Књижевне новине, 01. 01. 1977., стр. 5
АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"
Наставак са 4. стране
мање универзално и богато штиво, пружено као могућа лектира непознатом намернику међу наше људе и у наше крајеве.
„Митологија свакидашњег живота“, дакле феномен који је Игор Мандић ставио у — наслов своје најновије књиге („Отокар Кершовани", 1976), иначе једне од најатрактивнијих које су сеу овој години у нас појавиле, — на Тишминим страницама има аро му поезије, али у исти мах и го рак печат отуђења, дах и љубави и мржње, представу о неизлечи вој болести, али болести наших модерних времена.
На страници мог новосадског дневника још пише да ни случај но не треба поверовати да је „Употребом човека“ Александар Тишма закључио свој одговор на тест, на опасну провокацију звану роман. Новосадски једнако колико и европски.
Шандор Богданфи (Нови Сад)
РОМАН О УЖАСНОЈ СУДБИНИ ЧОВЕКА
Роман познатог новосадског писца Александра Тишме „Употреба човека" је значајан догађај и изненађење за читаоце и за све нас, мада смо у неку руку већ навикнути да Тишма скоро сваке године приређује љубитељима добре књиге пријатно изненађење и узбуђење. Његов најновији роман нам поново доказује ефектно и необичним начином једну стару истину: судбина човека је ужасна и величанствена. То и такво доказивање _ успева само великим писцима, а Александар Тишма је заиста велики писац. Време је да то увиде и они који из године у годину потискују његово дело други план приликом награђивања романа године.
Вук Крњевић (Београд)
АНДРИЋЕВ ДУХОВНИ ТЕСТАМЕНТ
ЗА МЕНЕ, бар, несумњива је чнњеница појава већег броја занимљивих и вриједних књига прозе. Романи Мирка Ковача „Ругање с душом", Александра Тишме „Упо треба човека“, Павла – Угринова „Фасцинације“ као и књига при-
| повједака Данила Киша, „Г
ница за Бориса Давидовича“. су
„дјела не само изразите индивиду“
алне обојености већ.су и. дјела знатне литерарне вриједности. Свако од ових дјела је допринос нашој литератури.
Међутим, оно што је заиста ванредан литерарни догађај јесте појава Андрићева ПОСТХУМНОГ дјела. При томе не мислим прије свега на прозодијско и прозно дјело већ на мемоарско-есејистичко дјело „Знакови поред пута“.
„Знакови поред пута“ су духовно-искуствена синтеза свеколи: ког Андрићева „Певања и миш љења“, дјело које недвосмислено, и мудро, биљежи Андрићеве животне, естетичке, стичке и ства: ралачке дилеме дајући читаоцу исто тако недвосмислене, н мудре, одговоре на постављена пита» ња.
Цослије ове књите свеколике
мистификације око Андрићева ћу“ тања, сви исповиједни проливи разних његових „познаника им интимуса“ не само да изгледају сми: јешни већ, заиста, јесу бесмислени. Сва повјеравања, наравно наводна, више су но покондире на. _ „Знакови поред пута“ показују давнашњу Андрићеву тврдњу: да само дјело остаје. Све остало је заборав. Због тога он није брбљао по интервјуима, или се по вјеравао разним шалабајзерима и осталим исповједницима, већ је створио дјело изузетне снаге и духовне моћи,
Од Лазе Костића до дана данашњег, ми нисмо у нашој ли: тератури имали цјгловитију ес тетичко'искуствену мисао. _ „Знакови поред пута“ Иве Андрића су највици духовни тестамент у нас.
Бранимир Донат (Загреб)
ДРАТОЈЕВИЋ, ХРВАТСКИ БОРХЕСОВЦИ, ШПОЉАР
ДА ЛИ је захвално писати завршни рачун за једну књижевну тодину, јер, питамо се, да ди су сви рачуни упућени и намирени; мосталом, познавајући нашу из: давачку „ажурност“ — можемо с надом очекивати да ће се све до маја појављивати књиге с ознаком године која |е прошла и чију би билансу требадо сада рекапитулирати. ,
Али ако нам није дужност да прогнозитамо. да из талога црне каве или неког, можда, астро
аошког приручника предвидимо па
што ће се још кроз то вријеме у облику књига хрватских писаца појавити, и онда нам је уза сав повелик број наслова тешко из двојити већи број књига у који ма би се назирала снажнија креативна индивидуалност или“ јасноћа нове концепције. 4:
Чак смо на час склони повјеровати да нас издаје памћење, књиге које су нас се дојмиле својом вриједношћу као да се не могу опријети ерозији заборава, ни бљеску нових краткотрајних сензација.
Ако се желимо најприје позабавити појавама онда ваља истаћи два издавачка потхвата. Један се збио изван оквира институција, плод је сурадње пјесника и сликара. Десет сликара и десет пјесника '7з организаторску помоћ галеристе Боже Бишкупића објавило је десет изванредних збирки пјесама — мапа. Тискане у малим екскаузивним тиражама ове збирке и ове слике остат ће познате уском кругу знанаца и зналаца, али покуша! сурадње је више него успио. Споменимо само неке који су се нашли на том заједничком послу: Звонимир Балог — Хрвоје Шерцар, = Иван Ловренчић, Љерка Мифка — Никола Рајзер (Кејзег), Тончи П. Маровић — Матко Треботић, Звонимир Голоб — Миљенко Станчић, Мате Ганза — Нивес Кавурић — Куртовић, Игор Зидић — Мирослав Шутеј, Звонимир Мркоњић — Јосип Вани-
шта.
Библиотека _ часописа тека такођер је стартала врло ОдАУЧно и њених десетак наслова ФОА Платона па до шесама Шиме Вучетића' обећава не само разноликост него и квалитет.
Међутим, како књижевност не творе потхвати него дјела радије бих се зауставио на писцима који су оставили конкретно свједочанство хрватске књижевности “ 1976. години. .
Почео бих с једном изванред; ном књитом есејистичких записа. „Измишљотине" Данијела Дра. тојевића _ („Напријед", _ Загреб
1976.) та књижица записа из сва: кодневног духовног дневника доима се не само изворно него и је књига критичке
снажно. То
па
ДА АМ ВИСИНА ДОСЕГНУТА У ОВОМ ТРЕНУТКУ ЗНАЧИ И ТРАЈНУ ВРЕДНОСТ2
Аауцидности и моралне одговорности која се не боји парадокса и апсурдних закључака. ада. не смећући с ума мисао о трагичном, о неизвјесности у коју је бачен човјек, Драгојевић готово са старомодном _ храброшћу увјереног моралисте напада опћи цинизам који свакодневно дОВОди у питање идеје заједништва и тоталитета "живљења и мишљења. Фикционална као и велик дио млађе хрватске прозе ова књига као да је саграђена од гранита парадокса и живог вапна ироније, она није илустрација начина мишљења, нето у својим најлуциднијим тренуцима постаје мисао сама. Устремљене против мобичајена мишљења „Измишљотине" се противе и просвје амју против духовних клишеа и писац. не страхује филистарски
да га прогласе назадњаком. Када пише ретке попут ових: „Може
да је доиста средњи вијек био мрачан, као уосталом сви вјекови, али је имао велику ВИЗИЈУ ватре, велик страх да ће га она захватити и очистити од свега." тада није ријеч о итри џиника него је то искрени вапај мопалисте, писца и шесника који је из
Драгутин Тадијановић.
Изет Сарајлић
Наставак разговора
ПРОМЕНА АДРЕСЕ Моји пријатељи % све чешће
мењају адресу. Ето и Алфонсо Гахо.
До јуче је становао у веселој римској улици Виа Маргута.
Сад станује на Гробљу у Салерну.
Ово је најгора
од свих двадесет и осам адреса
које је досад
променио.
Боља је била и она из времена Мусолинија: Алфонсо Гато, Централни затвор, "Милано.
У ОДБРАНУ КЊИЖЕВНИХ ЈУНАКА
Ако постоји
Синдикат радника 6 прераћђивачке индустрије
не видим зашто не би постојао
и Синдикат јунака
књижевних дела
који би у
пред ауторима.
штитио своје чланство.
чаробне, премда можда и су. мрачне шуме Дантеа изашао на освјетљену с пустопољину рационализма. . 4
Све то казује да је Данијел, Драгојевић мудар а не учен писац, то је пјесник који умије писати есеје готово у монтењовском смислу и који писањем покушава обликовати мишљење и произвести мисао о стварима и појавама, а његова је мудрост сликовита, тварна и израња из бити појава.и ствари као инкаљрнација критичког духа. |
Већ смо споменућли фикџионатност; посљедњих четири или пет година на попришту хрватске прозе највише обећавају писци које сам 1едном зтодом назвао хрватским боргесовцима. Тај плодни тијек казивања потврдио сам иу „АНТОЛОтији хрватске фантастичне прозе и сликарства“ („Либер", Загреб 1975); упозорио сам на стогодине њу традицију изразито фикционалне _ књижевности и истакао приврженост младих прозаика том углавном заборављеном или занемареном наслијеђу.
Али посљедњих _ дана године изалшцао је из тиска роман Крсте Шпољара „Неприлике с Музом" („Либер". Загреб 1976), књига ко ја ничим не жели доказивати да је фикционална. То је роман о књижевном нараштају који У хрватски књижевност улази преко страница часописа „Кругови". то је директно свједочанство 0 познатим појавама и препознатљивим амцима. Мако би то могао бити и роман једне генерације „Неприлике с Музом" нитаје не исказују аџторову тежњу епском виђењу епохс, приповједач као да се задовољио димензијама јективног свједочанства. Млади писац Орфејо тугује као и његов митски претходник за еуридиком књижевности и слободе, њетова Муза час је конкретна жена с којом помало љубака, а час је она права муза која би требало да га надахне узвишеним даром поезије. Пред њим су отворена два пута: на једном се налази конкретна жена с којом љубује и мучи јаде студентске, на друтом је она старомодна госпођица која је надахњивала пјеснике када нису знали о чему да пишу. Један пут води у љубавнички кревет, друти у свети гај писане ријечи. Тако наиме ствари стоје теоретски; У пракси се све одвија другачије. Идејно и ду ховно, стварно и ирационално испрепдићу се али на крају најфантастичније и најнестварније је оно што као рјешење пружа гола стварност.
Одабрали смо два готово крајња примјера, али како се краљ њости не искључују истину МмОжемо наћи и у измишљеном, као што се фикционадно врдо често препознаје у стварном.
Ређеп Босја (Приштина)
ЋУТАЊЕ О КЊИГАМА КЊИЖЕВНИ ДОГАБАЈ ГОДИНЕ |
ТОКОМ 1976. године књижевна продукција на албанском језику на Косову је била скромнија него у неколико последњих година. До сада је из штампе изишло око 25 наслова, од којих је највећи
Убице —
чак и они су заштићени самим тим што имају право на одбрану.
А јадни књижевни јунаци гину без икакве заштите
и ми им чак не можемо доћи ни на сахрану.
УЗ АНДЕРСЕНОВУ СТОГОДИШЊИЦУ
(4. УПТ 1975)
Кад је сазнао
да је шеф гестапоа за Данску
у детињству читао његове књиге
Ханс Кристијан Андерсен
умало што се није убио.
Он би то и учинио
да није умро
1875. године.
МЛАДОМ СТАРЦУ ОД СТАРОГ МОМКА
Призекај,
причекај,
млади старче.
Нећеш баш тако лако као што си мислио ликвидирати,
старог момка!
ние
број из књижевности за децу. Већина 'већ афирмисаних писаца ове године се није појавила са књигом: или су то урадили две претходне или ће, сигурно, урадити следеће године. Посебно је би: ла скромна продукција из области прозе и књижевне крптике. Објављена прозна дела се више доказују тражењем стваралачког идентитета њихових аутора него локазаним естетским вредности ма, Као што се дешавало и ра вијих година објављено је више збирки песама, нето прозних књига, мада свакако не тако значајних као претходних година, Ме. Њу њима се, ипак, својом целови тошћу истиче песничка _ збирка Енвера _ Берђекуа, „Од кремена искре“, којом аутор бележи три: лесет година свог песничког ства: рања. Најновијом збирком песа: ма, овај песник изразито интимистичког тона, обогаћује свој лирски опус доводећи до пунијег израза своје стваралачке визије и преокупације. Мако то у целини није његова најбоља збирка пе сама, ипак се у њој налази неколико његових најбољих песама. Критика, међутим, до сада није рекла своју реч ни о њој, мити о осталим књижевним делима 06: јављеним ове године.
Пошто се о књижевним дели ма на Косову последњих година више ћути него пише, онда би се, ипак, могло рећи да је најзанимљивији (али не најзначајнији) плогађај, било то ћутање. О књизи се уопште на Косову на све стране и на свим нивоима ове гтодине упорно ћутало. Бутали су критичари старије, ћутали кри: тичари средње, и ћутали критичари млађе генерације. Јер сви воде неку своју критичарску по: литику: не желе да пишу ако им се врати или не врати истом ме: ром. Мада јој не недостаје зна: ње, очигледно је да дневној криуици недостаје бескомпромисност и морална свест да своју културзу улогу може испунити само 06 јективношћу. Њено је ћутање изразит знак њене моралне кризе. Посебан „допринос“ овом ћуга њу дају средства јавног информисања, која као да не налазе до вољно простора да мало послу же и књизи, односчо читаопима, то јест истинској култури. Иако се, углавном, о књизи ћугало током читаве 1976. године нико не
77
ће рећи да је то ћугање полазе заиста културни и књижевџи до гађај. Осигледно је да ће —- ако се и даље критика не буде бави: ла ћутањем критике, а средства јавног информисања буду наста вала да не информишу јавност о новим књигама — ћутање 0 књизи бити и током „слепеће године најинтересантнији књижег ни и културни догађај Косова.
Миодраг Друговац (Скопје)
ШОПОВ И МАТЕВСКИ
Током 1976. године у СР Ма кедонији је објављено тридесетак песничких, прозних и критичко: есејистичких књига, не рачунају. ћи, разуме се, преводе са страних и југословенских језика, као ни поновљена издања, _ изборе, изабрана дела и сл. Суочени са овом чињеницом, македонски писци увелико говоре о стагнацији у издавачкој делатности, при чему су жалопојке писаца за децу најгласније, иако се не би могло рећи да су увек и најоправдани“ је. Слично стоје ствари и сакњижевном критиком и есејистиком: два или три наслова говоре у прилог претпоставци да књижевне билансе не треба процењивати по њиховом обиму, јер квантитет, број објављених књига, че сто даје лажну слику односа вредности који постоје у одређеном тренутку једне националне књижевности. Ипак, не треба сметнути с ума да је прошла година донела, по ред осталог, књиге есеја „Прибли“ жавања“ Георги Сталева и „Зближавања“ Луана Старове, писца албанске народности, те неколи: ко прозних књига заиста вредних пажње: романе „Црвени ж Ташка Кеоргиевског, _ „Учитељ“ Владимира Костова, „Породична фреска“ Зорана Ковачевског и „Синови тора“ Стојмира Симјановског, збирку приповедака „Дре вне обале“ Бориса Вишанског и повест о младим револуционарима „Млади брестови“ (Бреслики) Томета Момировског, за коју је овај аутор добио овогодишњу ви" соку награду „Рациново призна: ње“.
Од песничких књига издвојили бисмо збирке „Песма црне же не“ Аце Шопова, добитника ово: годишње награде „Браћа Миладиновци“ на СВП, „Перуника“ Матеје Матевског, „Страх“ Михаила Ренџова и „Болна башта“ Ри: сте Б. Јачева. Књиге су то раз личитих аутора, разних тематских и стилских опредељења, као што су и критички одгласи о њима би. | ли“ веома различити. Посебно је упадљиво, рекао бих, размиме- ! илажење критике. у оценама прозних књига В. Костова, 3. Ко: вачевског и Т. Момировског: панегирик и негација су екстремне тачке тих оцена, друго, јако изобличено лице естетских афините: та, али и још којечег... Истина, кад је о прозним књигама реч, чак и о добитницима — награда „Стале Попов" („Црвени коњ“) и „Рацинови признање“ („Бресли: ки"), чини се да је критика јед; нодушна да то, ипак, у свему, нису такве књиге које би својим естетским (тематским, изражајним итд. волуменом могле да, за: служе тако ласкав квалификатив: књига године или књижевни догађај године. За: то га, судећи по свему, треба по: тражити на другој страни, у поезији, у ствари тамо где се и иначе налазе врхунска вредности савремене македонске књижевности. Мислим, сасвим конкретно, на књиге песама „Песма црне жене“ Аце Шопова и „Перуника" Ма. теје Матевског. То су два различита песничка гласа: први је нешто словенски сонорнији и раз ливенији, што ће рећи и обухватнији филозофијом свог бола, суочења са немирима и дилемама човека чији лик гради сплет гу стих асоцијација и којег није тешко препознати с ове и с оне стране океана, у вибрантној потки егзотичног мотива али и у је дној сасвим нашој, балкански робустној тузи печалбара с охрид: ске обале, одакле пуцају неоме Бени и неомеђиви погледи у свет, с кристално чистим, изузетно рафинованим структурама мисаоне опсервације о себи, времену, одласцима и доласцима, рочству и слободи, заједништву људске ту: те и опомене под капом небес: ком... Други је нешто уздржа
нији, с акцентом на пореклу. пре цима, пределу македонске Реке, печалбарским и другим социјал ним и историјским црнилима, као да искри из самих метафор; чних кратких спојгва у једном исфилтрованом, парадигматички кондензованом стиху, који мами однегованошћу и церебралношћу.
КЊИЖЕВНЕ 5