Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 18
Едбард В. Саид
Помпа и церемонија
итајући кратки али интелигентни текст о фестивалима у Гроуовом Речнику, постајсмо свесни дубоке разлике између предмодерних музичких фестивала, као симболичких ритуала повезаних са религијом и пољопривредом, и модерних музичких фестивала, као комеморација великим композиторима или као комерцијалних и туристичких атракција. Од великих атинских позоришних фестивала у петом веку, до друидског“ Ајштедфода и француског Пуија у тринаестом веку, овај први тип се изгубио у матловитој антрополошкој прошлости, Други тип је свуда око нас у нашем времену, чак исуви"ше. Његово запањујуће размножавање и деградација су, уз неколико изузетака, даље ослабили музички живот који, с временом, изгледа постаје све више немоћно сексцентричан.
Модерни музички фестивали зачети су током деветнасстог века као обожавалачка одавања поште великим композиторима — Хендлу, Моцарту, Баху, Бетовену и, касније, Вагнеру. Вагнеров фестивал у Бајројту, који је отворен 1876, био је необичан јер је, У почетку, био замишљен као револуционарна прослава, а не као споменик крупној буржоазији и њеном озваниченом културном сећању. У приказу Вагнерових писама, Томас Ман је приметио да је композиторова намера била да
прогласи нужност просветљавања читаве буржоаске цивилизације, укључујући и њену комерцијализовану театарску индустрију. На трагу овог ватреног прочишћавања, један усамљени ентузијаста (као сам Вагнер) могао би, ту и тамо, да сазове преживеле из овог презира достојног света и да их упита: „Ко би ми од вас помогао да поставим драму2' Тада би иступили само они са мотивима лишеним интереса, јер више не би било могуће да се овим подухватом заради новац. Они би се, затим, скупили у на брзину подигнутој дрвеној згради да покажу људима шта је, заправо уметност... Зграда би требало да буде постављена на брегу, храм уметности видљив миљама унаоколо. Људи би долазили са све четири стране света да буду просветљени чистом и узвишеном уметношћу. Приказивала би се само најузвишенија дела, у представама највиших домета. Након узвишених представа (,„наравно, без наплате улазница") пројекат би се завршио и позориште би било срушено.
Тако нешто се није десило. Крајем деветнаестог века, Бајројт је био место друштвеног ходочашћа — Прустова безвредна Одета, која никако није била музмчки зналац, нервирала је Свана жељом да посети и изнајми један од двораца краља Лудвига јер је то било згодно место за боравак — а деветсто тридесетих година фестивал је постао симбол хиљадугодишњег Рајха. Када га је, 1951, Вилхелм Фуртвенглер поново отворио прочишћавајућим извсђењем Бетовенове Хорске симфоније, он је У„брзо „утврђен као стандард по коме су ге ме рила извођења Вагнера. Под руководством Волфганга и Виланда Вагнера, Рихардових унука, Бајројт је привукао такве значајне диригенте као што су Ханс Кнапертсбуш, Андре Клитенс, Карл Бем и, у скорије време, Пјер Булез. Ако
су извођачки стандарди и опали у последњих неколико година, фестивал је и даље изванредно трајан и скуп: ићи, у току јула и августа
на комплетни циклус Прстена Нибелунга (што
и није тако лак задатак) значи дати хиљаде долара на карте и хотелске трошкове. Салцбуршки фестивал, основан 1877, није
ништа мање трајан, скуп и мртвачки, иако је шарм малог Моцарта — који је, изгледа, у своје време мрзео готово све у том граду: његове угледне људе, његову ужасавајућу пријатност — заменила мерцедеска снагачси ефикасност Херберта фон Карајана, Генералног Музичког Директора Европе, Иако је Салцбург, у претпоставци, и даље посвећен Моцарту, представљају се и други композитори (Верди, Штраус, Бетовен), сви окупљени у стадо под вођством тоталитарне личности фон Карајана, који је некада сањао о припремању продукције од педесет опера на средњоевропској локацији и, затим, о њиховом слању на светску турнеју. И Бајројт и Салцбург су се приклонили обрасцу фестивала који изражавају посебну естетску и политичку личност једног ега: остали су Менотијев у Сполету, Бритнов у Алдебургу, Мењухинов у Бату, Серкинов у Марлбороу, Казалоов у Праду и Сан Хуану.
Овакви фестивали често пате од атрофије, или од оне врсте традиционализма која се везује за диктатуре и интриге. С друге стране, алтернатива — фестивал којим руководи одбор — не функционише ништа боље. Најчешћи тип летњег фестивала је, у суштини, продужетак оркестарске или оперске редовне сезоне. Неки од њих су отворено комерцијалнији од других. У Бечу и Минхену, такозвани летњи оперски фестивал нуди у длаку иста дела, угла. вном са истим извођачима, као и зимски репертоар — али по знатно вишим ценама, 0дређеним према лаковерном туристичком долару. Углавном Моцарт у Њујорку је, углавном, сваштара која садржи и комадиће и парчиће зимске сезоне, али са нешто нижим ценама (и извођачком нивоу), док су Равинија и Тенглвуд рутинска продужавања оркестарске сезоне у Чикагу, односно Бостону, пренесена у „рустично“ окружје, са истим, крајње измешаним, резултатом. Остатак најважнијих фестивала — Музички мај у Венецији, Санта фе, Екс-ан-Прованс, Луцерн, Глиндебурн, да набројимо само неке — креће се негде између ова два типа. Њихова привлачност за публику, осим атрактивне локације, заснива се у великој мери на репутацији особене и минуциозне изврсности. |
Свакако је истина да на једном од ових фе“ стивала може да се деси велики музички догађај, као и да спектакуларно окружје може да подстакне ужитак у рутинској изведби. Моје једино бајројтско искуство десило се 1958, и утисак од тих десет дана био је тако ошамућујући и диван да никад више нисам пожелео да се тамо вратим из страха да га не покварим. Скоро двадесет година, до 1976, или ту негде, било је дивно посетити балбечки фестивал у Либану, смештен у римске рушевине храмова Јупитера и Диониса у том источнолибанском граду, данас центру шиитске милиције и затвору за различите таоце. Али, питам
се да ли фестивали, чак и у свом најређем и
најбољем издању, могу да понуде нешто више од издвојених тренутака у којима се ужива и који се призивају у сећање на миру. У њиховом уобичајеном најлошијем издању, фестивали нуде изведбе обасјане потпуно обмањивачком светлошћу изузетне прилике, чији застрашујући бљесак омогућава да вешто, али понекад рутинско, прелетање по нотама изгледа као инспиративно и посвећено музичко извођење.
Данас имд толико летњих музичких фестивала да су естетичка образложења, изгледа, сасвим одбачена. Проверите списак у Њујорк Тајмсу и открићете најмање петнаест фестивала само у области Њујорка. Добија се Утисак да амбициозни импресарији и директори покушавају да остваре годишњи план пунећи мртве летње месеце програмима смишљеним да убеде конзументе да добијају нешто изузетно и, истовремено, пружајући музичарима прилику за ангажман и приход. Постоји ли данас велики фестивал који не представља Алфреда Брендела или Џејмса Левина — или Еманусла Акса или Кристофера Хогвуда2 Можда ћете имати довољно среће да чујете прекрасни рецитал у извођењу, на пример, Мареја Пераија у Алдебургу, који се естетски може сврстати у музичко-педагошку извођачку праксу коју су тамо успоставили Бенџамин Бритн и Питер Пирс. Али, шта да се каже о Сеиђи Ошавином и Бренделовом извођењу Бетовеновог Трећег клавирског концерта у Тенглвуду када се зна да ће Брендел, недсљу дана касније, изводити исти комад у Единбургу са другим оркестром и диригентом, али на више или мање исти начин, и да ће Ошава дириговати идуће сезоне у великој мери исто као што је претходне сезоне дириговао у Симфони холу2 У оваквим извођењима као да нема ничег фестивалског, чак иако пристанете на осредњу акустику, прекомерне цене улазница, врућина, мушице и седмочасовну вожњу.
Музика за масе, неко ће промрмљати; или, музика на заносном месту; или, музицирање у мирно време, у повученом или неформалном или изузетно натрпаном оквиру. Можда. Али, размотримо следеће. Прво, нема, практично, ниједног фестивала чији би циљ био да јасније оцрта савремену музику. Сви успешки фестивали данас су, у суштини, поновно посвећење главних токова средњоевропске традиције од средине осамнаестог до почетка двадеостог века. Неки, као Тенглвуд, представљају известан број савремених дела, али ти кснцерти као да су одељени од главних догађаја који привлаче публику: велика извођења Бетовена и Брамсд и повремени, али хвале вредни покушаји управе да се изведу дела, као Веберов Оберон у оригиналној енглеској верзији све сезоне у Тенглвуду, која широка публика ретко чује. Важна су једино велика имена и, уз
њих, прилично познат репертоар.
Друго, пораст броја изведби проузроковао је смањење естетске и повећање социјалне димензије свирања. (Углавном Моцарт се одржава два месеца, сваке вечери У недељи.) Ове прилике пружају, доиста, могућност да се, У току музички сушне сезоне, чује велики корпус дела. Али, оно што заиста одржава летње фестивале јесте гледалачки, похлепни укус велеградске масе. Већина људи иде на њих због неколико концерата, исто као што иде у шетњу у градски парк; осим екипе критичара великих листова, ретко ко, ако и ико, присуствује фестивалу од почетка до краја. Педагошкда сврха ређања великих гроздова са репертоара једног јединог композитора је изгубљена. Уместо ње, добија се музички еквивалент излету за викенд.
У својој изврсној књизи Сликарство савременог живота: Париз у уметности Манеа и његових следбеника, Т. Ј. Кларк описује јављање малограђанске навике доживљавања природе на периферији, у време када су растући и хиперорганизовани градови, као Османов Париз, почели да доминирају животима својих житеља. Иронија је, као што су забележили сликари шездесетих и седамдесетих година деветнаестог века, да се индустријски живот провлачио чак и кроз те излете, на пример, У виду димњачара и железничких трачница на Манеовим сликама из предграђа. Заузврат, Моне и други су се усредсредили на коров, реке, дрвећа, као да су намерно желели да прогнају индустрију, да поново доживе природу на неприродан начин, изблиза. У овом циклусу периферијских „пејзажа за градску употребу", Кларк открива појаву „доколице као великог симболичког поља нд коме је изборена битка за буржоаски идентитет".
Ништа мање него реалистичке слике париског околиша, и музички фестивали су се, у другој половини деветнаестог века, укоренили као део те моде по којој је (по Кларку и Торстину Веблену) доколица постала представа. Ићи У Бајројт значило је не само дивити се Вагнеру, него и моћи утрошити време, пропутовати приличну раздаљину, одсуствовати од куће и рутине и, изнад свега, очекивати натпросечније музицирање од оног које би се, засигурно, могло чути и код куће, у мање скупим околностима. То је, такође, подразумевало и доживљавање музике која, као и све тешке уметности, захтева луксуз нарочите пажње и напора. У данашње време, застрашујући и, чак, ауторитаран аспект раних фестивала прегазило је пуко спектакуларно трошење на извођачке звезде које свирају чувена дела дан за даном. У скорашњој биографији Херберта фон Карајана, Роберт Вон каже да је Салцбуршки фестивал у 1983. години страћио следеће суме:
иоле.
МАРТИЈАЛ (ПТ, 56)
Рађе бих чатрњу једну, но виноград ја у Равени: | Много за већи бих ћар воду продавао ту.“)
к) Равена, на италијанској јадранској обали, важија је као Безводан.
(С. Г.)
7 саопштено је е за Фиделија утрошено . 110.000 8 и ИЕ 280.000 ф на декор.
За Сом (ап биће, 140.000 % за костиме; 305.000 % за декор. Укупни трошкови за фри. зуре и гардеробу били су 500.000 5; 20 % за светло; 2.650.000 % за администрат и техничко особље, 147 лица која сачињавају стално особље У Фестштилхаусу Ура: шило је 3.600.000 ф. Мазел је добио 50.000», Савалиш 40.000 %; Левин 100.000 %; Карајан је, наводно, добио 11.000 % по раЧарИ Е дириговање и 20.000 % за продукцију. Ни сти су поделили 1.750.000 ф. Сваки од 14 музичара Бечке филхармоније добио је 7.000 %. Укупна субвенција фестивала износила је око 6.000.000 %. Ни сам Карајан не би бу овакве суме новца гарантују сразмерно квалитетна извођења, или да дух Моцарта и Бетовена захтева тако запрепашћујуће трошење 60-
био склон тврдњи да
гатства. Пола милиона за „фризуре и гарде.
робу“ истиче звезде које наступају пред задивљеном публиком која може себи да ласка да је боље бити у Салцбургу, нежно присиљена на прихватање разметања уместо музичке ве штине, него не бити тамо. Другим речима, фестивал је структура алијенације којом се високоспецијализовани музичари, фризгри, техничари светла, итд. дистанцирају од публике која радије „конзумира“ музику него да је ствара.
Тако је музика на фестивалима углавном подређена прилици. Норме за „живо“ извођење уобличене су према спектаклу или према звучном снимку. Као што Адорно каже у свом згодно насловљеном ссеју О фетишком карактеру музике и регресији слушања, када је извођење сјајно, оно „звучи као сопствени фонографски запис". ;
Не бих желео да тврдим да су сви фестивали лоши или да су све музичке изведбе на њима мањкаве, накићене и да, на неки начин, нису вредне озбиљне пажње. Као што ћу 06јаснити у наредном чланку, свакако да има фестивалских концерата које вреди чути. Али, фестивали и музика коју они представљају не могу да се одвоје од социјалних околности У којима се појављују. Било да се ради о Салцбргу, Линколн центру или Санта Феу, музичко извођење је усмерено, огољено и редуцирано на све могуће начине да би одговарало конзументском уху и џепу — исто као и, могло би се додати, коментари критичара. Што се тиче оне врста музичког фестивала каквог је Вагнер замислио у Бајројту, или каквог је Ниче описао у Рођењу трагедије, то је данас скоро исто тако тешко замислити колико и доживети. =
с
С енглеског превела Катарина Пејовић
Божидар Мандић
Сусреш ·
У варошици сам срео свештеника
из суседног села.
Стари смо пријатељи, размењујемо књиге и разговарамо о вери и комунизму.
Везује нас толеранција.
Црна мантија се пресијавала у секундама ране јесени,
недеља,
одаје се утисак свечаности и празновања. Пошао је на планину да удахне, водом и босиљком,
светост новосазиданој кући. Претходно,
позвао ме је у кафану са отвореном терасом: понудио ме
је пићем али сам одбио. Органски и аскетски став.
Пристао сам да уђем само ради разговора. Кафане не волим, оне све више постају домови
опијата,
савремене катедрале у којима човек обмањује
своју савест и свест.
Поред путева ничу кафане, ресторани,
бистром... Нема ни једне библиотеке.
Свештенику кажем да ме у Старом Завету највише
привлачи лик светог Јова. Одобрава ми
и каже да управо на његовој корекцији извире Нови Завет. Треба се двапут родити. То важи и за небес
После пола сата се растајемо;
.
он је кренуо својој хришћанској служби, ја ка себи.
ОБНАВЉАЊЕ
Сакупљање међедовских јаја за зиму
научили смо од народа. Остављамо их дубину
55 раздвајајући УНУТРАШЊЕ од СПОЉАШЊЕГ.
тако трају милиони година и .
тако се преноси усмена уметност,
као истрајност, песништво, личност.
ОД главе до главе, од зрна до зрна
преносе се ситнице.
Хармонично сложене речи имају потребу
да додирну нечије уво.
Кад дође зима одтрнемо пшенична зрна и врховима прстију дотичемо овалност
углачане коре.
Јаја
на пагански начин |. уносимо у кухињу
и постављамо на тацну наддијалектичке узвишености,
Под притиском палца љуска. лако пуца,
као кора земље на местима узбуђености,
а из ње
пури бела и жута плазма подсвицаја.
у магазу и урањамо у пшеничну
тетоо ______-_
Четири белешке
ПРЕВОД, ВЕРОВАТНО ве је започело тако што је један ча; робњак све погрешно _ протумачио, Ето зашто сада жалимо за првобут, ном ватром, коју У себи вуше не умем ађемо. За Ра је крив чаробњак, превише је себу веровао, занео се, земљом заиграо; притисла олема. га пи је. таније било, не бисмо никад пе, мислили на Коначно, него бисмо лаким кора. ком ловца ситурно крочили трагом своје смр.
ти, 2. СВИЊА, ОВЦА
Свиња, свака свиња, понекад уме да ЛИчу на глупог и злог пса више него на било коју другу животињу. ~
Али ако овца почне да тера своје, тешко ње,
ном пастиру! 3. ИЗ ПОЛУСНА
... сигурност да су те рушевине којима окружен, рушевине светионика, иако мора ве. | ма. Ту су ватре, око њих се играју деца у по цепаним шарсним хаљинама, босонога. Ту је јаскоћа навика... ветар донесе фотографију девојке раширених ногу у чарапама боје мај | нолије као и њена утроба.... Прастар прах 1 земља сува им раскопана. Светлост сумрака,
Ту се преплићу и мимоилазе и опет ллету. вијугаве змије беле и нема сена... јер је чу таво небо велико сунце које се хлади.., ср у којем се не умире... у
Пропета газела; ухваћена у вечитом скокуј.
Мртав свет... "8
4. НЕУМИТНО
У животу пријатности и задовољства треба узимати као што жаба или камелсон једним муњевитим избачајем језика граби муву илу каквог кукца, сигурно, прецизно, неприметно, неумитно! "4
Али живот сам треба узимати у великим спорим, дугим гутљајима, као што мравојеј свој дуг и лепљив језик истури пред мрави њак, сачека да се облепи мравима и тек онд га увлачи, полако, сигурно и неумитно.
М. Комадинћ
1. ЛОШ