Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 20

СКЊРМСКА. СЕЋА) Марко Крсшић

ош у Лондону, на путу из Русије за Солун, сазнао сам за такозвани солунски процес. Гђа Мица Васић, жена мајора Васића, славно палог на Брегалници 1913. год, и Чеда Јовановић, ондашњи директор Официрске задруге причали су ми о хапшењу пуковника Димитријсвић-Аписа и још неколико виших официра из познате војне организације „Црна рука“. То ме је зачудило, утолико више што је мотив за ово хапшење био жвази атентат на престолонаследника Александра! Нарочито ме је изненадило кад су ми рскли да о овоме не говорим никоме ништа, јер је штијунажа, особито у Паризу, велика, Зашто — мислио сам. Зар неће суђење бити јав. но, и чему служи та тајанственост и мистерија! У Паризу сам посетио нашег војног делегата, пуковника Душана Стевановића. Он се интересовао за фебруарску револуцију у Петрограду и за свентуалнс њене последице. Рекао, сам да ми детаљи' револуционарних метежа нису познати, јер сам са својим ешалоном напустио Петроград уочи самих догађаја. Али сам додао да ће револуција, с обзиром како је организована и од кога је вођена, као и с обзиром на расположење народа а нарочито армије, успети, Сем тога, није тајна да је у њој узео живОГ учешћа и енглески посланик. На крају сам рекао да ће <е револуција завршити свакако бди ацијом мирољубивог цара Николе и на тај начин одстранити са двора утицај мрачних сила, које преко нервно болесне и верски битотне царице Александре спроводе антируску и' издајничку политику, Одједном ме пуковник Стевановић прекинуо и арогантно, повишеним

_ тоном казао:

· „Ја Вам забрањујем да тако говорите. Чита сам ја у новимана да сте и Ви учествовали са Вашим . батаљоном у преврату. И Ви сте сигурно један од оних што. са пуковником Србом стрематс упад добровољаца прско Румуније у Србију, да бисте прогласили републику пре него што стигне наша војска и Краљ са Солунског фронта. Уосталом постараћу се да Вам се одузме батаљон!"

Признајем да ме је збунио, и пре него што сам покушао да га разуверим, дао ми је знак руком да идем. Силазећи низ степенице размишљао сам шта га је могло тако разбеснети да се. овако некаваљерски понаша. Можда, мислио сам, и сама помисао да се руши, или бар да има људи који верују да се руши царски престо наше матушке Русије, Нарочито ме је изненадило његово тврђење да пуковник Александар Срб припрема упад добровољачких дивизија из Русије у Србију и проглашавање републике. (О овој инфамној лажи биће доцније речи) И шта му је требало да овако праскавим тоном и у мало речи избрбља овако

крупне лажи2

а

Истог дана сусретнем свог старог познаника Хасана Репца., Са извесном тугом саопштио ми је да је „наш добри Муја Голубић ухапшин и да се налаз и у тулонској тамници“, Показао ми је једну цедуљу коју му је Муја некако послао и којом га извештава да је пропљувао крв и да ће убрзо умрети ако остане још месец дана у тој средњевековној, подземној тамници. „Што је најгоре, драги мој, рекао ми је Ребац,. Мују се овде у Паризу, по налогу наше владе с Крфа, ухапсиле француске власти и с лисицом на рукама спровеле у Тулон под страшном оптужбом да је аустријски шпијун!"

Та вест ме је пренеразила, Не зато што је ухатишен, већ што је оглашен за шпијуна, дефетисту, издајника Србије, коју је изнад свега волео и ради које је постао у раној младости, још као гимназиста, један од најактивнијих националних револуционара Младе Босне. Још за време анексионе кризе, 1908, долази он у Србију и ставља свој млади живот на располагање, готов да изврши сваки задатак који му се одреди. По природи бистар, интелигентан, енергичан, син сиромашног и поробљеног, али поноситог херцеговачког села, Муја није знао

аштиење |!

Ко је Марко Крстић

Марко Крстић рођен је 1885. у Паунама (округ ваљевски), а умро је у Београду 1956. годише. Учитељску школу завршио је у Алексинцу, а на Филозофско-пелатошком факултету у Цириху докторирао је 190. године.

Суплент, а затим професор у Жеиској учитељској школи у Крагујевцу. Учествовао је у ратовима 1912 — 198. тодине, најпре као резервни поручних, а оплл као гешадијски капетан прве класе. Налазио се на дужности командира бојне коморе у Петом пешалијском шоу прве позадинске Дринске дивизије, затим је шеф олсека за

страну штампу у Министарству војтом, војни дописник при штабу Добровољачког корпуса у Олеси, ла ри као команлант Првог добровољачког «батаљола Олеса — Со

лун, био упућен на Солунски фропт.

После рата вратио се у Крагујевап, у Женску учитељску школу до 1921, године. Након тога, годину дама провео је у Министарству за социјалну политику. Занимљив полатак у биографији др Марка Крстића чине четири његова пензионисања до марта 1941. године, које је било и дефинитивно. Први пут пензионисан је 1922, а у службу је враћен годину дана касније, као професор Гимназије у Ваљеву. Начелник одељења у Министарству про» свсте постао је 1927, да би годину дана касније именован за управника Мушке учитељске школе у Београду. Поново му се одређује пензија у августу 1932. године, да би у децембру исте године био враћен на пређашњу дужност у Мушкој учитељској школи.

По трећи пут пензионисан је 1937. године, ла оп'наредне године био враћен у службу, али као директор Гимпазик 7 Пожаревцу, Првих дана 1941. године именован је у Министарство просвете, ла би одмах био враћен у Пожаревац, где је марта 1941. завршио просветну, каријеру. За време окупације затворен је у логору на Бањици. Ослобођење је дочекао у Београду.

за други мисаони живот, сем борбе за слободу и добро свога народа. ,

И, ето, тога и таквог човека и Србина огласили су за аустријског шпијуна и бацили У средњевековне томруке! Ми смо били поносни што су у току нашег националног успона и наших ослободилачких ратова били ретки изроди, који би служили непријатељу као шпијуни, А сада је наша влада, односно њен министар унутрашњих послова огласио пред савезничком француском владом свога прекаљеног националног радника и борца за непријатељског шпијуна!

Зашто2г Ја сам слутио, а Ребац ме, је учврстио у мишљењу. Мустафа Голубић био је Аписов лични пријатељ и сарадник. Требало је и њега као и Рада Малобабића, такође Аписовог пријатеља, довести у везу са атентатом на престолонаследника Александра. Немајући за то никаквих индикација, а још мање доказа, требало га је тортуром довести у такво душевно стање да послужи као лажни сведок или да умре у мрачној тулонској ћелији.

Говорећи ми о свему томе, Хасан Ребац је засузио и при растанку поновио молбу да, чим стигнем У Солун, ангажујем неке народне посланике у питању Мујиног ослобођења.

„Ако је крив, рекао је, нека га спроведу У Солун пред суд, а ако је невин нека га пусте на слободу."

Учинио бих то и без његове молбе. Случај је хтео да то учиним пре мога доласка у Солун, Док сам се са ешелоном задржао у Оранжу, у лепој Прованси, ради одмора и ради наоружања и примања нове обмундировне опреме , јављено ми је из Париза да ће тих дана доћи у Оранж представници Југословенског одбора ради смотре мога ешелона, у којем је било двадесет и пет официра добровољаца: Срба, Хрвата, Словенаца и Чеха и хиљаду и шест стотина подофицира и војника добровољаца. Био је диван пролећни дан. Пред градском кућом, на пијаци окруженој расцветалим кестеновима, стајао је добровољачки батаљон под челичним шлемовима, у зеленкастим новим униформама и с пушкама ,„к нози". Дивна је то слика била. Поред голобраде момчади стајали су кошчати, бркати, зрели људи, међу којима многи са проседам па чак и седом косом. Често брат до брата, син до оца. Већином су били Босанци и Херцеговци, затим Сремци и Војвођани, и најзад Хрвати и Словенци. Било је близу стотину Чеха, који су <е илегално укрцани у Пскову близу Петрограда, и максирани у наше униформе пошли с нама. Настад је тајац. Долазили су делегати Југословенског одбора. С приметним узбуђењем приближили су се сшелону. Пала је команда: „Пушке о десно ра-ме! Поздрав на де-сно!"

Изишао сам и поднео рапорт. Били су то стари знанци, неки само по имену. Напред је ступио отмени Др Анте Трумбић са госпођом, за њим Стојан Протић, Др Иво де Ђули, и најзад стари Др Тринајестић. Сузе се нису могле више скривати., После неколико вежби и мале параде, дао сам војницима „вољно“, Сестрић Трумбићев, инжењер Иво Донајо, потрчао је У загрљај своме ујки. МИ многи други налазили су међу делегатима људе свога краја. Одушевљењу није било краја. Пожелели су својој момчади срећан пут и скоро ослобођење од Адрије до Балкана. ·

Можда је овај детаљ био излишан за оно о

чему желим да сведочим, али су утисци још увек тако живи да је немогуће потиснути их из свести чак и онда кад немају никакве везе са трагедијом Мустафе Голубића. А овде имају везе, јер је баш случајност, да је у Оранж дошао и Стојан Протић, опасла можда онда Муји живот. Било је то овако. Предвече, док су последњи сунчеви зраци падали на прашњиве кактусе поред пута који води за Авињон, шетали смо и у невезаном разговору комента-

рисали догађаје у Русији. Ситуација је тамо би-'

ла још неизвесна и наши људи су са страхом и зебњом очекивали вести које долазе из Русије. Био сам прилично верзиран о ономе што

Др Марко Крстић писао, је песме, приповстке, књи“ жевнокритичке, педагошке и политичке чланке и студије, као и уџбенике српскохрватског језика. Преводио је стручну пелагошку литературу с француског, немачког и руског језика. Објављивао је у Српској домаји“, вили“, „Авдиној споменици", „Прегледу“, „Итролпој одбрани", „Шумадијској демократији“, „Ју“ гословегским народним новинама“ .. Био је уредник „Наролче одбране" и „Шумалијске демократије“ у Крагујевиу, Био је власник и уредник „Југословенских наролинх новина“ и „Југословенских дечијих новина“ (1991 — 1934). У Мириху ЈОМ, гтелине објанљега му је докторска дисертација: Комезениз рададо ће. Ап степ ви ЈАсрје' дег сесепмат реп Кжећнашенвинзсван. 06јавио је три књите: Основи пеполног осразсвања (прагујеван 1912), Птуосветна полихика совјетске Русије (Ваљево 1925) Јеленче (приповетке за лецу, Београд 1946), Био је коаутор Читанки зл прва остири разреда осповне школе, које су у тлколама Краљевине Југославије биле у у“ потреби од 1938. ло 1940. голине. УМ иза М. НП. Милановиђа 1940. голине објазно је шпеноло са руског шест научно-популарних књига и књигу за лепу Кориеја чуковског. После ослобођења, објавио је још три превода с руског језика.

„Солунска сећања“ обухватају 1916. и 1917, годину, Августа 1916. голине, др Марко Крстић упућен је у војнодипломатску мисију у Петрограл. Путовао је преко Француске и Енглеске, ла би се прско Олесе и Марсеја, вратио па Солунски фронт. Успомене лр Марка Крегића, које ћемо објављивати у неколихо нарелних бројева, па жалост, немају свој сижејни завргистак, али по свим

елементима читају се као драгоцено сволочанство о јел-

„Босанској

мном времену. Рукопис смо лобили из заоставштине др Марка Крстића коју чува његова ћерка Љиљана Крстић, Сви наслови су редакцијски.

се догађало пре револупије. Познавао сам известан број новинара и политичара и знао сам да ова, фебруарска, револупија има карактер „дворске револуције“ и да ће се свршити на парламентарној влади и продужењу рата. Овим речима унео сам известан оптимизам међу њих,

„А шта је то, господине министре, код нас, ако Вас смем питати2 Какав је то издајнички процес у Солуну2" — запитао сам Стојана Проти а.

„Тхе, мистерија, г. Крегићу. Нешто се крупна закувало, и како ће се све то свршити, нико не знао." Потом ми је укратко испричао како се са званичне стране цео тај догађај, атентат, приказује. Своје мишљење није изражавао.

„Али, рекао сам, баш зато што је то мистерија и што се целом процесу могу импутирати уско партијски мотиви, чак можда и обрачун двеју дворских камарила, требало је по моме скромном мишљењу ла га води човек са већим правничким и личним ауторитетом него што је то г. Љуба Јовановић."

Мако г. Протић није био тада активни министар и није носио одговорност за солунски процес ипак сам се, када сам већ изоговорио горње речи, сетио да ни он не воли Аписа и црнорукце, и да сам рекао више него што је требало.

„Имате пуно право“, рече ми г, Протић. „И ја не верујем у правну савест г. Јовановића." Био сам изненађен овом искреношћу.

Прешао сам на случај Мустафе Голубића Он га је познавао и био је веома изненађен када сам му испричао жалосну одисеју Мујину. Одмах је прихватио моју молбу и чим смо се вратили у град, пошли смо у пошту где је г. Протић предао телеграм нашем посланику у Берну, да га овај достави на Крф.

„Не ваља, не ваља!' говорио је г. Протић као за себе, излазећи из поште.

Долазак мог добровољачког ешелона у Солун, почетком априла 1917. године, изазвао је сензацију и побудио велике наде за појачање наших борбених снага на фронту. То је био пробни ешелон за пребацивање наших добро: вољачких дивизија из Одесе за Солун. Требало је испитати под каквим је условима могуће на

Мо улину 30 а ну

папирвн Рог)

ДИРИ ара Цио: " (;

ПИ А о 28] 1) РА МИ ИЊЛРИНАЦА, паде] ПИСАО,

И прочан, и трема и прочал,

7 бича» 68 СтР втИТА п Те.

„ у ту # ту о

. рат брда

оа слања "то ипћи, ; 207 « у

с;

; УРА ___ ем“ > 7, У КИ... 27 Рао Гавра, Ки | ЈАН ; и Свераалаћ | Мелићео У 44 ва 3 о е а МА ј Порте

(7 .“ са # 4 а ври. А и тв (ТА Пол СВетуцие Пе реЋиа

5 74 ририва ПРИ СЕ Пау

у “ # та "Себе, | Се. ПОД РРА у у гегв 0 1 68 УДАО РА 18 Руби тови

пи мети Пра РТ, 2 их 12 ССРА сео 54

Ло 2:73. Ди

' ' % ~“. КЕ ; 1

Ћ Пере сетити т

'% у ~ ОАЈТЕТА рене

| Његовој радости није било краја. Као паж није. се одмицао од мене, готов да одмах извршу

ФЕЉТОН БИТНА ЛЕБАНЕ

Тоаубића _

најбржи начин пребацити читав корпус, коју се стационирао У Одеси и око ње, а који није био вољан да се укључи у руску армију, как, се то с руске стране желсло. Е

После краћег одмора у Микри, крај Солуна, у Допунској команди, где је ешелон прихваћен и смештен у бивак, посетио сам министра вој. ске генерала Терзића и поднео му рапорт, бу, мах је телефонио Двору и док сам још био у разговору, већ су стигла _ кола са ордонан официром и наређењем да се јавим престолона. следнику Александру. |

Сусрет је био срдачан. Александар није крид своје велико задовољство што се наш Фронт | појачавао макар и са хиљаду и шест стотина пушака. Говорио ми је 0 ситуацији на фроџ. ту, о оскудици у људству, 0 ВИСОКОМ моралу наших војника. Интересовао га је пут мога еше. лона, као и морал добровољаца. Али га је, чу ни ми се, највише интересовала Русија и Дога. | ђаји који се тамо одигравају. Наговестио је да. има извештаје из Одесе, да тамо није све у реду и да га забрињава рад неких наших офу. цира. 6

„Али, рекао је нервозно, о томе ћемо разго. варати други пут. Сада се одморите неколико дана, па ћу ја извршити смотру батаљона пре него што кренсте на фронт." .

„Пардон, Височанство! Обавештен сам да се и овде, у Солону, налази много страних агенда. та и шпијуна, па не бих желео да дођу у кон. такт са мојим војницима, јер имам тешко иску ство из Тулона где су покушали, а донекле и успели. да унесу међу ове добре, али наивне људе забуну и немир. Боље је да већ сутра | кренем на фронт, па да се задржимо неколи. ко дана више на путу." [

„Врло добро! одговори Александар. Бићете. благовремено обвештени где ћете ме сачекати, Не рекосте ми, г. Крстићу, шта Вам се то де сило у Тулону." ]

„Једна врло непријатна спизода, Височанст. во. Дошавши из Оранжа у Тулон, задржао сам се неколико дана да бих сачекао брод ко. јим је требало да отпловимо за Солун. Војници су били смештени у један прихватни логор на периферији града, у лепој маслиновој шуми. Нисмо ни слутили каквој смо пакленој про. паганди и шпијунажи изложени, почев од но. торних агената непријатељске мреже па до на. ших дефетиста, а нарочито људи кнеза Нико. ле. Истина, пало ми је у очи за време банке. та који је приредио у част мојих официра ке | натор г. Петити, да се врзмају по сали око па шег стола нека непозната лица. Скренуо сам пажњу нашем војном делегату, пуковнику инвалиду г. Николајевићу, али ме је он умирио _ да су то неки наши Србијанци који живе у Ту. лону као занатлије. Међутим, сутрадан, када. сам дошао у логор, примио рапорт од кома дира чета и командовао покрет батаљона ради укрцавања у брод, заорило се кроз маслињак, прво појединачно а затим као у хору: „Неће. мо!" Признајем да сам уистину био тешко им. пресиониран и збуњен. Ово утолико више што је батаљон дотле био ретко диспиплинован, У. том моменту није ми долазио до свести није. лан могућан разлог. оваквом ставу батаљона. Одмах сам позвао командире и воднике и узбу. | ђеним гласом питао их: „Шта ово значи2" Бле ди_и усплахирени рекли су ми да не знају. По: Звао сам неке подофицире, нарочито једног на редника кога сам приметио да виче: „Нећемо". Одмах је признао да су војници у последњем | часу одлучили да даду отпор ако их поведемо на брод. Ово су потврдили и остали присутни | подофипири. Разлог оваквој одлуци био је ко лико неозбиљан толико комичан. Синоћ су, 86 ле, били овде у логору неки цивили, који 07 причали војницима и уверавали их да ће они бити укрцани у неку стару лађу, која ће бити потопљена чим се удаљи од обале, а официри ће путовати железницом прско Италије за Крф и Солун!

Сада ми је било јасно да је паклени – план пропаганде успео и да треба хитно извести љу' де из заблуде. Позвао сам исте подофицире У с њима отишао на пристаниште. На питање, ко _ јим ће бродом бити транпортован мој ешелон показали су ми велики руски прекоокеански путнички брод „Екатарина П". Вратио сам «6 умирен у логор и одржао војницима један 82 трен говор против издајника и агената страних, објаснивши им да је све лаж што су од ЊИХ чули. Громогласно: „Ура!" и „Живео!“ проло. мило се кроз маслињак и ешелон је у најлел. шем реду кренуо ка пристаништу. Са брода сам известио војну команду у Тулону, траже“ ћи строгу истрагу. Не знам шта је урађено " да ли су похватани страни агенти, али ми ви данас није јасно, како је могуће било да се у једној тако живој војној бази као што је Ту А могла толерирати онако опасна пропаган“

Тулон ме подсећа на још једну непријатност Не знам откуда, али међу онима који су (6 врзмали око мога батаљона, нашли су се и не Ки РУСИ, живо се интересујући догађајима У Русији. На тај начин су дознали да се међу добровољцима налази и један Рус, дванаесто. годишњи Волођа. Већ сам рекао ла се, док је воз стајао у Пскову, близу Петрограда, прок Ријумчарило седамдесет Чеха који су као 3: робљеници радили онде и пошли с нама. ТОМ приликом љубопитљиво је обилазио око наших официра један лепо развијен, симпатичан ле" ко, загледао униформе, слушао разговор коју није разумео и дивио се веселом ћеретању " песми наших војника. Одмах је изразио жељу да и он пође у добровољце, пошто му је рече но ко смо и куда идемо.Прво сам га олбио, али кал ме је кроз сузе почео молити, и КАЛ ми је рекао да му је мајка умрла а отап пог“ пуо У првим борбама 1914. године, ја сам га пољубио и као своје дете прихваито и повео,

моје наређење. У Оранжу сам дао да му с изради униформа и „произвео“ сам га за кал

лара. М, сто, тога и таквог Воло крали <% Руси у Тулону! ђу укр и

(наставиће се)