Књижевне новине, 01. 01. 1977., стр. 6

ПРОБЛЕМИ КРИТИКЕ

критичар

и његова личност

МОДЕРНИ ПРИСТУПИ књижевном делу у којима се књижевно дело, не тако ретко, посматра независно од његовог творца, допринели су, на известан начин, да се и о критичару као личности много мање говори него што се то говорило пре неколико деценија. Пре неколико деценија, бар код нас, велики део разговора о критичару сводио се на његову даровитост или недаровитост, већи или мањи степен културе и, у кругу око Богдана Поповића, мање или више развијен укус. Крнтичареви судови произилазили су из његових личних својстава и били у извесном смислу мера и његове вредности. Када је књижевно дело постало интересантмшије од његовог творца, када су од носи у књижевном делу почели да привлаче пажњу неупоредиво више од онога који је те односе успоставио и створио, а то је потез који су повукли критика и једним видом критике незадовољни ствараоци, онда се критичар више сводио на метод негона личност као ипо се, понекад, када се говори негативно о књижевној критици у целини, критичар своди на своју друштвену функцију. Односко да направимо једну игру речи која није само то, он се не своди на своју друштвену , функцију, он сам изгледа као нека друштвена функција иза које се не виде личности.

Гете је највише волео, читајући књиге, да види човека који стоји иза тога дела. Можда је код Гетеа била то више романсијерска радозналост него естетички став. А можда је то био и његов лични укус који су његови следбеници из личног покушали да преведу у опште. Данас, критичара не интересује толико ствараочева личност, па се и његова личност прилично губи. Модерни критички поступци који искључују вредносни суд и У којима критика није суђење, него тумачење које се понекад приближава егзактним математичким извођењима, а не тако ретко, личи на пародију тих математичких извођења, као да по природи ствари искључују и критичареву личност. извесном смислу критика постаје безлична; критичари се више разликују по ме тоду и по неким луцидним опсервацијама него по неком мање. или више изразитом личном својству.

М таквој ситуацији и сама идеја да се говори о личности критичара може да изгледа мало старинска и да буде помало изван онога што су теме дана. Можда су методи потиснули личност у други план и због тога што изразитих критичких личности није било. Једна одређена методологија може са мање или више успеха да се научи и да се онај који се њом служи, служи прилично спретно. Ми смо имали прилике за последњих двадесетак година да се суочавамо са различитим критичким методологијама од којих ниједна није била изведена из нашег литерарног искуства. Показало се да се независно од тог искуства та методоловија може применити и на њега. Наша критичка мисао била је у приличној мери европска или англосаксонска али није била у довољној мери оригинална. Није се постављао проблем личности; иако би он могао да буде један од путоказа ка одговору због чега наша критичка мисао није испољавала ону оригиналност коју је испољавала, рецимо, наша проза и, у последњој деценији, наша поезија. Мале богиње зависности од света наша проза преболела је већ крајем шездесетих година; поезија се опоравила нешто касније, али много радикалније. Постојали су некада прозаисти који су писали као Хемингвеј или Виторини и песници који су следили Лорку или Јесењина. Они су се добро уклапали у исти систем у КО јем см деловали и њихови критичари и њихови критичарски другови зависни и својим идејама и својим методима Од своје лектире. Прозаисти и. песници су се опоравили, критичари су почели да мењату методологије у зависности од тога како су оне до нас долазиле, како их је неко открио или „открио“, џ зависности Од тога каква му је била лектира. Та могућност мењања критичких поступака сваких пет или шест година, показивала је несумњиву еластичност у начину мице љења али и исцрпљивала критичара неупоредиво више него што га је освежава“, ла. Ту је, можда, и један од разлога. што су многи борци, који су својим сигурним понашањем остављали утисак да се налазе м пуној снази, пре времена напустили критичарско поприште.

Једном је неко рекао да прави тлу:

"мац, ако је аутентичан уметник. жели да

итра све и хоће да игра све. Истина, са глумцем се догоди током времена или да играјући све изгуби своју личност „или да све оно што игра сведе на једну мање или више трансформисану своју сопствену личност. Између критичара и глумца постоји извесна сличност. Као што се глумац сваких двадесетак дана суочава

"са једном новом личношћу, једним новим

системом мишљења и друкчијим сензибилитетом, тако се и критичар сваки. час суочава са уметнином према којој мора да се одреди онако као што се глумац одређује према својој улози. Да би могао да издржи све то, он:мора повремено да мења своју методологију да не би из губио своји личност. Уживљавајући се свакога дана у један свет који је друкчији од његовог, и мењајући сваки дан

КЕИЖЕВНЕНОВИНЕ | 6

„

светове различитих епоха, географских дужина и ширина, играјући час старце час младиће, час хуље, час хероје, глумац се подвргава једном напору који би сломио и снагу већу од оне коју зовемо људском. Да се не би сломио он прибегава трику. Он има у свом арсеналу неколико трагичних или комичних геста и један такав гест може врло добро да му помогне у тренутку стваралачке кризе. Као што глумац у своме арсеналу има известан број мање или више ефектних гестова, тако и критичар има способност да повремено мења методе. А онда се или изгуби као глумац или методе до веде на своју аичност, опет, као гаумац. Безлични методи какви су мање више већином модерни критички поступци представљају на известан начин мању опасност за критичареву личност него они. старији критички методи. Промена старијег метода претпостављала је и једну дубљу идеолошку преоријентацију која. будући да је критичар у првом реду био личност, и онда када би била етич

"ки прихватљива, није била психолошки могућна. Критичар је долазио до једног одређеног степена, када је престатао да схвата литературу која се ствара. Случај Милана Богдановића који 1е схватио тоико много песника пре Васка Попе, а није могао да схвати Васка Попу јесте “. том правцу необично илустративан. Јер, између Скерлићевог случаја „Дис" и Богдановићевог случаја „Попа“ има једна доста велика разлика. Заједничко је вал да само то што обојица нису прихватили значајног песника који делује као њихов савременик. И у томе што нису били у могућности да га тачно оцене, Иначе, основна разлика је у томе што је Скерлић на свој начин врло добро схватио Дис-а, а Милан Богдановић доиста није схватио Васка Попу. Није била реч ни о недостатку проницљивости, ни о доволљном оштроумљу или недовољном, како се узме, него у начину мишљења који није био примерен опрећеном песничком систему. Данас, када критичар пре свега не мора да изриче вредносни суд, такви промашаји изгледају мање могући. Богдановићев прелазак са једног метода на други прошао је са много више потреса у читавом његовом унутрашњем систему него прелазак било ког нашег савременог критичара са једног „безличног“ метода на Аруги.

Али, са критичарем се догаба и оно што се догађа и са глумцем. Да, као што

Ефтим Клетников

ДА КРИТИЧАР НЕ БИ ИЗГУБИО своју личност, он ПОВРЕМЕНО МОРА ДА МЕЊА МЕТОДОЛОГИЈУ

гаумац играјући све, у сваку улогу, ако тако може да се каже, уиграва себе, тако критичар у сваку књигу, ако је доз вољено тако тећи, учитава себе. у сваку слику угледава себе, У сваку мелодију услушава себе. И ту се поставља питање критичареве личности, односно формата те личности. Јер даровит критичар, кри тичар Од формата, пошто је применио једно ефектно, терапеутско средство које ће“ га спречити да уживљавајући се У различите системе изгуби своју личност, гради једну изврсну мимикрију. Некада је та мимикрија до те мере добра да су нам потребна бројна читања и пречитавања, дружења са критичаревим делом годинама и тодинама, па да је открије мо. Обично, када говоримо о ' Исидори Секулић ми говоримо о ширини њених интересовања и меримо их једним. квантитативним аршином много више него квалитативним. Нешто је слично и када говоримо о књижевним радозналостима Станислава. Ванавера; иако смо склони доста неправедно да њега понекад узимамо мање озбиљно, него што би то овај, ван сваке сумње аутентични стваралац, својим књижевно-критичким делом, и то

Мртвац и ружа

У свили, брокату, у мирисима и тихим звуцима.

он је био комад одроњене светлости

која се већ претварала у сталну.

Био је смирен као заклоњена. вода,

био је осветљена трун коју је залазак

бацио

у дубоку долину да одзвања дуго

све док она не упије као обећану нежност

у. себе душу усамљеног. човека

затледаног у плаву скраму плодова

наталожену од дисања мртвих.

Испружено и прозрачно тело било му је

балсамирани зрак, трајна печат

у» тамном саркофагу женског срца. |

Ох, они који су лелекали за њим те ноћи

модро ивеће су чупали из трла

а звезда и олуја у његовом тихом пејзажу лица

„отледале су се као у дубоком језеру.

И. спуштали су спуштали су сву ноћ младо тело

гробари као фењер кроз тамне слојеве

столећа.

Мморни, положили су та уз корен Руже

да би био прозор флори

за њен поглед ка озону и дугама.

„Они који су чезнули за њим ове сн и следећих пролећа . када су вртови олиставали под нежним додиром Несталих никада нису знали да ли више оплакују њега или РУЖУ. А њему је лице после поноћи увек почињало да се оглашава шумом 7 ~ латицама и многи који су тражили. лек од урока : п усамљености ослушкивали су отвореног уха као према и ~“, „мору али нико није никада дознао да ли мртва ружу или. ружа више воли мртваца.

у ноћи док би разговарале њихове тихе светлости,

"М ПОНОЋ СВЕ ЈЕ МИРНО. У НАШЕМ ДОМУ СУД ПУН ВОДЕ

У помоћ све је мирно, У нашем дому суд пун воде. Тајанствена нит која се провлачи кроз њега спаја руб далеке звезде са плимом

и осеком дубоких мора.

(Гроб моје мајке — смештен у тачии

где се секу шум струја. и. пена. светлости.)

О

У плодовима воћки под Малешевским планинама,

тако бистро разлистаним;: узнемирен

зодијак и заборављеча огледала.

А мој отац увек шета, ноћу, сам

кроз жита, док му месец залази и крви

као у пределу сумрачне флоре.

Двоје на брду куну се у Додир,

а он под њима тло. поткопава као громовита бујица која надолази текући из несталне ране пролећа.

У ноноћ све је мирно. У нашем дому

суд пун воде. Тајанствена. нит

која са провлачи кроз њега спаја

руб далеке звезде са плимом

и осеком далеких мора.

(Пласт опојне светлости са љубичасте руже,

рањиве и нежне, негде далеко

изненада. се обурвава над челом Детета

заспалог у плавој оморини цвећа.)

(СА. МАКЕДОНСКОГ ПРЕВЕО ВЛАДА УРОШЕВИЋ)

М

не само књижевним, заслуживао. У роком кругу тема Исидора Секулић је а оно што ј< њена тема УМ свему ономе што је читала, што је гледала, слушала, а читала је од и

"туре до философије и од философије до

политике, Исидора Секулић је читала се. бе и о себи. О свему ономе што је. пр. сала и говорила, од књижевног па до по. Аитичког састава, Исидора Секулић је пи. сала себе и о себи. Њена широка њи диција, управо радозналост која јој је омогућавала да увек себе тражи и

на другом месту, помогла 101 је да ство

ри мимикрију која ће бити представље. |

на као неограничени слух за све могуће врсте тонова. Било је обратно; ма који звуци долазили до њеног слуха, Исидора Секулић је мвек слушала своју 1 зику. Један дух толерантности својствен Аичностима каква је била Исидора Секу. лић комбинован са духом искљ с

који им је, исто тако, примерен, давао је ту илузију и заводио нас на погрешан пут. И баш поводом Исидоре Секулић мо же се говорити о оном проблему личности који је стицајем различитих околно. сти, можда, мало неактуелан У овом са. дашњем тренутку. Јер та могућност сво. Бења света на себе, која се друкчије зове креативношћу, јесте нека мера мање или више изразите, критичареве личности.

Преокрет који се догодио у модерној књижевној критици нешто је мало друк: чији Од оних преокрета који су се: догодићи у областима које би претендовале да буду наука. Критика је дуго тражила себе у простору између уметности и на

уке и тежила једном идеалном циљу да

буде синтеза ових двеју дисциплина. Од импресионизма она је тежила томе да буде уметност. Последњих деценија она хоће све више ла буде наука. Мисли се да научникова личност, изван умног у најужем смислу те речи, нема никаквог утицаја на вредност његовог проналаска или на тежину његовог промашаја. У том смислу критичарева личност могла би да

буде исто толико интересантна колико је

интересантна и личност било кога науч ног радника; а њена је занимљивост мала. Парандовски је описао читав низ ри туала при стварању уметничког дела сматрајући да све то улази у стваралачки процес; иако су неки случајеви били ма нивоу куриозитета и неки поступци својствени не само ствараоцима. Сигурно је да све то не утиче на научни процес као што утиче на уметнички процес у оквиру стваралачког процеса. Али ми се, ипак, чини да се одузимањем личности и личног елемента критици одузима 1една од њених значајнијих димензија. Да ли је то неопходно или није ствар је око које се можемо спорити у зависности ФОА концепата књижевне критике коју засту. памо, а самим тим и у зависности од на: шег сопственог мишљења о улози лично сти у књижевној критици — да пара фразирамо наслов једне друге теме коју је марксизам, када је реч о историји тако изразито поставио као проблем пре неколико деценија.

Јер то нестајање личности књижевног критичара јесте у извесном смислу потискивање ствараоца на читавом низу пла нова. Нестајање личности књижевног критичара парадоксално долази у тренут“ ку када се личност узима као одређени фактор и у неким неутралним стварима. УМ часу када медицина рачуна с тим да поред тога што постоје болести постоје и болесници који од њих болују. и када проценат, такозваних атипичних болесника захтева, у оквиру познатог, тражење атипичних метода за отклањање њихових обољења, дакле када и у једну тако етзактну природну науку као што је био логија. примењена у“ медицини, улази све више и више елеменат индивидуалног из једне ипак науке о човеку која. мож да, не мора да буде хуманистичка, као што је наука о књижевности елеменат личности се лагано губи. 5

Постоји у нашем времену један отпор према личности и један страх Од лично сти. Наше време има тежњу ка унификацији, униформисању,. свођења на правило. тежњу ка рационално уређеном свету У којем неће бити никаквих већих одступа: ња од одређених разумних решења. Свет ће се мењати, али ће се мењати у разум“ ном правцу и постајати све рационалнији и рационалнији — то је нешто што Ми сле тотово сви мислећи људи “ овим на шим просторима. То је мисао којој <е враћа Европа после свих искустава која је са антирационализмом имала у трагич, ним годинама између 1922. до 1945. У оквиру једне такве тежње све оно што штрчи и што се издваја ствара известан отпор. То се, у мањој или већој мери то лерише или не толерише, али то се нитде нарочито не воли. Личност је оно што штрчи и наше време не воли личности. Тежња за ослобођењем сваке личности на известан начин подразумева непризна: вање изузетне личности. МИ личност која стоји иза уметничког дела уместо да ИЗ њега зрачи, по самој природи и логици времена, из њега се повлачи. И онда ка да се не повуче она се апстрахује као да није ту. У отпору према личности И анчном стваралац избегава да испољава своју соптсвену личност. Он је пристао на то да истицати своју сопствену ЛИЧ ност представља нешто што није у скла Аду, са добрим обичајима и ваљаним ма нирима: ја намерно кажем ла је пристао а не да је присиљен због тога што 98 сам то прихвата као нормалан порелак ствари и често доживљава као телан ВУ "пи степен у развитку људског пола и као један даљи корак у његовом коначном ослобађању од отуђености по јемуманих ције. |

Свако време и свака историјска епоха имају идеологију и митологију која одговара. Саставни лео свести нашег вре мена о себи јесте и свест о књижевном критичару који у дело о којем говори не пројектује своју личност и о ствараоце који се на види иза свога лелг

"Предраг Протић