Књижевне новине, 01. 01. 1977., стр. 3
__КЊИЖЕВНЕНОВИ 5
ЖИВОТ КУЛТУРЕ
ПОТОМЦИ ЖИВОПТСАЦА КРУЖЕ ОКО ПАВНЉОНА
Шта ради и од чега живи скоро две хиља де ликовних уметника у Бео
граду2 — Коме
припада Уметнички павиљон „Цвијета Зуз орић' 2 — Један одсто од укупних средстава за културу даје се ликовним уметности ма. — Ко треба да води Октобарски салон:
сликари или критичари 2 Уметност свих поднебља
Ликовна уметност је вековима, каже сликар Радомир Стевић Рас, била ударна снага свих идеологија. Данас је она на послед: њем месту једна. потпуно зане марена грана уметности. То је уметност, наставља Рас, најши“ рих друштвених слојева, подједнако разумљива и црнцима и белцима, писменима и неписменима, образованим и необразованим, свим људима. Ликовна уметност, даље, врло мало кошта једно друштво, а њени доприноси друштву су месагледиви. Један минут безврелног филма. на пример, ко шта скоро колико и све изложбе у овом граду. А ти филмови који трају и по стодвадесел ми нута често се одмах по завршетку стрпају у бункер, а да неки од њих никада не изађу из бункера прел јавност. Ол ликовне уметности, пак, остају слике или скулптуре па се тако увећава не само културно богатство, већ и наслеђе народа. А ми се, завршава Рас, тим наслеђем можемо поносити.
Тврдњу да се данас за ликовне уметности у нашој Републи: ци мало издваја проверавали смо џ Градској и Републичкој заједни ци културе. У Београпцској заједници немају одређенију представу о суми коју су издвојили за унапређење ликовних уметности; до сада су сви видови стимулације уметничког стваралаштва воЂени заједно. тек од ове године средства ће бити подељене — ло областима
Када је, пак реч о Републичкој заједници за културу, рекао нам је Светислав Милинковић (води комисију за ликовне умет: ности при Заједници), од 25 милијарди старих динара, колико из моси годишњи фонп за културу, око 310 милиона, такође старих динара “троши се за стимулацију ликовних уметности у Републици. То “у процентима — износи нешто више од 1 опсто Од укупинх средстава, око 13 одсто се издваја за филм, а 10 одсто за ликовну, спенску и музичку уметност, зајелно.
Али, и поред овако малих (у
процентима) улагања у ову врс: ту уметности
сликара у _ нашој Републици, је из године у тодин све више. Примера ради, Удружење ликовних уметника Србије сва ке године увећа своје чланство за тридесетак људи. У разговору о плану рада Улуса и Друштва ликовних уметника Београда за наступајућу годину, који је одржан ових дана, чиле су се. истина појединачне, али оштре примедбе ла оволики број новопримљених чланова управо угрожава и овако неповољан положај са: мосталних уметника. Појединци, чланови Улуса, залагали су се чак да овим (новопримљеним члановима, својим млађим колегама) им није потребна изложба на ко јој би се они представили јавно“ сти, као и евентуалне награде на тој изложби тврдећи да су они већ награђени тиме што су постали чланови Улуса!
Знамо да један млад човек, претпоставимо да је завршио је дну од уметничких академија и постао члан уметничког удружења, добија право на здравствено и пензијско осигурање, право на изложбе, откупе, награде, могу Бност да пише молбе а једнога дана и добије стан и атеље, итд. Има се утисак да млади уметници, када постану чланови Улуса или Улупуса, нерадо одлазе из Београда, ла раде било какве по“ слове да би овде остали, па ретко прихватају сталније запосле“ ње, Тако у Београду живи око 640 чланова Улуса, а у Србији 56. Овоме још треба додати и 700 чланова Улупуса. '
С друге стране, међу ликовним критичарима присутна је тврдња да Југославија има и_ превише ликовних академија. Не само што их има превише, него се и неке нове отварају. Ускоро ћемо имати академске сликаре и вајаре из Новог Сада, Приштине, Титограда. А критичари тврде да сваки човек који заврши акаде мију и није сликар, и да ти мла: ди људи уместо што се гурају “ уметничка удружења треба да раде као просветни, радници, по радним организацијама 'и уста новама, широм Републике, уместо што остају у Београду.
Неки сликари, саговорници, су нам се, исто тако, пожалили да
је у Југославији СМУНАНИ материјал _ најскупљи У У ропи. Материјал за ТеАНУ сли: ку _ уобичајених _ размера ко-
шта уметника око хиљаду дина ра. Значи, да би неки — сликар спремио изложбу од двадесетак нових дела он мора за материјал издвојити 20 хиљада динара. А док се та изложба и постави у троши се 80 хиљада динара. Да парадокс буде већи, кажу сликари, материјал који се овде та ко скупо плаћа врло је сптабог квалитета, Кад смо већ код ових практичних проблема, неки су сли: кари нагласили да им недостај добро организоване специјалне занатске радионице које би по приступачној цени радиле опо на што уметник утроши — највише времена и средстава; израдом рамова. штампањем графичких листова, одливањем вајарских де ла...
М нашој јавности чуле су се последњих месеци врло — оштре
замерке упућене на рачун неких највећих ликовних манифеста! ја, писало се о сукобима око Па виљона „Пвијета Зузорић“. говорило о изложбама које наше сликарство погрешно репрезентују у плелима
иностранству, ликовним
иа Ра. са:е = Сл -
КАРИКАТУРА МОМЕ МАРКОВИЋА
поводи
која тајним каналима нестају из земље, и тако даље.
Слике, скулптуре и фрижидери
Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, који је несумњиво одиграо велику и важну улогу у развоју ликовне уметности у нас, реновиран је последњих тодина. Обнова је започета на иниција тиву Улуса. Сви изведени _радови коштали су негде око две ме лијарде, Павиљон је оспособљен за нормалан рад.
Међутим, по окончању с адаљ тације настали су сукоби око тога коме треба да припада ова установа: уметничком удружењу сликара, или, пак, граду, однос“ но Београпској заједници културе2 И ко треба о њему да се ста: ра2 Ти сукоби трају, ево, већ две тодине и они, очито утичу и на његов нормални рад: неке велике изложбе су због тога оллагане, конкурсна комисија не може па изабере управника, концепци-
рУМЕТНИЦИ | оу С
сво 7 ИЗГРАДИЛу | ДОМ ! ПАВИЉОН!
је које има једна и друга страна немају додирних тачака...
Миодраг Симентић, секретар Заједнице културе града, каже да постоји низ самоуправних аката о програмском савету и кон цепцији Павиљона која су усвојена, а која су пре тога била на широким дискусијама. Заједница је радила на отварању Павиљона, са Улусом склопила посебан уговор и до данас никакву зва ничну, писмену, жалбу на потписана документа није добила, Павиљон припада Улусу, али је то, истовремено, и изложбени простор од посебног значаја за цео град. Заједница је спремна да сваку писмену примедбу о овоме размотри. А Извршни одбор Улу: са не може да изабере управника Павиљона само због тога што се Улус не слаже ни са једном предложеном концепцијом Павиљона која није потекла од њих.
"Да чујемо и другу страну.
Света Бурић, сликар и лосада шњи секретар Улуса: „Павиљоном управља Савет који је оформила Заједница културе, од 27 чланова међу којима је само 6 уметника. Ми смо очекивали да ће се овај Савет оформити на дру ти начин, као што то ралс пруге институције. Уметници су тако изгубили своју кућу, наше стру чне службе су исељене из Џави: љона и тамо им више изгледа нема повратка, наши чланови се тамо не осећају као чланови, у Павиљону је направљен клуб са суперлуксузним рестораном, који би требало да послужи за друштвени рад.
Радомир Стевић каже: „Сукоби око Павиљона се воде измеБу ликовних уметника и градске администрације. Ликовњаци мис ле да ће добијати царске мрвице, а да ће градска администрација водити главну реч, Реч је, на: име, о проширењу намене овог изложбеног простора. Ако се ту удене један слој штакора, треба очекивати па ћемо ускоро у Па: виљону гледати и изложбу фрижидера, јасно са мотивацијом да је дизајн хладњака у питању али ће људи који буду довукли ту
изложбу сигурно од произвођа-“
ча хладњака узимати неки новац. Сликарима је. размишљају гралски оци, пат репрезентагиван лом, и они треба да сликају, али не и да воле Павиљон“.
Расписивана су до сада два конкурса за управника Павиљона. Конкурсна комисија је предлагала да то буде Зоран – Павловић, професор Ликовне академије и ликовни критичар, који је био спреман ла како сам каже, по-
· нуди друштву своје радне спо
собности. Међутим, Улус се није
ар
СУДБИНА ПЕСНИКА
Чедомир Миндеровић на програму „ПТ програма"
ХМ НИЗУ ЕСЕЈА и студија које, под заједничким насловом „Биће и језик“, Радомир Константиновић, већ неколико година, објављује у часопису „Трећи програм“, недавно се појавио и његов текст о Чедомиру Миндеровићу.
Случајно или не, то се подударило са десетогодишњицом смрти овог песника и прозног писца (1912 — 1966). И то је, између осталог, био разлог да се, преко те Константиновићеве студије „Мобилизација и демобилизација Чедомира Миндеровића“ (у „Т ћем програму“, 1976, бр. 29) — сетимо песника и да осмотримо како се о њему, данас, расправља, у маси импозантног штампаног материјала који „Трећи програм“, иначе, доноси, а који, најчешће, бар што се књижевности тиче, остаје ван критичког погледа и одговарајућег коментара.
Константиновићева студија о Чедомиру Миндеровићу настала је у склопу оне исте методологије и аналитике коју он, последњих година, примењује, пишући о српским песницима 20. века, н којом је, у неким случајевима, остваривао дубоке и јединствене увиде у судбину песника и у природу, историју и структуру ср: ског песништва у овом столећу,
Кад је реч о Чедомиру Миндеровићу, међутим јављају — се извесна питања, неспоразуми чу ђења. Константиновићев _— текст, најуопштеније, и најкраће, речемо, заснива се на јецној, прилично поједностављеној, дихотомији, на схеми у којој се Миндеровић приказује, најпре, као оду шевљени, а затим разочарани, песник-револуционар, али, у оба слу чаја, као вођен неком ирационалном снагом изван самога себе, односно у слабој, или никаквој, вези са стварно делујућим књижевним и (другим) контекстом, са њиховим нужностима или за: блудама. У написима овакве врсте такво приказивање је, доиста, необично.
У својој оцени Миндеровићеве ране (предратне) револуционарне поезије, Константиновић, углавном цитира, понавља, препричава оно што су, у оквиру аутокритике | покрета социјалне литературе, о
тој, и таквој поезији, критички разложно, и продорно, писали Јован Поповић и Борђе Јовановић. Од њих се, у својој парафрази, Кон стантиновић сада разликује само — у механизму изрицања, у ду ху своје есејистичко-књижевноисторијске гигантографије — увећаном, опсежнијом инструментацијом критичког суда, у знатној мери једностраног и неизнијансираног, исказаног крупним, тешким речима, и много негативнијим, оштријим, беспоштедним формулацијама. А ту онда почињу и неке разлике,
Своје теоријске концепције о револуционарној поезији Констан тиновић, чини се, као да не жели, или нема времена, да прецизније образложи и одређује у комплексним односима, с обзиром на простор и доба када је она настајала, нити да, за њено гумачење, пронађе данас адекватнији, ор: тиналан, модернији присгуп и језик. А то, такође, прилично изненађује. Он ту поезију, наиме, посматра, углавном, 5иђ 5ресје аећегпна 5, са становишта не ког неумољивог егзистенцијалног апсолута, тражећи од ње, и од Миндеровића, на известан готово мистички начин, „неумитно“ (то је један од омиљених, кључних епитета његове студије) — „битну реч" или „реч битности", захтевајући, такође, од ње'и оно што она, тада, вероватно, није могла, а, можда, ни хтела да остварује. То, разуме се, не значи да, за ту „реч битности“, Миндеровић на свој начин, и начин свог вре“ мена — није знао; а друго је питање, наравно, како је, и колико, знао и умео да је, уметнички, има тинативно, обликује.
Једно одређено опредељење, једна поетика дефинисана је, овој Константиновићевој студији, као „знање апсолутне Идеје која, као Знање, противуречи егзистенцији...", као „априорно (већ дато) Знање", као „тријум: фовање Знања, или свирепост његове моћи" итд. Претпостављало се да је ова врста мишљења, и резоновања, бар код еманципованих, луциднијих критичких духова, какав је Константиновић,
превазиђена; али, изгледа, није. И тако онда те старе, добро познате, конзервативне филозофско публицистичке фразе, метафоре и предрасуде — о Знању и о Иде ји — онемогућавају да се дође до обухватнијега, праведнијег им тачнијег, непосреднијег критичког разумевања једне књижевни. "уметничке појаве и њеног језика (револуционарно песништво), једног значајног књижевног по. крета, какав је био покрет социјалне литературе, на и једне — у овом случају Миндеровићеве поезије и књижевне судбине.
Остаје, међутим, једно важне питање на које, у Константиновићевој студији, нема – потпунијег одговора (мада је, у неким моментима, аутор био близу за га пружи): није, наиме, одговорио како је, због чега и зашто дошло лдо тога да се Миндеровић, у последњој етапи свога књижевно-песвичког рада, тако „радикално про менио“, шта је условило ту „радихалну промену“ којом је био „као прогнан из историје у ништавило“ и у „несувислен говор“, у који је, редуктивним механицизмом ове студије, поново прогнан и за. точен.
Бероватно да је постојао неки разлог, неки узроци и разлози те „радикалне промене“ које је Константиновићева анализа и систематика, — уз нека, већ дата, неоспорно вредна критичка уочавафа, — могла покушати ца нађе, и објасни, уместо што се заповољила казивањем како Миндеровићеви стихови (у многим алу зијама, у сплетовима симбола и готово пароксистичких асоцијација) „ништа непосредније не казују“. Тиме се, у студији Радомира Константиновића, хтео он то тта не, наставила и продужила потера за „шугавим псом — ког свакс тера“ (како је сам Миндеровић драматизовао своју судбину) и преко гроба песниког);, пл то овде оставља прилично мучну и ружну слику.
Студија је, иначе, као и „Треће програм“ у целини, штампана на веома лепој хартији.
М. И. Бандић
Њ
сложио да управник буде неко ко ће у Павиљону проводити са: мо пола радног времена, Тако пњ тање управника, а и друга питања око Павиљона остају отворе на до даљнег.
Изложба слика или
·_ емитовање слајдова
Октобарски салон Улуса осно“ ван је пре 17 година и замишљен је као највећа смотра ликовног стваралаштва у СР Србији. којом се уметници придружују просла: ви ослобођења Београда. Још од, може се рећи, самог оснивања трају дискусије око тога како треба да изгледа Октобарски са: лон, ко треба на њему да излаже, ко да одабира дела за излагање и награђивање, да ли Салон треба да има панорамски или критичарски карактер2...
Тако је " домаћин ових раз говора, Срело Бошњак, ликовни критичар м управник Галерије Куптурног центра, рекао да неза: довољство «:лоном потиче од сликара који на њему нису заступљени, и од једног дела ':авности која је погрешно информисана. При том. увек се говори какав би Салон требало да буде, а не то каказ он јесте. Криза Салона, У ствари, не постоји! Проблеми око ове манифестације се преувеличавају, па тако већ годинамг изо: стају праве критичке оценс.
На конкурс за ову изложбу ститне око 1000 дела, Од тога се одабере и изложи једна петина, јер је у овом тренутку најваж пије кагласити да Београд нема изложбени простор за једну ова: кву манифестацију. Павиљон, о којем смо већ говорили, пргтесан је да прими све оне који би желели да покажу своја дела публици' Салов дневно посети око 25308 људи. Масли се да бр посезтллаца биго знатно више да се изложба одржева, на пример, на
. Трту Републике. УМ Салону се по
јављују дела настала у протек: ле две године, па тако и мишље ње да ово треба да буде ретроспективна изложба изгледа бесмислено: ако је један сликар излатао 60-тих година, и ако је при том извршио одређени утицај на млађе сликаре, оп нсма шта да тражи на Салону.
Предлога око тога како треба да изгледа и да се организује Октобарски салон има тачно толико колико и предлагача, али се они ретко међусобно додиру) Било је ту говора да Салон треба укинути, а јавност о сликарским ликовним делима – информисати преко слајдова, да треба завести још строжију селекцију, ла кри: тичари не могу одабирати дела за излагање, да сви награђени треба да имају отворена врата Салона једном за свагда, да изложбу тре" ба разместити по појединим облас тима по пелом граду, и на Салону узму учешћа наши најпознатији сликари...
Наша је, пак, жеља да Салон потраје, организовао се он овако или онако И да то стварно буде највећа п најквалитетнија смотра ликовних уметности наше Републике. Јер искључивост, у овом или оном правцу, чини се, никада није цала. одређеније резултате.
Треба рећи да обе заједнице културе чине доста да би се побољшао положај ликовних уметника, а тиме н подигла општа ликовна култура становништва. Тако Београдска заједница културе дотира сваки откуп који обави радна организација на јавним изложбама за 50 одсто. Власник откупљеног дела је радна организација, која је само дужна да у случају ретроспективе — омогући да дело буде изложено. Ова ЗаЈедница, такође, дајг 25 лвогоди: шњих стипендија младим уметмицима, и откупљује преко продајних галерија, ауторима — даје обештећења за редовне изложбе, повећали су средства музејима за откуп, откупљују скулптуре у слободном простору. Републичка заједница културе са своје стране потпомаже највеће ликовне нзложбе у Републици, омогућава да оне обиђу низ градова, врши откуп на изложбама и дела даје познатим галеријама, започели су и штампање репродукција које ће бити полељене школама уни"верзитетима, библиотекама. болницама, радним организацијама. Београд, затим, има десетак нај различитијих галерија, неколико музеја, поста врло вредних збир ки по неким радним организацијама које су сваког тренутка спре мне да помогну одржавање изложбе и да откупе дела са ње, велики број приватних колекционара, по некима, и сасвим лоста атељеа за уметнике.
Ако су, међутим, неки у овом тексту насумице набројани проблеми живота и рада — ликовних уметника у овом граду само део
пејзажа наше свакодневице онда
се они, исто тако, не могу решавати искључивошћу, ниги, — пак, претераном забринутошћу. Најмање то треба. да осећају слика: ри, који су, захваливши својој уметничкој природи склони аске“ тизму. Јер, на крају крајева, неко стварно може и треба само да слика, а други да мисли о томе како сликар проводи дане. И да му те дане учини лепшим.
Јанко Вујиновић