Књижевне новине, 01. 01. 1977., стр. 8

| | | |

ПОГЛЕДИ

Садашњи тренутак српске прозе

Оцењивање једног прозног тренутка у овом случају најновијег тренутка српске прозе — значи суочавање са читавом шумом различитих појава из које тек треба издвојити полазне премисе. У најновије време, које се без претеривања може назвати раздобљем прозе, одбачене су на најбољи и најочигледнији начин, у пракси, поједине преурањене схематизације, и разбијени непотребни шаблони којима је, наводно, био обухваћен и обележен главни ток прозног стваралаштва у српској књижевности. Не треба, чини се, посебно наглашавати да су ти шаблони и схематизације били, у ствари, пука фикција, да њима није био обухваћен главни ток — ако је таквог тока уопште и било — као и да је још јелном потвођена ефемерност (ла не кажемо безврелност) критичарских систематизовања и уопштавања заснованих на претерано кратким временским исечцима. Таквим се уопштавањима чини насиље над прозним стваралаштвом, јер се поједине појаве механички издвајају из свог књижевног, историјског и природног контекста. Последице, односно _ резултате, није тешко замислити — имали смо их пред собом, као што их сада, срећом, имамо за собом.

Слика прозног (уосталом исто као и поетског, драмског или есејистичког) стваралаштва посматраног у краћем временском распону само случајно може бити тачна, пошто зависи од низа објективних и субјективних околности које се ретко када подударају с потребама стварања критичарске панораме. Основна јединица у књижевности јесте дело, а објективност критичарског снимка зависи од броја дела која се у посматраном периоду појављују. Разумљиво је ла већи број дела боље исказује одлике битне за један књижевни тренутак. Али се, исто тако, не може мимонћи ни улога појединих стваралаца чија дела, када се појаве, дају боју и одређују температуру одређеног књижевног тренутка. Довољно је, тако, да се дело некога ол корифеја савременог прозног израза у нас не појави у посматраном периоду, па да се наруши равнотежа критичарскогт снимка, односно да приказ стваралачког континуитета буде из корена друкчији.

Овде се зато опредељујемо за анализу неких карактеристичних појава у трогодишњем периоду српске прозе (1974 — 1976). Тај пернод је, чини се, погодан за извлачење закључака, пошто се у том времену већи број савремених српских приповедача и романсијера огласио новим књигама, а међу објављеним делима има и таквих која обележавају звездане тренутке својих аутора. Тако је данас могућно, управо захваљујући најновијим делима, у већој меРи заокружити портрете многих истакнутих српских прозаиста (Ерих Кош, Добрица ћосић, Јара Рибникар, Миодраг Булатовић, Младен Марков, Александар Тишма, Бранимир Шћепановић, Радомир Смиљанић, Жика Лазић, Владимир Стојшин, Момо Капор, Слободан Џунић, Данило Николић, Видосав Стевановић, Борисав Пекић, Данило Киш, Божидар Милидраговић, Драгослав Михаиловић, Данко Поповић, Миленко Вучетић итд). Сви су они у току протекле три године објавили једну или више нових књига којима су мењали слику свога стваралаштва и своје место у панорами српске књижевности а самим тим су мењали, богатили или чак заокретали токове српске прозе. Не треба, међутим, запоставити ни удео оних писаџа који се инсу нашли међу малопређашњим именима, пошто је њихово место у књижевности, чини се, већ утврђено (Бранко Ћопић, Михаило Лалић, постхумно појединих Андрићевих дела).

Обиље присутних имена, представника различитих генерација, неминовно указује и на разноврсност стваралачких поступака. Својевремено помодна оријентација ка једном од могућних. стваралачких приступа стварности и животу, која је мање-више остала безимена, те се за нужду и из невоље назива „стварносном прозом" или „новим реализмом" (иако је таква употреба ових термина теоријски неодржива), коначно је разбијена као концепт и превладана као стваралачко опредељење, остајући куриозитет присутан само у појединим критичарским ламентацијама,

Савремена српска проза посматрана У свом најновијем тренутку, дефинисана је својим односом према стварности, и ако бисмо хтели да применимо мерила и стикете реализма, она би у суштини била реалистичка. Али оно што најновија српска проза доноси и чиме је битно обележена, јесте пуноћа и ширина појма реалистичког.

аиме, тотово сви од поменутих писаца полазе од стварности као такве, али се међусобно разликују у погледу поступка којим преводе стварност у системе књижевних слика и идејних структура, којим у за висности од свог стваралачког сензибилитета постижу често дијаметрално различите резилтате. УМ таквој разноврсности и, рекли бисмо, ужурбаним напорима писаца да се определе према изазовима стварности, подстицајима којима сам живот запљускује подручје литературе, а и према токовима и евентуалним узорима у савреме ној светској прози, неминовне су и конфронтације, и поларизације, које могу би-

КЉИМЕВНЕНОВИНЕ 8

ти различито читане и тумачене, Ако је пре двадесетак година читав спектар зрачења српске прозе било могућно обухватити супротстављеним појмовима реализ ма и модернизма, данашња слика српске прозе изискује сложенију и осетљивију апаратуру да би се обухватио и измерио сав њен тоналитет. Уза све то ваља имати на уму и релативност, ефемерност и променљивост критичарских термина који у од: ређеним значењима важе искључиво у контексту времена и појава на које се приме њују. Тако се авангардни модернизам похабао и истрошио, а једна реализму ближа оријентација, долазећи таквом модернизму на смену, постала је у датом тренутку на свој начин авангардна, свежија од претходно примењиваних модела. Међутим и независно од дела која су им претходила поједине књиге делују — упркос својој, привидно смиреној, класичној интонацији — ново и новаторски. Новина се не може сводити на једну раван и мерити искључиво једнозначним мерилима: књижевно дело се тек збиром својих равни и слојева, пресека и контрапунктних тачака, тек пуном вредношћу својих значења и идејних сплетова, уткива у време, у књижевну свест епохе и у континуитет жанра коме припада.

Једна од најчешћих преокупација савремених српских прозаиста јесте проблем човековог идентитета у одређеној средини. Односно, у ширим цивилизацијским оквирима уочава се парадокс да се, У условима све организованијег и хуманијег друштва, човек осећа све усамљенији. Заправо,

поједини видови удруживања и организовања у оквиру цивилизације богате техником настају, као резултат нових облика отуђења — облика карактеристичних за еру кибернетике, компјутера, аутоматизације, е колошких преображаја, нуклеарних цептрала и енергетских криза. Књижевност је реаговала на'такве изазове својствено својој природи (разумљиво не кроз декларативну поруку, већ својим специфичним средствима), истичући хуманистички аспект проблема. Чини се да је најчешћи облик у коме књижевност исказује свој отпор техници, чија моћ непрестано расте, трагање 'за човековим идентитетом у савременом свету. То трагање, међутим, може бити временски ситуирано и у прошлост, у историју, с тим што се најчешће егзистенцијални: проблеми нашег доба пројектују на одговарајући историјски фон, Примере такве прозе налазимо у делима чија је тематика нађена у различитим истори|ским епохама, од шеснаестог века до дру. гог светског. рата и првих поратних дана. Таквим осавремењивањем историје или пак синтезом савременог и историјског као једном од битних појава за свест човека нашег времена проза доноси и нове димензије испољавања савременог. Појам савременог истовремено је и сужен и произарен; заправо, савремено је све оно чи. ме се потврђује идентитет и чиме се исказује биће човека двадесетог века, ма на коју се историјску епоху односило.

Таква, широко схваћена егзистенцијална' проблематика представља непрекидан изазов интелектуалној радозналости данашњих генерација, а уједно је нашла своје место у трагању за етичким идеалом какав би био примерен тренутку садашњем. Превладавајући, напретком науке, бројне невоље и опасности којима је човек у прошлости био изложен, човечанство се данас нашло пред проблемима које је тај исти напредак. науке донео. Тако битне тематске преокупације савремене српске прозе налазе природан оквир у хуманистичким тенденцијама нашег времена у Европи и у свету. Захваљујући томе српска проза данас пробија националне баријере; она више није слушкиња подређена ванкњижев ним тенденцијама одређеног времена, већ се сама конституише као део свести о своме времену и о свету коме припада. и, наравно, као својеврстан израз којим се одређује однос према прошлости.

Тај облик егзистенцијалне проблематике српски писци данас исказују у квалитативно новој књижевној ситуацији. Новија збивања у светској литератури показују да је срушена хијерархија националних књижевности. Савремена српска проза, која је доскора била присутна, а често и опседнута уско националном, или још ужом регионалном проблематиком, сада прихвата те ме везане за национално тло искључиво

И КАДА ПОСМАТРА ИСТОРИЈСКА ЗБИВАЊА, САВРЕМЕНИ ПИСАЦ, ВИДИ ПРОБЛЕМ

као полазиште у духовну авантуру чији је циљ тражење одговора па универзална иитања. Такозвана „стварносна проза , однос но талас „новог реализма“ у својој типичној варијанти био је покушај да се ло. кална (и периферна) проблематика издиг не до егзистенцијалне равни, а због скученог духовног спектра остао је само наиван експеримент, док су представници таквог опредељења остваривали значајне ре зултате само када би се ослободили локализма, дијалекталних ексхибиција и наглашене критичности фељтонистичког типа. Наивна вера да је критичка проза ве зана за савремену тематику исцрпла се веома брзо у фељтонистичкој варијанти „новог реализма" ослобађајући простор новим трагањима за коренима историјске судбине данашњих генерација.

Не може се рећи да је најновији тренутак српске прозе настао сам од себе: сваки од писаца врхунске плејаде ствара настављајући своја ранија тражења, оплемењујући новим дометима раније исказано искуство. Исто тако не би се могао пренебрегнути ни покушај више писаца да одговоре на иста питања нашег времена. Илустроваћемо ово једним примером. Ни је ли читаво стваралаштво Добрице Ћосића, од „Корена" до данас, прожето једном тежњом да се дешифрује загонетка човековог идентитета у нашем времену2 Ћосић је покушао да нађе одговор у генези појединих историјских појава и збивања, ситуирајући појединца у крило народа, тако да „Време смрти" постаје својеврсно сведочанство историјске судбине. Али тај исти проблем привукао је пажњу још двојице истакнутих српских прозаиста. Тако Миодраг Булатовић смешта свог изгубљеног појединца у космополитска европска пространства, пратећи нити судбине оних који су лишени управо припадности одреЂеном народу, који су искључени из свог природног колектива, обезнарођени. Младен Марков, међутим, свог — такође збуњеног — појединца посматра у хаотичним збивањима у шеснаестом веку у Панонији. Није, по свој прилици, потребно ни наг лашавати да сва тројица писаца својим

СВОГА __ БРЕМЕНА

романескним остварењима одговарају на питања свога времена.

Однос романа и приповетке у савременој српској прози и без прецизнијег одмеравања показује предност романа. Овладавши романескним изразом савремена српска проза је надокнадила и превладала један од својих некадашњих недостатака, али је превага романа донела, може бити и нехотице, извесну празнину на „пољу приповетке. Приметна је поред осталог им тежња да се низ приповедних структура повеже у романескну целину, тако да се за поједине књиге не би с потпуном сигурношћу могло рећи јесу ли збирке приповедака или романи („Меана поред друма" Слободана _ Шунића, „Петријин венац" Драгослава Михаиловића). Али ако приповедачка продукција у време, да се послу. жимо журналистичким речником, „експлозије романа", доживљава извесну стагнацију, врхови српске приповетке обележени су у току протеклих година неколиким изванредним _дометима (приповеткама Ериха Коша, Јаре Рибникар, Младена Маркова, Александра Тишме, Жике Лазића, Данила Николића, Божидара Милидраговића, Данила Киша и других).

Ни својим најновијим тренутком савремена српска проза није превладала све слабости. Пре свега када је реч о делима са савременом тематиком, пада у очи одсуство правих урбаних тема. Ако изузмемо књиге. Владимира Стојшина, Моме Калора, као и приповетке Ериха Коша и Александра Тишме, савремена градска. проблематика је некако још: увек изваџ оптике списатељског интересовања. Такође, нал-

лашена тежња ка „ја-форми", односно ка“

приповедању у првом лицу, када се причање „поверава“ главном јунаку, умањује вредност појединих дела. и, наравно, не доприноси много разноврсности савременог прозног израза у српској књижевности, Али побројане слабости односе се у већој мери на просек, на стандардну продукци1у, док се дела писаца који обележавају

најновији тренутак српске прозе и у том

погледу несумњиво издвајају.

Данашња српска проза успоставила је у значајној мери контакт са светом. Она није само посредник, односно њена се улота не огледа у информацији коју пружа о једној средини или о појединим појавама, већ се својим смелим захватањем кључне проблематике нашег времена и умет-

ничким антажманом на страни човека ук-

ључује у опште, светске токове. Дела са-

времених српских прозаиста — па. међу њима и многа објављена у току протекле три године — потенцијалном страном читаоцу не говоре само о нама, већ и о.њему. самом. А: то је јопг једна потврда досегнуте зрелости.

Иван Шоп

Александар Ристовић

Песме у прози

кост И СЛИКА

Држим се утварс, свемогућег вина, го. сподствене навике.

Испражњена желуца и издужених у. дова, ја сам доиста онај чији ледујавџ скут налик је крилу.

Дрвена, лака кост обасја кадикад не ко невољно лице. Из ње полазе зраци (на једнакој удаљености један од другог) да се сажму у поглед који им враћа равном мером.

(Не одлучује, не очајава!)

Утвара ми заклања постељу, свемогуће вино је крв, а господствена навика смртна љубав са изврнутим маслачком и набубрелим устима.

полни чин

Из заустављеног возила не Аопире никакав звук, мотор је угашен, фарови упаљени. Њена нога у црној чарапи пружа се | преко седишта до отворених врата; дру | га је на подигнутој папучици. ·

Тело жене, готово у немогућем положају, ниди се његовом косматом лицу. сваким часом умножавајући онај низ чињеница који обезоружава, или храни на: ду.

Луда, истура кожу, најављује румени-_ ло, миче се с лева м десно, кружи око једног јединог прста.

Мрак је испуњен месом или мирисом зове.

ГОВОР

Ти си на дохват руке: одаја, кост, про стор. Х

Нико до ти не именује ту причу, мје дајући као животињица која покушава. да се ослободи једне џиновске шаке, као, мрав у рапи.

Идиотске ли навике да све буде по новљено словом, слоговима. Знак детиње ства на свакој од уочених грешака пре него што се чују крик и шуштање.

А онда: бележити — лако притискајући хартију врхом пера — (по измишље“ ној црти) кретање Ничег.

ЈАБУКА

Узми лестве, прислони их уз танко стар" бло, одабери 'онај похожај који најбоље“ одговара твојим покретима.

Мспни се према косини коју заклања лишће, испружи десну руку према нечем што се одоздо причињава као осиње тне здо. Нека ти лева шака буде на колену; док држи уже, лампу, птичје: крило.

Силазећи, стави јабуку у мараму од. свиде или је, загрижену, носи међ зуби. ма док се земља удаљава од твојих но кула извргав руглу било који Физички закон.

(Полетео си. Још који час и јабука је уистину твоја.)

СЕБАЈУЋИ СЕ БРАНКА МИЉКОВИЋА

Не доликују му до понор и песништво, рукавица од железа и смртно срце коле ће прогорети као цртеж на лелујавом столњаку.

УМ прохладној вечери отвара таман ко верат. Стид: светиљке оставља му АРУГО лице: факултетске нарави и целисхолну доколицу.

Смрт му је за петама. Оставља 10] мли“ таву храну, црне чакшире и један чри: мерак Платона као да говори за ке тедром.

Празнећи чашу. за чашом, види са оне стране гроба — поље у октобру и: узгдав. ље са одиском птичје канџе. ЊЕ

Сања још једном.