Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 19

Душан Прелеђић

Прича

Це то је за време рата у околини Субоа већина Мађара био је веома обдарен и својим саксофоном, пленио је симпатије по локалима у којима је рано почео да зарађује 6 ; пролазио мимо“ње: ; ј ПО НАМА НЈЕ < ста. Водио је повучен и једноличан живот какав је, уосталом, јед : лом, једино био сигуран у тим сулудим временима. Често је ноћу слушао Радио Лондон, уживајући концертима џез оркестара, нарочито Глен Мери ИМ ски. дао је ноте из ноћи у ноћ, чекајући дан, када ће моћи слободно да засвира „Пенсилванију“ „Америчку патролу“ и остале композиције којима се дивио. Једне ноћи (у новреме) по вратима су задобовали тешки ударци. Претресли су му собу, разбацали нотне свеске са презиром, однели радио, и ту и тамо ударили неки шамар другога дева: официр му је са осмехом саопштио да ће бити стрељан! Он је, каже, енглески шпијун! Карло је објашњавао да је музичар, да има деветнаест година, и да га вести са фронта нису занимале: слушаа је Глена Милера. Милер је, уосталом, био Американац. Официр му је на мађарском објаснио да он зна за Глена Милера, и да искрено цени Ен НЕ а, да, врло често и сам послуша ведре ноте. е рат, и ват хо ; Ме о је р да не схвати његову одлуку хао Трећег дана, Карло је са неколицином изведен из бараке. Јутро је мирисало на јесен. И омрт. Одвели су их до шумарка на крају насеља и наредили да ископају дубљи ров. Копали су у тишини, коју би тек кад-кад нарушио судар ашова са омрзнутим каменом, који се крио у утроби земље,

Најзад стали су на ивицу раке. Плотун... пад... све је то Карло доживео као коду, последње тонове сопственог живота. У глави ковитлац... тишина, затим гласови војника из стрељамког вода. Разумео је нешто у вези кише, затим је нечији глас предложио да се врате касније и закопају мртве, јер они,за сипурно, нигде неће отићи... поново мир, Уста му се напутиипе течношћу, капи опраше очи и живот се пробуди у следбенику Глена Милера! Причекао је, затим поче да пузи ка излазу из раке. Тане му је пробило грло! Друго му је очешело слепочницу. Кренуо је шумом, што даље од насеља.

о, нашао се пред неугледном колибом. Закуца, и показа на ране збуњеном домаћину. Из грла се чуло неартикулисао кркљање и уплашени човек принесе му воде. Превио му је врат и Карло је убрзо утонуо у сан,

енија рука дрмусала му је измучено тело. Кроз копрену угледа униформе! Домаћин га је гледао извињавајуће и крио руке иза леђа. Поново су га вратили у ону бараку. Убрзо га позове иследник. Исти официр! Смешкао се као да је управо чуо успелу шалу и посредно му запљескао. Карло помисли како је некада уживао у аплаузима. Чинило му се да је то било веома давно. Овај аплауз звучао му је као посмртно слово. Снага га је коначно напустила. Сада је заиста крај. Зар није већ један пут био мртав Када би могао да чује макар једну нумеру Глена Милера! Тужно се запита, коме ће припасти његов инструмент2

Следећег јутра плотун поново проби тишину. Негде, уплашена птица прхну пут светлости. Карло међу првима паде У раку. Тежина људских тела притискивала му је удове. Поново несносан бол и много крви. Солдати посуше креч поврх тела и одгегаше путељком.

Карло поче да се пробија ка врху укопине разгрћући безживотна тела! ЖИВ ЈЕ! Крчио је пут ка врху. Ка сунцу. Ка ваздуху. Ка животу. Ка Глену Милеру! Му

п

о даба с

и служио је као пилот. На страни оних мање успешних. Пре:

војне био је трубач у Загребу. Веровао је да ће се све брзо завршити, Али, није. Радо се присећао веселица и луксузних сала у којима је пленио срца дамица из добростојећих породица, уз помоћ своје трубе. ,

А данас Губитници су панично напуштали земљу хитајући северу. Што даље од Руса и партизана. Шта он да „ради2 Остати, било је неразумно. Чује се да црвени стрељају оне који се предају или заостану. Спас сви виде у Аустрији. Многобројни конвоји шароликих јединица свакодневно промичу крај његове касарне.

Зашто не би авионом прешао границуг Ма, и онако је све отишло у материну! У овом расулу, нико му не може судити за дезертерство. Зар да сачека овде љуте противнике и 0о6јасни им да он све то није желео2 Он је једино желео да се бави музиком, Када је хаос почео, то су му одузели и гурнули га у овај свињац. Ко ће му поверовати2 Не, авион ће га однети у слободну зону. а

Дежурни подофицир на аеродрому прописно га је поздравио. Није га питао за дозволу за полетање. Толико пута је испратио наочитог пилота на задатак. — „Опремни!' — поздрави Фрањо, — „Спремни“ — чуо је одпоздрав. Дежурни настави да сече кобасицу. Испод летачког комбинезона Фрањо је обукао цивилно одело. Мотор забруја послушно. Извео је аероплан на кратку писту, и дао пун гас. Све је текло по плану. Убрзо је ухватио потребну висину и окрену авион ка северу. Подигао је апарат више и проверио инструменте. Све је штимало: как' на филму, што би рекел! Паде му на ум да му је родна кућа непуних стотинак километара на север: У истом правцу! Било би лепо поздранити породицу из ваздуха, тек да се не брину лревише. Летеће ниско, махнути флаповима, можда чак и руком! Окренке машину ка соверозападу. Убрзо угледа родно место. Из ваздуха је деловало питомо и нестварно лепо. Речица, налик на белоушку, лењо се пробијала кроз шибљак. Спази овој дом. Обруши апарат и угледа мајку са родбином како излазе на трем. Покрену флапове у знак поздрава. Старица је забринуто гледала навише, осећајући да се дешава нешто несвакидашње, Фрањо окрете машину и спусти је ниже, Сада је могао видети позната лица, чак му се учинило да му се стара осмехује! Поново направи полукруг и поче да понире још ниже!

Управо се опремао да им махжне руком, кад... осети удар, тресак и виде како се десно крило растада У парам-парчад ! Кљун се зари у крошњу стабла по коме се као дечак толико пута верао. На земљи, старица је запањено посматрала како се цигле из димњака котрљају низ кров! Овај лудак јој је срушио кућу! Из апарата, који се пуштио, испузи окрвављен Фрањо! Њен син! јесус и Марија безгрешна! Њен Фрањо! Укућани ставише рањеника у ћебе и унеше та у кућу. Фрањо бунца пред запањеним рођацима: Све је пропало! Све! Који је он бедак2! Кај бу сад делал2 'Бем ти врага! После затвора, Фрањо је претао у Београд. Купио је „Фићу“ и важио за веома пажљивог возача.

ш

Сутра ће свему доћи крај! Крај овим мукама. којима је био изложен од када је кренуо на овај тежак и неизвестан пут. Од места К. у срцу Србије, па до Беча доживео је много тога. Заобишли су Зидани Мост, у коме су (чули су то тек у из-

· бетличком логору) побијени небројани четници, усташе и

домобрани, којима је заједнички циљ био Беч и Америчке

аксофона пи трубп |

стратег

ПРОЗА ·

што му предстоји. Са својих шеснаест година имао се чему надати у далеком свету. Многи од ових који су заједно са њим стигли до Беча нису били те среће. Кући ће да св. јави тек из тог Торонта. Буде ли среће и ако Бог да, видеће своје једнога дана када се све смири и заборави. У осталом, они није пуцо'. Има да докаже то оним комуњарама.

Када је војвода ушао у село, млади су морали да крену са њим! Нема лабаво! Њега су повели као хармоникаша четничког батаљона Косијерићког округа. Његово је било да развлачи мех за време борбе, а и после, кад је био предах и пијанка. Коме он то саде да објашњава2! Комунисти чим чују четник, потежу Наган: Прпа бато! Када су их пре два месеца потерали црвендаћи, командант, госин' Мијушко нареди: правац север! Што даље од Србије. А касније у Лондон. Тамо су влада и краљ. Уз Божију помоћ, прихватиће их њихови, Они су били на бранику Србије! Дража је још у планинама: горски лав! И он ће за војском.

Тако Милан крену са својима. Беше најмлађи У батаљону. А и с ким би2 Усташе им обећале да их пропусте, али стојка! Осуше паљбу по њима чим пређоше Дрину! Курвини синови. Још певају нешто као: „... никад више с' ове стране" Мрзи их више него оне комуњаре. Тукоше се месец дана са Шокцима и најзад се предадоше Америчкој армији. Ови их сместе у логор, испитују једног по једног, цеде, траже да није ко убачен! Најзад њему одобрише да се усели у Канадоку земљу. Он је све имао у памети да је то исто: Канада и Америка! Кад курац! Две разне државе. Сад, шта је ту је, друге нема. Кад је мого' Тесла да се потуца по белом освету, може и он, Са тим мислима Милан по први пут од доласка у Штвапску, заспа спокојан.

Сањао је жвакаћу гуму којој се чудом чудио: жваћеш а не гуташ!2 јебеш тако' јело. После је сањао још нешто, ал му је изишло из памет до јутра. А јутро, некако другачије исто претходних дана2! Нешто му под грудима не да мира! Нека црна слутња стегла срце. Данас би требало да буде ко тица, радостан пред дуг пут, а он — ништа! Све му нешто сумњиво. џ

изађе пред бараку, кад тамо — нигде џипова!2 Камо се дедоше, нану им нанину2! На улазу у сабирни логор. друга стража — РУСКА!!! ЕЈ бре, прештартали целу земљу, шта даље од црвених, а сад Руси! Протрља очи: јес они Фу!

један утегнут, објасни им на чистом српском, да се од ноћас померила интересна окупациона зона, и да је овај „логор потпао под бриту Совјетске Армије. још дода: херојске Совјетске Армије. Лепа парада. Оде све у пропас! Утегнути им предочава да ће ови бити враћени у своју земљу, и коме се докаже кривица, судиће му се! Милан се стресе, метак му не гине, Јебеш такј живот! Цела мука ни за шта! чОде Канада! И. ти Американци. Говњари. Обећали да их све транспортују, а сад им ударили сучку! Ко јебе Србе!

« После две недеље, Милан се сретне са иследником у ИЗ-у у Београду. Пита га јетг пуцао Није. Трас по зубима. Па, мајку ти омрдњиву, шта си онда радио У четницима2 Свиро', каже. Да ниси и пево' маму ти јебем лоповску2 Опет, трас јеси ли свирао Калабићу2 Није, само га је гледао У

док му је једна домаћица расчешљавала косу. Трвс! Марш у самицу. .

Као младунац, одлежао је нешто робије, и пустише га: Много касније, као музичар, саксофониста, свирао је неколико година у Немачкој, наступао по Америчким војним ктубовима, посетио рођаке у Канади. Само, никако није волео да прође кроз Беч. Много мрачна варош, каже,

Ж

Рат је привођен крају. Европа је уживала у слободи, али на нашем тлу још су се обрачунавали победници и они др) мање успешни, Фрањо Х.; је мобилисан у родној Хрватској

писмо из Хонг. КОНГА Виктор Шебек

Ваздуг од бешона

оспод Буда је,., верујте, рекао Хонг Конгу, „лаку ноћ". Не зна се када. Само је сигурно да му се у последњих тридесетак година по облакодерима велеграда види искучиво сенка, у пролазу из храмова у Кјоту као пиринчаним. пољима Тајланда. До недавно, док је суседни див интроспективно градио свој социјалистички космос уз поруку „не узнемиравај“, Хонг Конг су туристички оци од милоште звали „прозором у, Кину". Сада је Кина отворила, или барем одшкринула своје ролетне од бамбуса. Шта се онда може видети ако се телескопи са неког прозора хонконшких облакодера управе на сопствене рефлексе2

Вашар електрике, војнички казан у чију су“

чорбу убачени сви плодови долина и гора. Хонг Конг није никада ни имао намеру да се психоанализира и потражи свој идентитет. Прагматички је уновчио светски статус Нојеве барке. Ова минијатурна енклава коју је британска империја некоћ мудро додала својој круни, скучула се на само хиљаду шездесет им пет квадратних километара, по географској ширини збратимљена с Мексиком и Хавајима. Топографија је некада била бајна. После су јој урбанисти направили толико пластичних операција да се за оне који 'не воле оптичке илузије потребније старе мапе него наочари. Тек тако 0е спознају праве облине које се шире на острво Хонт Конг, полуострво Коулун, Нове Територије и 235 острва и острваца. Лилипутанске димензије нису сметале Хонг Конгу да 6 постепено претвори У финансијс"ког Голијата, као и да своје домове пошаље У стратосферу. Томе је помогло мноштво повољних ветрова, од географског положаја луке, до јефтине, вредне и прецизне радне снаге, као и жеље ливовске Кине да има Волт Стрит са бер зом у самом комшилуку. Многе _ светске компаније имају своја представништва У 080) верзији Швајцарске Азије. Електрични уређаји и фото-апарати, како домаћи тако и јапански, могу св добити по завидним ценама, а' текстил: на роба и одећа »тпаде 11 Нопе Копе“ пуни не само радње у граду,

Хародс, њујоршки Блуминдел _ или париску Галери Лафајет.

На сликама, или када спавају, амерички ту: ристи са вероватно не разликују од осталих омртника. Постају смртно опасни по оовекову средину, пробаву и здрав разум тек када се пробуде и појаве пред рецепцијом хотела. То

и с >

већ и елитни Лондонски.

ПН они

чине увек у великим групама, можда зато што се боје да им се и после ових дугих лекција историје који је научни институт назван Холивуд

одржао гледаоцима, ипак неће опростити шта

су побили Индијанце и бизоне. Америчких туриста има свих облика и" боја, али превладујУ две супротне групе које домаћа римовања поезија назива »пемју мед апд пеапу деада« (они који тек што су се узели, или који само што неће умрети). Пошто код своје куће верују да Дарвинови закони у свету остављају места само за победнике, и да ништа није важно ако није веће, добље, плоднијес или плављс него у Европи, говоре тако гласно да стално пробијају звучну баријеру. Децибела у ваздуху колико и оркестар труба, ако тако дувачко чудо уопште и постоји, Туристи су врло дружељубиви и причају о свему што им падне на памет што већој гомили посматрача, ваљда зато што сматрају да остатак света од времена Колумба има само једну пасију: да наставља да открива Америку. ] с

Са централне четврти острва, брдом клизи успињача. Са врха Викторија, пружа се поглед на читав град који оставља раширених зеница и најблазиранијег посматрача. Ово није посебан уступак модерном туристи. Посетиоци се пењу успињачом што кривуда кроз раскошну вегетацију још од 1888. године. Вегетација је посебно добродошла јер би се од густе гомиле облакодера који доминирају хоризонтом полуострва Коулун помислило да је и ваздух конгхошки направљен од армираног · бетона и стакла. На врху, мудро лоциране продавнице сувенира. Власници ваљда знају да се егзалтираним туристима попне притисак па лако одлуче да купе како ретка уметничка дела, тако и много кича.

Осам минута повратка успињачом се чине.

дугим као вечност. Хоће ли се стићи у једном комаду2 Статистике смирују: ове машине што воде ходочаснике таквим лепотама као што су салцбуршка тврђава или врх Шећерна Главау Рију, далеко су безбедније него остале врсте транспорта.

С подножја брда се за неколико тренутака стиже у луку Абердин. Они који познају истоимено место у. Шкотској, а нађу се овде, на другом меридијану, доживеће прави културни шок. Упале се милиони светиљки, а углачана рива се смеши час мору окупаном свим дуги: ним бојама, час баркама које стрпљиво чекају да поведу туристе на један од мега-ресторана. Мој, за ову ноћ, се зове Џамбо. Стотине столова, стотине келнера. На подијуму музичарке у народним ношњама. Тихо певају и свирају иако их нико не слуша. Екстеријер — вредан пажње сниматеља неког Кунг Фу илити Џемс Бонд филма. Оно што растужи је помисао да су сви ови Енглези, Италијани, па и моји пријате љи Американци дошли овде да опипају пулс Кине. Вратиће се, вероватно несвесни, да је је дини прави кинески слеменат био мирис сви њетине У киселом и слатком сосу. :. =

Да се виде такве реткости Хонг Конга као што се дрво или пољаћа, мопа се поћи ка делу колоније назван Нове Територије. Кола са хонг

и Најзад је добио убељеничку визу за Канаду! Милан С. ле57 У жаб је на тврдом војничком кревету и размишљао о ономе

окупационе трупе. Он је, сто, успео!

Конг острва прво затњуре испод мора у ту. нел коме би се овакако дивио и Жил Верн, и кроз закрчено полуострво Коулун крећу ка отвореном простору Нових Територија.

На путу, као да сваки Кинез држи чекић. Гради се грчевитом брзином, много и обилно. Уговор који је Велика Британија потписала 1984. и којим се предвиђа преношење суверенитета на Народну Републику Кину, с тиме што ће садашња колонија задржати свој капиталистички поредак, није заплашио домаће пословне људе. Поверења у добро економско здравље очигледно има, барем од како технократија и прагматична економска политика нису више паолитичке псовке у Беидзинту. у

Туристички водичи топло препоручују посету будистичком храму Чинг Чунг Кун и манастиру Муи фат. Упркос неколико реликвија, све је ново, мирише на бетон и пластику, и офарбано бојама које вриште. Иза манастира у дворишту школе, ђачки оркестар свира прво оду из Бетовенове девете симфоније, а онда Ла Кумпарситу. Свирају чудним, немогућим темпом који ваљда прати лотобово лишће док се љуља на ветру. Брошура исто тако топло препоручује посету „прекрасној пијаци Луен Во" у срцу месташца Фанлинг, Мени је остало у сећању само хиљаде кокошијих глава и ногу, После кратке шетње сам постао вегетаријанац пуна двадесет и четири часа! По барама крај Фанлинга плове патке, оне исте које ће се, без главе, ових дана наћи на столу ресторана што нуде кантон ску или пекиншку кухињу.

Посета Хонг Конгу неће бити потпуна ако се путник не попне на Локмачау и баци поглед на реку Шам Чун, границу са Народном Републиком Кином. Узбуђење није више такво као некада када се знало да је граница непремостива. Оно што се одмах примети је то да и „они“ тамо имају баре на којима плове исте беле патке (а можда и укусније), док сличне високе зграде ничу са пољана и брда...

За оне који не желе да оду на аеродром а да не окусе барем нешто од кинеске културне традиције, у граду гостује позориште из провинције Хунан са представама кинеске опере. "Већ после неколико тренутака, препуни аудиториј одзвања од навијања публике. Као да се налазимо на спортском стадиону! Кинеска опера је исувише сложена уметничка форма да би дозволила ма какву генерализацију, Ван сумње се ради о медијуму којем су подједнако важни музика, драма, текстови, балет, акробација — па стимулише колико и савремени хонкошки акциони филмови, Пошто, је гостујућа трупа изводила на дијалекту неразумљивом већини публике, пројектори су на платну давали превод. Сиже представе коју сам ја видео је био толико компликован да је бесмислени либрето Трубадура у поређењу са овим био једноставан и сажет попут Тацитове прозе. Било је јасно да је У НР Кини анимозитет према „декадентиој“ традицији старс опере ствар прошлости као и сама културна _ револуција. Поново су ту и раскошни костими, премда

Карло Т., Фрањо Х., и Милан С. тридесет година "ови су у једном нашем џез оркестру. Складно. =

иттититтиициите читава алицин ивици а вриеме север савана.

декор остаје примитиван. Чак и феудатне судије умеју да махну мачем и заштите част пуку! О квалитету представе је тешко судити јер је свако поређење немогуће. Чути одједном три колоратурна сопрана, гласове без контраста, где „побеђује" онај који пева или виче најгласније, свакако је интересантно искуство, Оргија чудних гудачких инструмената и удараљки. Кермес где би Бројгел радо сликао, час раздрагане извођаче, час публику која ће, узбуђена, причати о представи до у рану зору. При повратку из Нових Територија на полуострву Коулун, поглед на село Кам Тин, чије су зидине још од почетка седамдесетог века штитиле Танг клан од напада гусара и бандита. Старе даме, чудних црних шешира широког обода, У црним одорама и дугим лулама којима пуше ко зна шта, нуде да се сликате, по тарифи, Сетих се како слична тарифа постоји и међу племенима Мато Гроса, иако су је до сада поглавице вероватно ревидирале у складу са инфлацијом. А и оног националног парка У Тајланду где проспекти причају о крају где ра-

сту фотогеничне орхидеје!!! У којем ћемо се Дантеовом кругу наћи ми, туристи, када дође страшан суд2 =

Ђуро Дамјанођић Вук

Језик је тежак као судбина, и ријеч је некад велика мука, можда би језик био сумња да није било једног Вука.

Вук је за језик, многе ујео, тридесет слова а сва иста,

ријеч је као зора јасна

тек онда кад буде добро чиста.

Тако је једино по једном Вуку,

и језик има лаког квара, најлешши на свету по своме слову постао језик говедара.

Вук је дао своме језику вјечно слово — ријеч чисту,

а језик је дао своме Вуку споменик у парку, славу исту.

к" 19