачка „Багдала“, пи“ шка „Градина“, бањалучки „Пу теви“, пожаревачко „Браничево“, сплитске „Могућноста“, „Провин“ ција“ коју издаје међурепубличка Заједница културе Сава „Стит" из Малог Црнића и још пеки.

Можда би било боље. да има мо мање часописа, а да се и сред ства, и добри прилози, и. људи заинтересовани за креирање ча сописа, концентришу у онолико гласила колико можемо издавати на квалитетном нивоу.

Љиљана Шоп