Књижевне новине, 01. 01. 1977., стр. 7

"једном, бесумње,

ПЕСНИЧКЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

ПРЕЛОМ У ИСЕЧКУ ВРЕМЕНА

Четири песника „новог таласа" — после петнаест _

година присуства

КОЛИКО ЈЕ, и да ли је уопште, разложно што се Бранислав Петровић и Божидар Шујица, Вито Марковић и Матија Бећковић у постојећим књижевноисторијским систематизацијама, у опсежнијим прегледима наше послератне посзије именују као најмаркантнији представници повог таласаз2

Савршено је јасно да се књижевна кретања у току — поготову она која обилују обртима, сме пама „владајућих“ оријентација и мноштвом упоредних и сучеље них струја — опиру тврдим де финицијама, чине их условним и, најчешће, тек приручним. Па ипак, упркос свести да ће будући књижевни _ историчар на протекле три деценије гледати селективније ни критичкије, кроз сочива у чије видно поље не ће ући велики део онога што нам се данас чини занимљи“ вим им значајним, пишући из о вог времена и о њему критичар текуће продукције такво становиште једноставно не може да заузме. Мислећи, дакле, у међама исечака времена, у оквирима једног краћег континунтета или, ако хоћемо, „развоја“ књижевности, ја верујем да те за такво именовање споменутих песника било добрих разлога. Не мислим, дабоме, да је особито важно да ли су они били баш „нови талас" (који по реду2), припадниши „трећег нараштаја“, део „четврте етапе", или актери „АРУ те обнове" послератне поезије. Пресудније је уверење да су ти песници, чији видљ~нвији старт бележимо почетком седме деценије, располагали извесним Фбројем по себи вредних особености које су у тадашњу ситуацију наше поезије унеде нови квалитет и нови дух. Колико су те особености у исти мах биле пре ломне, у шта смо такође веровали, могућно је утврдити већ данас, после деценију и по ду тог, па и дужег, присуства тих песника у књижевности и после двадесетак њихових објављених књига.

ОПШТА ОБЕЛЕЖЈА НЕФОРМУЛИСАНОГ ПРОГРАМА сорузи ње МЕ Хако, не би било неспоразу ма, одмах ваља рећи: њихове прве књиге, које су се појављивале између 1961. и 1963. године, нису толико удруживали исто“ ветан или сличан имагинативни простор, обележја поступка и форме и природа. значења, колико два-три на различит начин оства“ рена циља једног спонтаног песничког програма. Тај је програм, разуме се. критика дошпније фор мулисала оштро осенчећи оно „против“ чега и он „за шта“ су наводно ти песници били. Били су, дакле, ти песници против херметичности поезије која је тада доминирала, против хипертрофираног интелектуализма, па и метафизичких тема, укратко — против поезије без публике (истини за вољу, у том противљењу СУ вм, мада у нешто традиционалнијем духу, претходили Божидар Тимотијевић, Милован Данојлић и Драган Колунџија). Њихова. те жња да буду савест друштва, да уједине традиционалну улогу пе сника-мисионара са захтевима публике и публицитета донела им је квалификацију сстрадних песника (касније је дошла критичка оцена њихове „естрад ности“ по којој они публици нису нудили актуелану Аруштвенополитичку тему, већ пренаглаше» но песничко ја и комуникатизну љубавну лирику). » Мкратко, свима заједно ресе писиван | принцип песнич ког активизма, а понаособ, Петровићу — обнова ПОСНИЧКИХ вредности обичног говора и о бичне теме, Шујици — распеваност, богата сликовитост и звУЧност, _ Марковићу — гротескна функционалност, ·Бећковићу_ Ауховита реторичност, ита. се да је ипак суштина новог ДУ“ ха који су они у нашу тадашњу поезију унели била М) „режиму слика отвореног типа“ који је доминирао _њетовим _ стваралачким поступком. Ексилицитније но дотад, грађене углавном елементима урбаног језика, њихове Слике отвореног типа су, по мишље њу једног критичара, витлало и“ магинацијом, стварале вртлоге У њеном простору, доводиле. до експлозија. језика. н нису се аабиле дружења са хумором, гтротеском, па и са надреалистичком, аутоматском асоцијативношћу. .. није било дилема: били су то песници изванредне вербалне атрактивности, на

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ = 7

глашене хуморне, па и критичке

интонације, песници који су с разлогом имали публику и које је публика прихватала као чи-

ниоце културне и друштвене климе духа.

Деценију и по после њихових првих књига (1961: „Моћ товора" Бранислава Петровића и „Преступне ноћи" Божидара Шујице) није. ни мало тешко закључити да је време стваралачког зрења донело низ имдивидуалних њихових трансформација и пагласило међусобне разлике које су Од почетка биле видљиве, али зарад једног новог духа запемариване. Оно „против“ чега су били и што их је удруживало и привидно чинило једииственим нараштајем све више је бледело, а оно „за шта" су били, и што их је битно разанковало и чинило особеним песничким личностима, испољава. ло. се све јачим тоновима. )

ПОЈЕДИНАЧНЕ (И РАЗЛИЧИТЕ)

ТРАНСФОРМАЦИЈЕ М својим првим — стиховима Бранислав Петровић је

изражавао узбуђење младог песника на основним плановима његовог заната: на плану дикције,

32:

БРАНИСЛАВ ПЕТРОВИЋ

слике и ритма, на плану форме.

тивно новим односом пре ма језику желео је да саопшти и нови однос према животу, а нимало ново али зато пренаглашено увођење сопственог, песничког „ја“ у стих било је део мо дерног и вишесмисленог увођења поезије и песника у језик и атмосферу улице и свакидашњице. Речју, било је то органски је динствено схватање живота мн функције поезије из ког је произлазила природа песничког је зика. Друга збирка, „Градилиште" (1964), обогатила је тај покушај знатно вишим степеном е стетске н уметничке вредности: циклуси „Градилиште", „Празник и др. представали слику живота, штавише слику сучељавања сила живота и смрти. Упркос одређених и конкретних историјских импликација које су се на новије време одНОсиле, ширила се та слика попут е од мозаика начињене на 'општи шлан, на апологију човека и стваралаштва, — активистичког труинцина уопште. Да ни Петровић није имун од дештератерских поза и вербданих клаишшеа показала је његова трећа књита, „О проклета да си улицо Рите од Фере" (1970), која, је, с малим изузецима („Освајање Аустралије", „Прилог за националну историју“ и др), у ствари представљала везивање за у натпој поезији веома јаку традицију Лир. ске меланходије. Нове доказе стваралачке зрелости донела 1е збирка _„Предосећање будућности" (1973): привлачећи нас језичким шармом и привидно нон шалантним односом према тав. великим кретањима, Петровић нас неосетно увлачи у мрежу значења која нам се веома снажно утискују у свест. Њетовом књитом струје, прожимају се и конфронтирају историја и политика, филозофија и поетика, она је углавном цела на ттироким плановима.

Своју трагикомичну, гротескну визију света Вито Марковић је назначио већ првом збирком („Паника тела", 1963), а књиге које су јој следиле („Опасности главе", 967, „Пакао", 1969, „Пу

стош и смрт", 1971, „Удес", 1973). делимично су је допуњавале. На:

ционални фолклор, хумор и фан“ тастика трајни су извор његове инспирације; непрестано у окрикм традиције Марковић се њоме никад није бавио, већ је традиуђу тражећи коридор који

би са национално; терена водио

_морне димензије

гротескно, а утисак о целови"

| дан

ка универзалном — својим ци љевима подвргавао. Смисао његове интервенције у језику, који је имао исто исходиште, смисао прекрајања десетерца. слободног поџтравања речима и стварања нових, било је постизавање ху која је дуже времена специфично одређивала његов стих. У почетку се песник обраћа „људинама" тражећи помоћ од фантастичних, митских бића која симболизују човеку увек на трагу силе мрака. Љоудине се касније претварају У „људиће" који, отеловљујући националну варијанту Сизифа, отва рају једна за другим небројена. врата и не налазе „кључ за бескрај“, не налазе излаз из морал не дезинтеграције у којој свет тавори. Човек све више постаје „ненад велики", подложан траумама. и сумњама. Карактеристично стање тог бића је „бесебица" (биће које је себе изгубило) и „озвер“ (озверити се начин окључивања у живот), али је из лаз и даље опирање и витализам. Спомињући делимично допуњавање овог на особени пачин виЊеног света, мислим на то да је Марковић, с времена на време, своју гротеску чинио сложенијом,. додавао 101 нове слементе, а' повремено је сводио на исказ Једне личности, ма филозофски и филозофствујушчи товор о човековој судбини. Уопште, очевид но је да Марковић све више редукује присуство митских слика у својој гротесци, да смањује квантитет старовременске лексике ни, што је најважније, да ширину сцене, коју заједнички чине животном његове песме, замењу-

је обележјима монодраме. Само што сада једини актер монодраме сам по себи уме ла делује

|

БОЖИДАР ШУЈИЦА

ти овог песничког света није век подједнако упечатљив.

Поезију треба користити као нуклеарну енергију“ — рекао је на једном месту Матија Бећ ковић, подразумевајући, _ чини се, и нови мачин деловања и нове резултате дејства поезије за какву се његов нараштај зала же. Одиста, он је од песме и

' ност и, | побуњеног човека.

пи,

вечно, Бећковић је схватио да се џ дијалекатском говору крије синтетизовано памћење _ народа. Напајајући се искуством историје н богатством предања, а про учивши етничка обележја и лек сику краја о коме пева, успео је да створи једну самосвојну песничку реалност. Створио је особени живот са сопственим формама, сопственим правилима, сопственом стиком и дијалектиком, као и сукобом водећих сила који је и основ његовог кре тања и његове дијалектике. Књиге Божидара Шујице су биле повод критичким текстовима противуречнијим но кад је била реч о књигама тројице ње тових генерацијских другова. Са: глашавали су се критичари да је “ пштању песник чији нас стихови уводе у „царство светлости и звука". распевани, кликтави песник чија асоцијативна апаратура рађа метафоре, слике и

симболе изванредне — звучности, јарких боја. али — без мисаоне

синтезе. Сагласни су. такође, били да је Шујица песник који је наглашавао свест о песми као о „природоносном феномену". песинку који иступа пред лице света и изговара побуну у име егзистенције, у име правог и потџуног живота. Разлика 12, међутим, била у тумачењу резултата те побуне. Поводом његове прве, већ споменуте, књиге истицано је непотчињавање владајућем манириз му песникове „субјективне пометености и дезоријентације". А поводом друте („Време и темељи", 1966) њему самом је приписана „психичка изгубљеност". његове „чудне“ па и „надреалистичке" фитуре објашњене су као резултат насилног увођења поезије У тав. дневну проблематику. Уместо песничке акције — а под њом се подразумевао и формулисан 0(!) филозофски став — Шујица је, наводно, произвољним асоцијацијама демонстрирао _ узнемире“ углавном, само неуспех

Да ли је Шујица био песник „безразложног револта", песник који је „силом хтео да продре м будуће време"2 Истина је, верујем, сложенија и крије се негде између захтева критике да песник неминовно мора формулисати готово комплетан фФилозофски систем и јасно образложити своју идејну позицију (кад јео другим песницима била реч, модерна критика се задовољава ла успешним оживотворењем је дног стања духа) и песниковог делимично успешног настојања да помири ангажман актуел ном стварношћу са стваралачким поступком и са песничким језиком који би из ње произлазили при том, били модерни и У савременом смислу те речи по-

МР стоски сугестивни.

Како било да било, емоционална температура песникова је и у трећој његовој књизи („Срџба". 1973) доста висока: „Све што сам тако дуго презирао / Трезирем данас двапут више", веди он на једном месту, а на другом: „Има много тога чега ми никад није доста / Не знам шта хоћу,

песничког опредељења тражио | 24 хоћу, одмах, немогуће"! Ствавеома много: да „инсценира гром ралачки његов метод, његова вер

у ведром небу“ и „завади звезде", да „завлада водом“ и „искуша будућност"! ривање и младалачки подигнут тон, напињање поезије — новим, „мдарним“ метафорама које су рачунале и са шок-дејством, пес-

Међутим, прете- | изванредним убрзањем

бална техника, несумњиво и лдаље дедују силином елоквенције, ритма, снажним полетом, па и висином тона. „Мој вулкан је за говорницом" — открива он своје схватање песничког опредељења. А

ничке санке у које је био уве-| идејни основ његов нешто је те

ден дневни говор — нису то би-| же, али

ла само средства у саужби једне ауховите песничке реторичности. Избијало је из њих незадовољство кабинетским шапутањем камерних песника, тежња за ко муникацијом и саображењем пос зије са животом, жеља да се песнику и поезији обезбеди значајнија уаога у животу. Интензитету тона, сугестивности појединачних вербалних _ комбинација није, дабоме, увек естетска вредност већих целина. М својим првим две („Метак луталица". 1963. н „Тако је говорио Матија", 1965) Беђковић је објавио невелик — број песама које, реализујући програм о коме је било речи, могу да издрже и строгу квалитативну ана-

дизу (ту, пре свих, треба пнавес- | дуалистички отклаик тог

ти љубавне песме „Вера МЏавладољска" им „Лево срце", некодико сонета из пиклауса „Муке по Матији" и покушај да се да јед~

не и немогућно наго вестити: он „слухом“ „држи ве з“ са стварношћу“ и слави тренутак који је „Сва времена" у чинио „Садашњим". он буди „нове смелије људе“. тражи динамичност, „мењање грозничаво" и обрачун са свим устајалим. · .

тово је настојање несумњиво ко рисно али — будући да је реч о могућности вишеструког тумачења песме — читаоца може до

одговарала вести у опасност да не прими по

руку какву је песник желео, или

ма збиркама ј да 101 дода оно чега у њој нема.

Тим пре што је Шујица у овој својој књизи естетски најбољи У оним песмама у којима шири визуру и сучељава се са општим одредбама времена и, чак, у нима у којима је један индиви сучеља» вања.

на. комплекснија санка света, пес | МЕРА ЈЕДИНСТВЕНОСТИ

никовог положаја У њему, песника суоченот са самим собом и с проблемом смисла поезије, „Затвореникову песму". „Јапан, Јава. Мајовкл, Малагаскао" и др9.

Као што је, непосредније можда и од Бранислава Петровића, саопштно начин на који његов песнички нараштај треба да одигра нову улогу поезије, Бећковић је сасвим недвосмислено направио радикалан заокрет од њега ка дијалекатској поезији! Изванре трагаћлачки н стваралачки пезџлтат, његова књига дијале скатске поезије „Рече ми један чоек" (1970) дугује своју присвлачност особеностима _ дијале катског говора, регионалне лексике, миљеа и нарави људи. и много чему другом. Песник 0 сведоченог слуха за хуморно, али ми изразитог осећања за исконски

и РАЗМЕРЕ ПРЕЛОМА

Своје најновије књите Бранислав Петровић и Божидар Шу таца, Вито Марковић и Матија Бећковић _ објавили су током 1975/76. тодине. Оно што нас, при свођењу разговора о овој четворици песника, пресудно може занимати могло би се свести У два питања: прво — која је права мера и природа њихове јединствености, судећи после најновијих њихових фаза и друго — какве су размере прелома који см у својим почетним Фазама наговестили, судећи са стајалишта деценију и по дуге дистанце ОД тог времена.

ЗАИ| Крај у следећем броју

Богдан А. Поповић

БУРУ УУ ЊУ УУ У УРА У Њ УУУУ УРУ ЊУРУЊУУРУРРРРРРРФУУЊУЊУУРФЊУУ УУ ЊУ ЊУ РЊРУЊУРУРУРУРУУУРУРУРУРУРУРУРУРУР У РРУРРУУРРУУУРФРУРУРУЋУЈ »УУРРРУР УУ ЊУ РРУРУУУ ФУ ЊУ ФР ЊУ РУРРУРРУРУ Њ У ЊУ УУР ЊУ РУРУРУУУРРУЊУУУУ

ЗУБУ У ЊУ ИУ ЊУ ЊУ У ЊУ ЊУ УУ ФУ УУ) у

Драгослав Грбић

Песме у каменованог

Мученоме прастарих времена

ОЧЕКИВАЊЕ КАМЕНА

из

Јутром се умире, а тек те вече

и сунцу намењен последњи ронац; зацељују озледе дрвосече

а самоубица спрема конопац.

Ослепљени роб тражи по трави жену засталу у стакластој зори да му од загрљаја вид прездрави

и кроз преотету крв проговори.

Упамтите ме док сам тош при свести, док одељујем од небеса воду, од свог колена камена облину;

страдалништво моје ће вас одвести у ону недотевану слободу у којој мудри за мудраце гину,

ЛЕПОТА ЛУДИЛА

Смрт није ништа, страшно је лудило кад увећано Тутро дуго траје.

Онај кога је камење будило

на друкчије бућење не устаје.

Лепота када пропевају луди није она којом мучени воле док очекују да им се пресуди пре него што од урлика оболе.

Гори сунце и кожа већ пуцкета, дан кад ни у хладу нема хлада, кад зверка дахом звери грло влажи;

заборављен сам на средини лета и ником другом светлост не припада овде где престају погубне лажи.

ДОЛАЗАК УХОДЕ

Од послушних су уходе преверне: на сунцу броје пеге мехурасте, уплашени су од звезде северне, од сина који преконоћ израсте.

Прилазе с лећа, а на тлу плећа, под слабинама бели конци траве. Онота ко на пророка потсећа погубиће само да се прославе.

Ништа не поричем. Уста су моја. Ал нпометена реч се касно јави с тајним трчењем подбиштих ногу

ко црвенило кад преко завоја открије да су ожиљии кЖовави и да још мука отрпети могу.

ХРАБРОСТ ПЕСМЕ

Муче жеђу и откидањем меса, очи се померају у врх чела,

а смањено тело кроз слух потреса. , музика У сну се гпомом зачела. Мучитељи се сламају од мука намењених мојој младићкој свести

којом прослављам обнављање звука

под небом непослушним до обести.

Умирем у смрти тек сличној себи с песмом масталом да бол надјача и одбрани ми запечена уста,

она постоји да молио не би, да ме подржи 7 презирању плача. све док у мозгу срив не посуста.

ЗАХВАЛНОСТ ЖЕНИ

Клеко бих јој пред стопала да могу да постане већа од мојег пада, ал не убијам ни меку стоногу док ми се тладним очима прикрада.

Трза се тело ко змија после сна препуна отрова у шупљини главе, стара је кожа већ постала тесна за отеклине од бола знојаве.

За све кривице испаштају шаке, разум се брани од корисних лажи са дисањем у светлу страну ноћи;

мучитељ пресреће позне пешаке, мој лик им под беоњачама тражи, ал она ће срећно заседу проћи

ПОХВАЛА СУНЦУ

Веће си у мојој обамрлости

него кад ти сву светлост морг врати и шкољке незаспале умилости папрати.

да се преодену испод

Видим те само као ирну пегу,

ал знам да трајеш иза мог темена

да будеш тптедводник пуасутом збегу и да та сачуваш за сва времена.

Непомичном си ми сад испод лећа где су траве с корењем У пебу и од изврнутих извора спарно.

ти ме бодриш ко крв из наслеђа да ме се не стиде ни на погребу кад се оцеди земљиште подбарно.

ПОБУНА У СМРТИ

Буним се против овештале смрти. Само слабићи о милости зборе. Велики Вилими су већ прострти за лов убиме испод тубе горе.

Хајкачима ће пред тутро да сване кад видом буду испред господара ц кад опколе тоша сањиво лане коме се дан у пожуду претвара.

Нема ловине ни познатог звука, дивљач није погледу на чистини а хајкачима не пристижу сменс.

Утрнула те већ ловчева рука и ако се чудо не обистини мораће ноћас да дотуку мене,