Књижевне новине, 01. 01. 1977., стр. 9
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ.
ПОВРАТАК ФИГУРЕ
НЕОСЕТНО, без великих против: љења и отпора, без манифеста и естетичких програма, вратила се фигура у савремено српско сли карство. Вратила се бриљантно, без прелаза и мучних полуреше. ња, дошла је у дело младих; и најмлађих, помало хладна и дос тојанствена, свесна своје вредности и своје активне позиције у савременом. С њом су дошли пре део и амбијент али не као пратећи елементи, као „услов“ појаве фитуре већ као самостални „ро дови“ сликарства, као део ширс исказане воље за обновом.
Некако у исто време дошто је у нашој младој уметности и до првих исказа концептуалних тен.
денција и до појаве хилерреализ. |
ма. Ова друга појава дошла је са више најаве, бучније, везана за такозвану нову светску аван тарду, европску и америчку, ко. ја је покушала да дефинише ма ње нову уметност а визиг став према уметности и према ствар: ности, дошавши на саму изилу мета-уметности као својеврене формално-аналитичке таутологијг.
" Ова два концепта, као два ан-
_ гипода, представљају основне ка:
рактеристике наше тренутне уме тничке ситуације у кругу младих
И док се први везују за материју |
тражећи у њој стварност духа, други теже да материју супститу. ишу идејом, мењајући проблем морфологије у проблем функције Тако је остварен парадокс: умет пост која оперише појмовима, иде јама, вербалним исказима (невил; љивим, дакле) окренута је вањ ском, ефемерном, док је уметност која се служи видљивим (фигу: ративна) усмерена ка унутраше њем, невидљивом. И док се заго. ворнипи концептуалне уметности стално труде да „превазиђу уметност“, да је замене друштвеном акцијом, дотле група фигуратив: них тежи контемплацији, симболу, филозофији. Први не верују у трајност уметничког дела јер не верују у трајност културе којој дело припада, одбацујући сто. та парасакралне фу нкције музеја и. „елитистичке“ тенденције га: лерија: дело је ндеја и прово кација, „концепт концепта“, сре: ство масовне информације, про. тест. Али покрет не оскудева у логички усмереним текстовима, објашњењима и апологијама које концептуалног уметника, хтео он то или не, стављају у позицију уметника-трибуна, разуме се — у условима развијене цивилизације, дајући му понекад ореол револу. цнонарног или чешће квазирево. луцлонарног фанатизма.
Генерација која ми је повод за овај текст (мада су јој гене рацијске границе прилично не јасне) окренута је „класичном“ концепту уметности који пе прихвата искључивост опредељења и свесног хтења у пропссу грађења облика. Почетак јој је на прелазу из седме у ос му деценију, када је сликарство материје апстрактног смера (свих видова апстракције) изгубило зна: чај покрета и — оставши без своје естетичке и друштвене опранланости — почело да стагнира. Нови облици фигурације, послелњих година седме деценије, са до: ста усамљеном појавом поп-арта, ме могу се сматрати уводом У младу фигурацију о којој је реч. Јер ови млади сликари нису се вратили фигури, они су од ње по шли, Њихова постика није само у вери у декоративну, експресивну моћ облака. они уграђују своју веру · његову _ симболичку функцију. ако се њихова есте: тика нашла на раскршћу система
рационалног _
· карство,
који облик дефинишу као визу слну чињеницу објективног света, али као категорију духа који осмишљава целокупну стваралачку акцију.
Слика тражи целог сликара. Она тражи медитацију, осаму, нонирање у унутрашње, "сем ока и акције — део истовијенох бића.
Занимљиво је да се ово сли: по правилу, дистанцира од савремених, друштвено и фи лозофски актуелних тема. Оно није реалистичко, ни у старом ни у новом смислу речи. Човек но овој слици лишен је функције у конкретној акцији, он пије у ко ординатама времена и физичког простора. Његова физиономија је без гримаса, покрет без жестоке динамике, тело нијг у функ цији брзине ни симптом распада ња. Предео је лишен конкретних обележја одређеног дела материзалног света, док је ентеријер пајчешће комбинован неким над: стварним простором који се губи у даљини. То је, дакле, своје“ врстан мета-реализам, тежња за сликом као аутономним системом естетичких вредности — слика је по правилу лепа, Ово сликарство не трпи гест, протест и ружно.
Сликара интересује сацатшњост слике, а не садашњост времена у којем је слика рођена. За њих је прошлост конститутивни еле мент дела. Али не прошлост, ка. ко каже А. Малро, која је састав љена од помирених већ од непо: мирљивих делова. Они прошлост не прихватају, они је освајају.
Нема места сумњи да фигура у њиховом сликарству осиромашује сликарску материју због то та што је она наводно, у егзеку. ћији, потчињена законима облика и да се често претвара у пуко средство. Међутим, ови млади сли кари знају не само вредност бо је и линије, они их осамостаљују
максимално, као материјални ИО ~
каз вредности духа, мада је бриљанптно воде НУЛЕМ илузионизма.
Облик и сликарска материја су јединствена категорија акције стваралачке свести усмергио ка изтрадњи тоталног дела. Назива: ју их поткаткад исоромантичарт ма, понекад маниристима, изволе на њихова схватања из искустава хинерреализма или фотографске уметности.
Појавом дела. Сафета, Зепа Ме
ћутим, осетили смо неку чулну оданост природи'ми сну, салаш њости и прошлости: тусто ткано, блиставо зеленило његових сли ка није означило повратак реа. лизму, пре би се могло говорити о неком изворном надреализму. У исту породицу, са логичним лу чним варијантама, ишло Он и сликарство Слободане Матић, Вла димира. Пајевића, Јована Сивачког, Драгана Мојовића, Љутице Зорана, Кемала Рамујикића, Пет ра Борђевића, Рубенса Корубина, М. Милетића и још неких који тек почињу. У сваком случају, реч је не о новом покрету већ о новој појави коју вреди забележити и о којој вреди размни: љати,
Срето Бошњак
НА ОСНОВУ МИШЉЕЊА РЕПУБЛИЧКОГ СЕКРЕТАРИЈАТА ЗА КУЛТУРУ СР СРБИЈЕ БР: 413—48/76—02 ОД 16. 1 1976. ГОХДИНЕ НЕ ПЛАВА СЕ ПОРЕЗ НА ПРОМЕТ
и
по МИШЉЕЊУ ЛИКОВНОГ КРИТИЧАРА СРЕТЕ БОШЊАКА, ПОЈАВА ДЕЛА САФЕТА
ЗВПА ОЗНАЧИЛА ЈЕ.
СЛАНЦИ ЕКСПОНАТ ОКТОБАРСКОГ САЛОНА)
ПОВРАТАК ЈВАНОЈ ВРСТИ ИЗВОРНОГ НАДРЕАЛИЗМА (НА
храм кажемо да је добар,
ТЕЛЕВИЗИЈА
У ТРАЖЕЊУ СВОГ ИЗРАЗА
АКО БИСМО покушали вредносно да резимирамо нашу прошло годишњу, односно још увек овотодишњу, телевизијску продукци: ју, мислимо да би се том прили. ком издвојиле, као мање-више не сумњиве, извесне чињенице. Ин: формативнополитички _ програм стагнира — његова најгледанија смисија, ТВ Дневних, и даље делује врло официјелно, неживотно као преносилац туђих порука, а не као непосредни, аутентични наш саговорник, Његови прилози, најчешће сувопарни, више робу: ју некаквом шематском, увелико већ превазиђеном начину презентације, него ли људском садржа: ју који им је у основи. Готово да је последњи час како се такве шеме и шаблони морају разбијати н битно мењати — телевизија се мора животнаје, динамич“ није, непосредније хватати у ко. штанц са битним проблемима да: нашњег човека.
За забавно-хумористички про: грам можемо рећи да је углавном подбацио — хумор из наших студија, нарочито у емисијама ко је смо гледали у последње време, чини нам се; далеко већ превази“ ђеним, често крајње баналним и испразним, хумор из увоза стран нам је и далек. емисије, опет, враћају нас на по четке наше "телевизије, а тзв, кон: такт емисије нису оно што би под тим, заправо, требало подразумевати. Тако смо, поново у при: лици, да тек за филмски
#
ПОЗОРИШТЕ
Забавно-музичке .
прај чак“
врло добар. Мада је реч о посу. ђеном медију, мора се ипак ода ти призпање репертоарској поли: тици Филмске редакције — наше телевизије. Утврдило се да је наш телевизијски гледалац могао у просеку сваке недеље да види по једно изузетно филмско дело, јер је укупно било приказано око 50 филмова најзначајнијих _ филм. ских стваралаца, оних који су значили прекретнице у историји филма. (То је просек за који се
зна да је бољи од просека на впр. _ француској, западно-немачкој илп италијанској телевизи.
ји) Филмови су притом били 0оз' биљно и амбициозно представља: ни у тематским циклусима, це линама које су гледаоцу сигурна могле више да пруже од ненато вештених или ад хок даваних фил мова. Такође смо, путем малог скрана упознали и неке, нама не познате, а врло занимљиве „мале кипематографије, какво је било својеврсно откровење грузијског или кубанског филма. Упоредо са делима страних про дукција, приказивани су п цик луси домаћих филмова, како иг раних тако н кратких, докумен. тарних и цртаних, Узимајући све ово у обзир. сасвим је разумљиво да је филмски програм на те левизији уједно и њен најпопу ларнији и најгледанији део. Међутим, оно што _ посебно привлачи нашу пажњу је драм ски програм за који можемо ре ћи, да. након пернода _ извесне стагнације, ПА свој пренпо
5
Право на театар
ДУГО СМО ВЕРОВАЛИ да треба говорити само о лепим стварима, радовати се премијери, поздравља ти новог гледаоца и приређивати славља у част позоришта. Свака критичка реч дочекивана је са от: порима, по сваку цену је требало одржати осећање самозадовољ ства: успеси су преувеличавани, а годишњи биланси кићени до не укуса. Како време ипак своја ме рила не изграђује од тренутка до тренутка и не води о нашим страстима превише рачуна, то се све јасније указују заблуде којима робујемо и од којих на крају страдамо. Нити нам је позориште тако лепо како верујемо, нити деловање са сцене моћно како бисмо желели, а ни пред историјом нисмо, чини се, исцрпели све мотућности у превазилажењу раније освојених вредности и стварању нових форми израза. Отуд, чак када се и појаве представе које враћају веру у позориште, које нас упозоравају на његово трајање и публику доводе до усхићења јавност остаје донекле резервисана. Све нам се мање верује.
Кад говоримо о театру — веома често смо суочени са захтевима да се створе максимално могу. ћи услови за истинско стваралаљзитво. Али већ код тога почињу неспоразуми, јер је све теже утврдити шта ко подразумева под тим вечним појмом којим се све што чинимо може оправлати. Сцена, дуже времена, није идеал за све, простор на коме се сусрећемо и који нас заједнички афирмише, на њој не ослушкујемо време ни сензибилитет публике него само тражимо начина како да остваримо личне страсти и успоставимо своју субјективну доминацију. Из те перспективе понекад нам доба коМи памтимо изгледа сувише дале-
јер је у њему владала атмосФеба заједничких страсти и хтења да се позориште претвори у из раз који ће бити далеко садржа!вији, целовитији и аутентичнији него што су наше појединачне кре апије. Много их је који би желели да се растеретимо сећања и искуства, да одбапимо свако поређење и да прихватимо тренутна збивања као мерило свих вред:
ности. За редитеље или глумце који тако мисле, позориште је само оно што су они лично у стању да од њега учине, безобзирни су према свима осталима и непрекидно у одбрану те своје себичности истичу право на позориште. При томе се заборавља да на то право имају подједнако сви уметници било да је реч о оним афирмисавим или најмлађима, који тек траже своје место на нашој сцени. Последњих сезона били смо стога понајчешће заокупљени решава. њем приватних проблема појединаца, морали смо да слушамо њихове тираде, преписке, да читамо скандалозне хронике, и да се смејемо њиховим љутњама, помире њима и целом том циркусу у који они претварају своја позоришта. Да ли су то проблеми стваралаштва2 Ако смо ишта успели, онда је сигурно једно — створили смо заиста услове у којима свако може да ради шта хоће и да од себе прави споменик којему сви треба да се клањамо. Чим се примети наша незаинтересова. ност — настају протести и скан дали, јер је та заокупљеност ли чним расположењима и публиш тетом доведена до неуротичности Из сезоне у сезону пспитивали смо, сасвим дискретно, глумце по: јединих београдских ансамбала о томе чему њихови колективи 32: једнички теже и мало ко је имао и уопштену представу о тој оче. киваној будућности. Истовремено нас је занимало у којој мери прате збивања на другим сценама, па смо се суочили са још једним непријатнијим _ сазнањем: — знатан број уметника није до краја ин формисан ни о ономе шта се збива на матичним позорницама. Шта је онда у свему томе истинско стваралаштвог
Позориште никад није било без стваралачких криза, трагања, конфликата, забљуда па и лудости. 10 је у његовој природи од памти. века, и кроз те унутарње напопе оно је успевало да успоставља дистанцу према оствареном, да избетава попављање, да свесно улази у ризик и неизвесност, да између многобројних алтернатива бира себе и пројицира кроз нове вре:;
| |
ћ
род. И то у облицима. који су некад права мера телевизијског израза или пак трагалачки путе» ви ка налажењу тог израза. То пас, опет, враћа на питање зшта је, заправо, телевизијска храма, шта је то што је битно разлику. је од филмске или позоришне дра ме, што чини посебност њене драматургије. Показало се, врло убрзо, да та посебност не иде, нити може да иде из оквира постоје“ ћих _ законитости драматургије.
Иако се суштинска одлика нове.
телевизијске драматургије препо: знавала у редуцираним облици: ма класичне драматургије, иако су њој, природи њеног медија биле тематски најближе судбине „малих“ људи, тешко је на осно: ву тих назнака говорити о успостављању радикално новог облика драмског збивања у тв драми. Реч је, у ствари, о човом, ЈЕ левизијском приступу вечној |
неисирпној теми — човеку и Ма товом свету. У оквиру постојећих законитости У драматургији, теле визија захтева нов начин изража-
вања. Она, себи већ иманентним .
својствима, депатетизује драмски. призор сводећи га на „праву ме. ру присности“ (Марсел _ Муси), праву меру интимности (о чему је писао Андре Базен), путем које телевизијски гледалац ложив“ љава дати призор као аутенти. чан, Та аутентичност се постизала и одговарајућим амбијентом,. избором социјалне тематике, јед; ноставношћу вођења приче која је најчешће била — сам живот. Ту телевизијска драматургија при ма видове такозване дохументарне драме, облика који је постао готово доминантан у европској тв. драматургији. Остати веран природи телевизијског медијума, значи тражити драматику у са мој стварности, у животу, и да би се он извукао у свој својој аутентичности, телевизијска дра ма се мора ослобађати премиса филмског или позоришног начи: па изражавања и компромиса ко. ји су из тога настајали, Телеви: зијска драма требало би да посе дује само делимично драматуршко јединство и да се бори за аутохтоност свог израза. Да би се, у извођењу драмског текста у телевизијском облику остварила „специфична драматика“ неогп' ходно је коришћење — отворене драмске структуре ми проналажење оне аутентичности коју нала зпимо у свакодневном животу. Ке левизијска драма, тражећи пут између филма и позоришта, сво. јом амбивалентном _ структуром апсорбује оне њихове елементе који јој вајвише одговарају, и уз особену технологију тв медија ствара свој језик и стил,
Зоран Предић Цу
ности. Тамо где нема таквог неми. ра — требало би да се озбиљно забринемо и да га на све начине подстичемо. Али, са таквим фено. менима се управо сусрећемо. У. метници се баве периферним ства. рима и све ређе решавају сами о оном што је суштинско и без че га је немогуће замислити слободу стваралаштва; какав је наш ољ нос према сопственим вредностима2 Да ли ће нас трка за страним узорима довести до аутентичности изразаг Можемо ли да иде. мо напред ако непрекидно одбацујемо сопствено искуство и тра. дицију2 Како деловати ако непргкидно одбацујемо све системе вредности Чему индивидуалност ако она не тежи ничем универзалном2 Зашто избегавамо ангажованост у нашем времену2 Мо. жемо ли да откривамо пстине и смисао живота на безначајним те кстовима или представама које се исцрпљују у техничком егзибиционизму2 Чему непрекидно ловоди мо институције у питање, а готово никада и. сопствени нерада Ни.
је ли време да сами преобразимо позориште изнутра и створимо ис. тински нове односег Може ли се избегавати суочавање са стварним дометом појединаца и целих ан. самбала2 Како омогућити сваком даровитом уметнику да у позоришту нађе себе2г Да ли се може ограничити самовоља појединаца и њихово непрекидно инсистира ње на личном ауторству над свим оним што представља заједничко дело2 Имамо ли начина да станемо на пут приватизацијама, гру пама и удруженим безочницима2 Какви су изгледи уметника који жели да часно ствара и који ин» је спреман ни на какве личне. ком: промисе и самопонижења2 Шта је цена успеха2 Је ли нужно да се све сруши што смо створили и ла тек на тим развалинама почнемо да мислимо о нечем другом2 Нису
ли противуречности сувише драг
тичне и да ли је време за праве стваралачке побуне2 Зар нас ме Наставак на 10, страни
Петар Волк
КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ | 9