Књижевне новине, 01. 01. 1977., стр. 4

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"

Књижевна година 1976.

Наставак са 1. стране

ћету чистих књижевних родова, не сметају поједине — „откачене“, непоредиве књиге које су блиске епским врстама, али такође научном делу, мемоару, публицистици, и обратно, а охрабрујуће...

Узбудљиво је сведочанство „Сјећања“ Меше Селимовића; не једнако писано дело, час засуто дневним светлостима, а час уписано у дубини ноћу, у вртлог успомена, у „потерници за собом“. Сваки писац има право на сећање, и на преиспитивање на неограничени монолог, а Меша Селимовић понајвише, што је ње гово класично дело „Дервиш и смрт“ тако капиларно спојено са његовим властитим животом, са његовом судбином немирног рапсода у немирним временима, и ја стога, међу десетине надахнутих и драгоцених књига у години ко: ја нам остаје за раменом, убра: јам овај умни и мушки поглед у своју, дубоку своју интимну про: шлост.

Заносу читаоца, чији порок нисам никада излечио, и обавези критичара који дели судбину писаца, додајем своје поновно чнтање, поковно препливавање метафизичких и дневнодајних река Душана Матића, који је сада у књизи „Тајни пламен“ проговорио и ћутањем и урлањем над во: дама које теку свуда око нас. Душан Матић је сада, по ко зна који пут, обзнанио и своје цело купно дело и своја целокупна мора, — Матић којн се једини инспирисао Савом и Дунавом, и Јадраном и Средоземљем, не гај=ћи да му географија није ништа пространија од већ невидљивог брежуљка Багдале над Крушевцем. Локалнијег, и космополит· скијег песника нисмо имали, чак ни Ракић то није више...

Импонују својом зрелом стру ктуром, својим понорним епским сагласјем, романи-поеме и романи-памфлети Михаила Лалића „Заточници“ и Александра Вуча „И тако, даље омаме“, у којима има више напретка за нашу књижевност у целини, него спектакулар: ног корака даље у књижевној де латности ових кристалних аутора нашег послератног романа на доратне, ратне и поратне теме...

А са њима ухватише корак и романсијери већ зреле — средње генерације Мирко Ковач са књигом „Ругање с душом“ и „Жарко Команин са „Колијевком“. Економијом језика и израза, далековидошћу легенде која им је загреја: ла младићка и дечја прса, исто: временошћу минулог и тек набујалог у књижевном процесу, ове две књиге су писане за будућ ност иако. су тако силовито, тако каустично натопљене прошлошћу. Приповедачке књиге Данила Киша „Гробница за Бориса Да: видовича“ и „Смрт у Сарајеву“ Божидара Милидраговића, голи: цају оне зоне незнања и предрасуда, које носимо из епохе директног реализма, из једнолинијског натрпавања животних података, али упућују и на књижевну технику која је понегде преузета, а почешће је у природи есејистичког темперамента својих аутора. Митове своје младости, инте: лектуалније но фолклорне, истан: чаније, продорније и сабраније лансирао је Милорад Павић у приповедачкој књизи „Коњи све тога Марка“, наглашавајући фантастику злочина и врлине коју је окусио и понео собом Београд прошлог и нашег столећа...

„Сулејман и Рокселана“ Радована Самарџића је васколики ис торијски трилер, и дело богато слојевима и судбинама, које аутор прати као песник, а најмање као историчар. „Омер паша Ла тас“ Иве Андрића је „то исто, али много друкчије“! Андрићев ро ман, иако мозаичан, са ћутањем између читавих блокова (маловарошка је прича да је књига незавршена), изразити је политички роман, задивљујући у атмосфери и релацијама историје, са творачком мудрошћу оних који су одрасли у историји не дира јући ни властољубље, ни бојишта или тамнице, ни светилишта ни светогрђе, нити било који декор или „чињеницу“ из прве руке ис торијских сторија балканске не омеђене калварије...

„Међа Вука манитога“ је меобично, сложено, у себе уврнуто, језиком засићено и — сондирано песничко штиво, које Матији Бећ ковићу даје повластицу да буде песник године, и песник који је надвисио тренутне интимне инспирације, каквих је иначе, по правилу фрагментарног певања или певушања, било последњих, па и ове године. Необузданим над реалистичким истраживањем, које зачудо доводи до резултата ко:

КЊИМЕВНЕНОВИНЕ 4

ји припада обнови епског песни“ чког искушања, Бећковићева пре: зрела и преврела књига нуди и антологијску поему „Костићи“, ко ја је чудо песничке уметности за себе. Матији Бећковићу је близак (опет зачудо!) неокласик надрсалистичке поезије Оскар Давичо чије „Лептирице“, односно „Ве верице“, представљају експлозивни обрачун лирске и епске природе у песнику несводљивом ни на сличности, ни на разлике...

Верујем, кажем себи, кажем и другима да су инспирисане, да су стварно понесене, и самосвој: не и песничке књиге Божидара Шујице, Милорада Бурића и Бра: нислава Петровића, али их чувам за аналитичке тренутке, за још једно читање, проверавање, — за још један дијалог, штедећи засал њихове кристалне инструменте, нађене најзад самоосећањем и пожртвовањем у језику који још није постао општепозната страст, и неће, надам се, ни успети да их одвуче на маргине нашег „стратешки неједнаког“ савременог песништва... Ристо Трифковић (Сарајево)

НОВА АНДРИЋЕВА АЈЕЛА, ПРИЈЕ СВЕГА

БЕЗ СУМЊЕ најзначајнији догаЊај у шјелокупној нам текућој литератури током 1976. године је: сте појава „Сабраних дјела“ у 16 томова Иве Андрића, али, нарав: но, не пуком обновом већ увелико познатих и класичних остварења, већ искључиво оних која се постхумно први пут појављуј“ пред читаоцима! Новина је то ко јом се обогаћује не само Андрићево дјело него и наша савремема литература у коју је дјело овог писца органски урасло свим својим жиљем. Андрић, наиме, као освједочени умјетник рије чи, сагледава се из нових углова и приступа до сада мање (слаби: је) наглашених и видљивих и го тово некарактеристичних за ње га: из густине есејистичке прозе, поезије, медитативних _ записака „Знакови поред пута“ који понекад имају дневничко-интимни ка: рактер необичан за овог писца крајње уздржаности, те на жа лост недовршеног романа „Омерпаша Латас“ из серије романа о турском земану Босне.

Управо сусрет с овим изнов-

љеним Андрићем пружа не само задовољство открића и трагања за новим вриједностима него даје даљу потврду изузетности и виталности Андрићеве литературе. На неки начин Андрићев опус се овим новим дјелима комплетира и утемељује, засвођује, а књижевНИ лик овог писца усложава и одуховљава и богати неким до сада слабије запажљивим емементима и значајкама. Тако се есеЈистичка проза посвећена нашим и страним. савременим и помаћим ауторима и дјелима и раз личитим појавама из свијета литературе, публикована у _ двије књиге у „Сабраним пјелима“, али и засебно, пружајући на увид читав низ доступних а понекад практично и недоступних Андри: ћевих текстова који се природно (органски) уклапају и уланчаваЈу у Андрићев претежно припо: вједни опус, дајући му димензиЈу сталног пратећег промишљања о мјесту литературе у свијету и свијета у литератури, о људској судбини и судбини људскости у овом нашем али и свим времени: ма до које је допирала стварао: чева увијск будна и узнемире на свијест, и управо то промишање посебно се испољило и кулминирало у својеврсној медитативној прози „Знакови поред пу та“, добијајући у суштинском сми САУ значај резимеа им синтезе андрићевске запитаности о свијету и човјеку.

Ту Андрић, једнако као и у по езији, коју је безмало писао читава вијека до пред саму смрт и увијек кад није налазио, погоднији израз да саопшти најинтимније емоције, открива своје ду го скривано интимно рањиво људ ско лице. Он који је доживљај свијета исказивао брижљиво путем тзв. објективног начина (у трећем лицу) сад је_ проговорио из најнепосредније близине, рушећи и потирући границе ми ограде и баријере које дијеле писца као приватну личност од његова дјела и његове умјетничке истине као својеврсног објекта упу, ћеног јавности тј. другима. Тај нагласак личне присутности ди скретно је интониран и у извјесним причама и причањима из „Куће на осами“. У сваком слу: чају принова је то која је разуДила и обогатила (освестранила) наше сазнање и познавање Андрића и његове литературе те отво: рила ново поглавље у итпчитавању Атпптутћета дјела и мнтересовању читалаца за то дјело,

|

По МИШЉЕЊУ НА ВРХУ

КОЈИ ЈЕ ПИСАЦ, АНКЕТИРАНИХ КРИТИЧАРА, ОВОГОДИШЊЕ КЊИЖЕВНЕ ПРОДУКЦИЈЕ»

Но у питању је, такође, година у којој се појавило више за: иста вриједних остварења преко којих не бисмо смјели прећи мање'више ћутке и равнодушно. Поменимо „Заточнике“ Михаила Ла: лића, роман који је, истина мало сувише историчан, те за разлику од „Ратне среће“ и мање критички ефектан и продоран, али упр' кос томе Лалићева и лалићевска ангажована литература не може

„“

Тоне Кунтнер

без. бар повремених дубинских за хвата у људско и маштовитих пропламсаја; евокацијом завичајности и свјежином израза, те спојем епског с лирским, издваја се роман „Колијевка Жарка Команина, познатијег као драм. ског аутора, а роман „Употреба човека“ Александра тишме сјајном психолошком студијом _ на: шег човјека на вјетрометинама и беспућима историје. Занимљив је без сумње и нови роман Ћамила Сијарића „Царска војска који дјелује као каква источњачка сата. (Не помињем, на жалост, др.

га дјела, па ни нека тренутно из викана и грлато лицитиранаоко којих се подицла рекламна праши на јер их нисам ишчитао и јер ме управо јЕне одбијају умјесто да правуку!

Бе Бетика је исто тако богата новим запаженим остварењи ма. Поменуо бих нова дјела Мидхата Бегића, Драгана М. Јеремића, студију Муриса Идризовића о феномену литературе за дјецу у БиХ, те нове књиге. критика и студија Петра Џаџића, Миливоја Марковића, Радомира Ивановића, Вука Крњевића, Ненада Рада мовића, Ханифе Капиџић-Османагић и бројна друга која напросто због скученог простора не могу побројати. Истина је да се некима не само овдје споменутим може замјерити извјесна ускоћа у третирању увијек истих тзв. протоколарних писаца, и недостатак откривалачке страсти, као и понекад идолопоклонство пред величинама, а у суштини варира ње и претакање увијек истог и врћење око истих тема и пробле ма, но то је, ипак, тренутна пролазна слабост коју ће, надамо се, наша књижевна критика м есејистика коначно знати превладати! Поезија је ове године поново у експанзији и у знаку модерне обнове епског духа, коју је остварио Матија Бећковић у поемама из збирке „Међа Вука Манитога“. Кад је специјално ријеч о босанскохерцеговачкој савременој теку ћој поезији ваља с радошћу кон: статовати продор нових даровитих пјесника, или потврду _ већ афирмисаних, као што су М. Вешовић, Н. Радановић, Ј. Ости, Ј. Јуришић, С. Тонтић, С. Благојевић, А. Сидран, Џ. Алић, Ружица Комар и други. |

На крају, рецимо још да је то била и да јесте година изданна у литерарним појавама и до гађајима, које је немогуће у ова: квој пригоди све назначити, а живост и обиљежје, мада тек у пропратном виду, дају јој и по лемике које, на жалост, често иду мимо суштинских проблема стварања и стваралаштва.

а Е до

Кад падају куће

Пропадају куће

у земљи врба

и мочварних птица, у земљи баруштине и вилиних коњица,

пропадају куће хиљадама деце.

Ту не помажу инжењери, ту не помаже Марија.

ПИТАМ ТЕ

Питам те

ако имаш на. језику какву лепу реч.

Не одговараш.

Питам те,

ако је у твојим очима какав љубазан поглед. Не одговараш.

Питам те,

ако је још љубави у“ твоме срцу.

Не одговараш.

Твоје ћутање пуже по кући

као отровна змија. Твоје ћутање

биће моја смрт.

Тада ћеш одговорити.

ТИ ВОЛИШ ЛЕПЕ ПРИЧЕ |

Ти волиш лепе приче.

Када смо сами

и од среће ти недостану речи,

увек ме молиш да ти нешто

причам.

Ја измислим причу из наше будућности.

Само не о смрти —

молиш ме.

Зато ти ниједну причу не

испричам М до краја. ОВДЕ СИ САМ Овде си сам — ; Бе кући,

| као у напуштеној

МУ

као у љутеј жалости, као дубоко у мочварју.

Овде нема никакве воде да ти утоли жеђ, никаквог ветра да, те расхлади, ниједног брата да те разуме, ниједне мајке да те љуби, никакве биљке да те спаси.

Овде си сам вода

м ветар,

овде си сам брат

м мајка,

овде си сам снасоносна биљка.

ИГРАО СИ СЕ ВАТРОМ

Играо си се ватром кад мрви мут крочи на' праг великим очима.

Итрао си се ватром кад одговори на мрви поздрав, кад понуди руку.

Играо си се ватром кад си изрекао прву клетву, кад си мролио сузу.

Играо си се ватром кад напусти свој пут м затвори се у кућу.

Играо си се ватром Деп и велики пламен под твојим је кровом.

(СА СЛОВЕНАЧКОГ ПРЕВЕО ЉУБИША БИДИЋ)

Драшко Ређеп (Нови Сад)

ТИШМА, НОВОСАДСКИ РОМАН

ИМА ВЕБ, ево, двадесетак голнна како се у мом новосадском дневнику појављује мотив не хоцчости новосадског романа ко: ји би, кајпре, литерарно свелочио о збивањима и судбинама града на Дунаву, а у исти мах био суверено писан на разини данашњег на шег и европског романа. Враћа. тући се том мотиву, ја сам, такоБе пуне две деценије, још од о јаве књиге песама „Насељени сеел“ (1956), управо у књижевном случају Александра Тишме назирао једну од најбољих и најос тваренијих резултанти нашег књи жевног раста. Како су промина ле тодипе, и као су се ређапе нове и све новије, што ће у конкретном примеру неминовно значити и све сложеније књиге Алексанпра Тишме, утисак о зрелом, драматичном времену овога пис ца нанлазио је као једина дефи: нишија што не ограничава олсег и укупне димензије његових ос: тварења за којима се све више, са многим разлозима, осврћу чита оци и критичари. У једну реч, књижевна судбина _ Александра Тишме, онако како сам је ја за ОвНх гвадесетак година, могао и смео ла видим, појављује се као један оп најупечатљивијих атрибута новосадског књижевног кру: га, што онда, за мене бар, у ис тих мах значи и наше савремеце књижезности у њеном — данаш: њем тренутку. С помислима на Теашму, на ту изузегну вертика: лу наше модерне прозе, вредело је; голико година, читати и пра тити много шта што већ озарно траје као макулатура, мали допринос, еклектички потез, неоства рена судбина, недовољна — храброст. Сасвим је јасно да се, сособито најновијим, тек објављеним рсманом „Употреба човека“ („Но Аит", 1976), Александар Тишма винуо посве високо и да се из дваја чак и у овој књижевпој голини, која је забележена и по неколиким значајним прозним ос тварењима, о којима сам, уосталом, већ писао на другом месту и у другој прилици.

Кратко речено, овај разбокопекм, немирни, модерни — Тишмин роман није — у свом богагом ре: зултату — могао да изненади. Сре оно што је, у вишој пројекцији, Ташма ло данас објавио, од „На сељеног света“ пи „Крчме“, књига песама за којима се још недовољ но ,осврћемо, па преко „Кривица", | „Насиља", „Мртвог угла“ и „Другде“, до романа „За црном 'левој- | ком" и „Књиге о Бламу", — сва- | како је припремало' празник у коме савремени читалац „Употребе човека“ има могућности да учествује. „Проблем великог на: шег романа, или великог једног спева, дохвати нас понекад за ту шу као брига око једне од најве Ђих потреба", забележила, је, још 1922. Исидора Секулић. О том про блему, очевидно, много је, и добро је размишљао и Александар Тишма, тако да се овај најновији његов и наш роман јавља и као свест о досезању граница са временог романескног штива, цео свет у једном личном дневнику, и усамљен човек у великом еврогском невремену.

Може се чак рећи да Тишма, увек, с горким рефреном своје песме „Смена генерација“, испи: сује свој рапорт на исту, формално исту тему: датуми рата, злокобни, незаборавни; полусвет периферијских крчми; таворење панонског вишејезичног и вишенацноналног града; тамна и свемоћна понорница секса. Али и та тема, са свим облицима отуђења, борхертовске страшне успомене, ништавила, стицала је привид какав се, каткад, ни слутити није могао. Нарочито баш у „Употреби човека“ Тишма је безмало резигнирано, а стваралачки блиставо, прихватио формулу, никако не и форму, мозаичног казивања. Ништа се, и никако, до краја не може, чак и не сме ис причати, и стога су фрагменти ове књиге кондензовани до сте нена последњих исповести, у ко јима се, тек за оног најближег и најлажљивијег суседа и савреме ника, може назрети цео свет. Песник нашег свакодневног скученог, изгужваног, приземног живота, хроничар ратних збивања, ко“ ји је од датума новосадских потрома и рације, од простора синагоге и туробних повратака из рата са успоменама које се не могу залечити нити — изменити, створио, не од јуче, аутентичне симболе наше књижевности. Тишма је онај од Исицоре Секулић назначен велики наш роман засновао пре свега као однос не колико судбина, у ковитлацу помамних страсти, злочина, тратања за властитим остатком. Насу прот екстериторијалним зохтеви: ма многих наших молерних књи: га, Тишмин роман се летиава у веристички показаним нашим амбијентим~ пи стога није нимало

Наставак на 5. страни