Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 17
даљом те Ханс Георг Гадамер · Троструко
просвешитељсшбо
| удбина европске културе наших дана С обележена је чињеницом нововеков-
ног просветитељства. У Кантовом чу-
веном спису Шта је просветитељствог изванредно је формулисана, животност пароле просветитељства: »зарете аџде« — „Имај храбрости да се послужиш сопственим разумом!". То што је ова парола и полемички окренута против црквеног и државног опскурантизма, не сме да прикрије чињеницу да је У њој постојао један _ готово религиозни патос, Познаваоцима Моцартове „Чаробне фруле" то је без даљњега јасно. „Дворане мудрости", које хвале
Сарастро (а који је очито настављање Заратус-
тре), предеб су братства и хуманости усред једног немирног света.
У поређењу са свим другим врхунским културама за које знамо, западњачка цивилизација је обележена паролом просветитељства и пут науке, рационалног објашњења и рационалнст уређења људских поступака у свету је издигла на ниво принципа. Свакако да је иу другим високим културама прошлости било сазнања рационалног типа, египатска геометрија, на пример, која је служила за израчунавање пореза за коришћење поља или вавилонска алгебра, која је била повезана са посматрањем звезда и прорицањем будућности. На Далеком Истоку у потпуности је била израђена једна цивилиза-
'" ција унутар које су се у једну целину стопили рационално, митско и епско. Код Грка, међутим, идеја науке је стекла водећу улогу и тиме на величанствен, а можда и несрећан начин преокренула судбину човечанства.
У свим фазама западне историје просветитељска догађања заснивала су се на науци. Морамо разликовати три његове фазе: грчко просветитељство, просветитељство ране "нове ере и просветитељство нашет века. Грчко просветитељство У основи почиње веома рано. Већ најранији извори које поседујемо — Хомер, Хесиод им читав велики низ грчких лиричара и драматиричара — описује нам трајно сучељавање грчког духа са сопственим митским предањем. Али, У 5. веку овај покрет просветитељства стекао је прву самосвест, која се у лику софистике проширила у империјалној Атини онога времена и провереним и моћним оружјем бравуразне реторике и аргументативне логике окренула се против традиционалних форми друштвеног живота. Када је великим грчким мислиоцима — Сократу, Платону и Аристотелу — Уб пело да измире нову рационалност са религиозном супстанцом сопственог предања у кризи о грчког живота представљало је то прави стваралачки чин. Синтеза која је тада створена „надживела је и крај античког света и одредила хришћанско преобликовање Запада све до новог доба. А тада је победио један нови талас просветитељства. У оквиру уређења живота које је израдила хришћанска црква и на темељу политичке заоставштине Римског Царства, модерне емпиријске науке, делимично на основу грчке наукс, као и арапског посредовања — те науке развијеном средњем веку, а делимично захваљујући поновном откривању античке културе у такозваном хуманизму. У 17. веку уздитле су се на ниво величина првога реда у систему наше цивилизације. Математичка конструкција као основ експеримента, постала, је нов методски поступак који је у Декарту нашао . свог првог филозофског заступника. нова самосвест ове научне методологије сигурно није била без универзалистичких претензија. Сам Декарт је од тога очекивао пораст људског благостања, чак и знатно' продужење човековог живота, до којег је тек у нашем веку стварао и дошло. На другој страни, он је био свестач да се овај развој одвија корак по кораки чувао се да не доводе у питање стичка и друштвена начела религиозног и политичког живота. Штавише, он је препоручивао један _провизорни морал који би требало и даље да важи У револуционалној епохи нове науке.
Сазнање о напетости између традиције и револуције у следећим вековима живо је у културној свести свих нас. Ми знамо за радикализам до којег се развила еманципација грађанства у току француске револуције, као што знамо за романтичарски контра-покрет који је остварио свој политички израз у периоду рестаурације. Исто знамо за нове напетости које је У социјални живот Европе унео настанак индустријског пролетаријата, имамо свест 0 постепеном повећању отуђења људи од религиозног и црквеног наслеђа. Катастрофом _ првог светског рата та чињеница предочена је свима, а посебно када је на истоку на сцену ступила прва атеистичка држава европске историје или, боље, иторије човечанства. Али, тек постепено, и уистину, тек са катастрофом другог светског рата и огромним напретком индустријске технике који је након ње уследио, почела се ширити свест о једном новом, трећем просветитељству. Ебега карактерише — И то неовисно од погледа на свет и идеолошких оквирних устова — обећање рационалног овладавања друштвом, које је требало да допуни рационално 0» ладавање природним силама, онако како се опо развијало од 17. века. Почело је време социолота и друштвених наука. Не може се баш рећи да су пионири те науке усвојили паролу тог трећег просветитељства. ја сам имао срећу да у свом животу контактирам са водећим истраживачима у области природних наука и био сам увек изненађен са каквом јасноћом су физичари, хемичари, биолози и тд. сагледавали Оре раниченост својих наука и не без ироније посматрали подгрејано јавно мишљење које је од њих очекивало само спас и благодети — упркос свег непобитног _ напретка који су те науке донеле људском благостању. Ма колико тенденције ка рационализацији У модерној инду' стрији и друштву узимају маха, истински просвећен истраживач не може да дели илузију о потпуно научној организацији људског друшштва, Чак ни велики социолог Макс Вебсо ни:
је за ову будућност друштва,
која се неми.
новно приближава, нашао никакву блатонакло: нију реч од речи бирократизација.
Разлози за овакав развој су јасни. Техничке конструкције које је омогућила наука и које обликују наш модерни живот, представљају модел овладавања уз помоћ прорачуна и на њему заснованог поузданог очекивања, који одређује читав наш начин мишљења. Шири смисао праксе, који је. свакако обухватао и све занатско стручно знање, али је, ипак, пре свега, значио животну мудрост и етичко-политичку рационалност, потиснут је из наше свести 01како се примена научно фундираних, ситурних знања проширила и на читаву друштвену стварност. У ствари, примена општих законитасти или правила и није једини рационални аспект праксе. Важније је питање да ли, када и под којим условима су овакве примене рационалне. За то је потребна моћ суђења. Ова реч коју је увео Кант и која је још увек разумљива (мада на жалост ретко применљива) означава способност и неопходност да се правила разумно примене. Јер, као што је и Кант видео: не постоји правило које би нас могло упутити када и како да употребимо правила. Овде леже границе услуга што их човеку могу: пружити науке. Примену науке на практичан живот не може на себи понети поновно само наука. Овде одлучује пракса и уз разумну примену управо политички УМ.
Но, на чему почива политичка разумност2 Да знање и наука морају бити њен саставни део, разумб се само по себи, Али на којој основи почива политичка разумност сама2,Сигурно не на добром савету науке или научника, Једно друштво којс не зна ни један други савет сем онога који нуди наука, беспомоћно је када је реч о питању примена науке. шта нам помаже да нађемо савета Сигурно ништа што се може урадити и за шта би поновно биле одлучујуће научне могућности. ја бих за то употребио једну реч која ће у првом тренутку можда бити погрешно схваћена: реч 06разовање. Образовање овде наравно не значи ограничени сектор школског образовања, образовања одраслих, образованог живота итд. 06разовање пре значи нешто што се не може стећи уз помоћ одређивања циља, уређењем и свесним посредовањем, него што се образује, онако како смо навикли да говоримо о образовању планина или других природних формација, које нико није направио и које су нешто што је настало. У том смислу, можемо да говоримо о политичком образовању, само ако при томе
СВЕ ЈЕ ТО БЕОСК 6: ВО1Л,
заорањено пушење
МУРГА ДРОТ
наш мурта није обичан дрот његове-методе су модерније === он'те прво понуди цизаром
па те послије разбије
мурга није обичан дрот занимају га психо феномени сваком се унесе У лице и каже засвираћеш ти клавир мени
понекад измалтретира каквог клинца од ових руководећих глава. послије се мурга дубоко клања послије се мурга дуго извињава.
Тре три! 15 датк те тарћа 15 ћог
16 15 по пте
10 уси титва аго!
откако је зледао тачно у подне. мурга иде средином Баде токи-воки прислања на ухо пажљиво слуша команде
можда га баш вечерас у мраку
чека његов комад славе
додијало му марисат увијек исту рају легитимација му на врх главе
пос је лтауа.
пос је ћотка.
јего зртаупеј саз рто ћеђе рапе титвга.
и дот сједим овдје у бару
и кроз прозор посматрам њега помислих да је фројд био у праву и да је секс коријен свега
Те тећи 15 датк ке тариа 15 Пог #15 по! пите
10 уси тигра атог
Јакођ Гробароф
Враћам се одмаг
В раћао сам се из живота, уморан од тумарања, враћао сам се испијен од оргијања. Ус-
пут сам се сударао са луткама У ' излогу, са трудним женама и са
периферним деловима власти.
Експериментално гробље, где сам се био упутио, цврчало је на летњој жези, далеко изван града, окићено разним дрангулијама, а ипак пусто и шупље и празно.
а, испред самог гробља живи леш Аута улицама, јер нико неће да му плати погреб.
Седим на скученом тргу овог невеликог експерименталног гробља и
у
данас је дан републике "и стари је попио мало
на телевизији лепа брена.
и стари се сјећа ратних времена.
да би данас било боље
они су потурали своја плећа газили хладне ријеке
јели кору са дрвећа
жао му је што данас мисле
а је жеивот негдје другдје
што нико не сања стари сан
сву чекају пасош да побјегну ван
данас је дан републике (стара каже драгане шути зидови имају уши моту те чути)
данас је дан републике
стари се сјећа ратних дана ·
жао му је што се ни клинци
више не играју партизана
данас свако зна да је глава само једна днас свако зна пред ким пасти на кољена
данас је дан републике
стари каже отворите прозоре пјан је и чини му се
да лоторске ватре У даљини горе
данас је дан републике (стара каже јеси л нормалан драгане затварај прозоре не ради гријање)
из главе избацимо све поуке школског и студијског предмета „политичко образовање".
Политичко образовање је такође пре нешто што је настало, друштвено биће и свест, што се развило међу људима и што је неопходно као крајња основа читавог уређења живота међу људима. За то можемо употребити и израз „оолидарност". И то је нешто за шта се. не можемо изјаснити, него што мора већ бити ту, да се са неким или са неком државом или било чиме можемо осећати солидарни или изјаснити као солидарни,
А како се ствара оваква разумностг На · то питање постоји јасан одговор: уз помоћ језика, дијалогом, учешћем у ономе што други кажу или су рекли и што је ушло у читаво уређење нашег друштвеног живота. Овде се моргмо подсетити на основно одређење које је Аристотел утврдио за човека као друштвено биће: он је биће које има логос. Класичан превод овог одређења на латиноки гласи: он је: апта! ганопаје, живо биће којс има разум. Али _ овај превод нас упућује у погрешном правцу. Он не само да сугерише један појам рационалности који ми. повезујемо са појмом разума који рачуна. [,0805 међутим овде сасвим једнозначно значи „језик“. То разликује човека од 00 талих бића: и она могу једно другом узвиком или неким другим звуком указати на опасност —- сетимо се само птичјих гласова — или анонсирају пријатност, храну или плен, или нешто друго. Али само до тог нивоа је, како каже Аристотел, дошла природа у њима. Насупрот томе, човек има језик. То значи да се он може дистанцирати, обуздати тренутност жеље, замислити нешто онако како оно јесте и кад
"није присутно. Човек је, јер има језик, ослобо-
Њен непосредног притиска садашњости. Он има могућност избора. Он може да бира права средства за своје циљеве а може се приликом из бора заједничких циљева ујединити са другима и од тога створити уређење живота којим влала. право. Стога је човек који има језик по својој суштиви политичан и из те његове олређености језиком израста у њему заједничко језгро политичке рационалности.
Додуше мораћемо признати да је продор мсдерне науке и њене техничке. примене веома утицао и на политички живот човечанства и његове комуникације уз помоћ језика. Политичко заједништво које бисмо хтели да назовемо демократијом заиста више није засновано на могућности да. свако говори са сваким и да се обраћа свима, тако да се обраћа свима, тако да се стварају заједничка убеђења и одлуке. Глас стентора више није довољан — и
не само он. Уместо тога, имамо техничку мре жу комуникационих средстава, која у нашем веку знатно надмашују глас стентора. Радио и телевизија допиру чак иу вишемилионском друштву до свих оних који желе да чују и виде. Али јасно је да то више није стварна размена у којој људи разговарају један са дру“ гим, Говорник и техничка институција која му ствара могућност за то може и да допру до свих. Али ко су ти свиг Уопште говорећи, слу-
· шаоци и гледаоци технички посредованих ре-
продукција, које онда и са своје стране могу да постану предмет размене међу људима. Да» нашњи систем мултипликације техничке информационе политике делује ове до нивоа директног нормирања језика. Из тога уопште не морамо извлачити негативне закључке. Можда ће човек на дужу стазу научити да и у овој плими информација држи главу изнад воде, да сачува свој сопствени суд а тиме изврши и избор информација које хоће да уважи. Томе ће мо наравно моћи да се надамо ако будемо
успели да стабилизујемо извесну хармонију из-,
међу облика формирања судова и облика информационе политике. Том циљу служе паше демократске установе: репрезентативни систем народног заступништва као и репрезентативни систем наше политичке информације и на крају целокупна наша образовна политика. Мени је јасно да су то опет организациони облици научно-технички детерминисаног друштва У којем влада један начин мишљења који не погодује слободном формирању судова. Без сумње, простопи слободе у којима грађанин модерне државе има слободу да бира веома су ограничени. Томе, на другој страни, одговара да нужност уважавања чињеница, која влада свим 06лицима нашег живота, и носиоцима одлучивања у политичком животу, оставља само мали простор слободе. Судбина све веће неслободе, тј. све веће овисности о окошталој друштвеној апаратури не може се порицати, Ипак, где год људи живе, па било то и у крајњој политичкој неслободи или економском угњетавању, постоји у сваком људском животу један слободан простор у којем може да се бира, слободан простор — говора и слушања а тиме — макар и у ограниченој мери — доношења сопственог сула и стварања правих солидарности. Никакво научно просветитељство у будућности, никакав четврти талас просветитељсва, никада неће моћи потпуно да ишчупа корен овог нашег човештгва. п
Превео с немачког Јосип Бабић
БАЛАДА 0 ПИШОЊИ И ЖУГИ
Со
2,
#, 4 Ре. ~
у
| ЈУ
о |»
4
пишоња џи жуга су памтили добро ита им је те вечери говорио лепи море је провод море су коке
море је извор живота је л тако моке
"моке је још додо и то
да се странкиње праскају право
и да је у заострогу у кампу
сваку ноћ са другом спаво
пшшоња и жута могли су их слушати и ноћ цијелу пишоња и жута имали су крв седамнавест година врелу
још исто ноћ су пишоња и жуга.
мазнула касеташ из дома инвалида
а мало затим и аутобус
аутопревоза са хрида "пишоња убаци у брзину то врело љетно вече око 22 часа
а сада правац море вшсну жуга из свег гласа
ДАН РЕПУБЛИКЕ
пшиоња је возио ц пушио дуван
жуга воли црне а пишоња плаве
послије мора даље у свијет
само се храбри докопају славе
а онда збогом бараке на бреци
викну жуг и касеташ одврну јаче
добићете разгледницу из афричке земље сафари
збогом жохари
пишоња и жута — два вјерна друга. кроте опасне кривине | молим те чувај их краљице брзине
мурија је блокирала цесту негдје код брадине око 23 о у аутобусу је свирао Вивеће-Ушртће
видјевши дротове при брзини од 80 на сат
вежите се полећемо пишоња рече жуги
страховит тресак затара зрак — чак џ искре полетјеше 7
страховит тресак запара зрак — рднок.
читам у новинама изјаву једног енглеског лорда, који нуди псима да " поједу његово ислужено тедо.
Не знам чему да припишем свој идиотски смех после прочитаног текста, али знам, поуздано знам и добро памтим да ме је тада отпозади нешто тако силно треснуло у главу да су ми новине испале из руку.
Не знам ни зашто сам тако нагло устао и кренуо према сунцу. Тек, зауставих се поред лепо уређеног, ре-
| као бих и свежег гроба, на коме угледах плочу са натписом ВРАЋАМ СЕ ОДМАХ.
Заборавих и главу и болове од претходног ударца и чврсто реших да сачекам господина, који се враћа. Одакле2 Како2 Заштог | |
Глупости! Шта да чекам и кога "да чекам. Какве то везе има са мном, помислих и хтедох да кренем, када
причали су ујутру и клели се у мајку да. су ауспух и ретровизор нашли чак 200 метара. даље у јарку
пишоња ц жута...
и док су пишоњу уносили у хитну
он угледа мјесец изнад себе и рече
боже како неки могу горе
а ја и жуга нина море
послије тога је пао у несвјест ми више није могао чути
како се још дуго на небу смијао мјесец жути
пишоња и жуга и АНИ НИ
наједном приметих неке МОЈЕ предмете којима се свакодневно служим.
Мпола укопани у земљу, као да извиру из ове свеже хумке, драти моји предмети од којих се никада нисам одвајао. Ту је и мој позлаћени џепни сат, који сам некада давно добио на поклон. Познајем га по пробушеном поклопцу. Али... Откуда све то баш овде, на овом месту, поред ове плоче, где је неко, вероватно бивши, оставио поруку да се ВРАЋА ОДМАХ, а још увек га нема. Сада више нигде не могу да одем. Овде је део мене, овде сам. Чекам. Још дуго ћу чекати. Нечији туђи повратак. Можда свој сопствени, Свеједно. То више није ни важно. т
кн 17