Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 16

ПОКУШАЈ ЧИТАЊА АРХИТЕКТУРЕ (И) ГРАДА 6 _ „»Осметнуши шарм народних кућа“

пи упошреба

Традиција је стрела окренута у

будућиост, Ле Корбизије

азложна и оправдана критика „радикалног функционализма“ и многих варијанти „Интернационалног стила"

"односила се и односи се и сада на две ' можда најважније теме тога концепта; одби-

јање континуитета и свакс врсте традиције, као и одбијање специфичности сваког места, сваке средине, географске и културне, за љубав унилсрзадиих кући (слично предметима машинама, од Фрижидери до аутомобила) апсолутних и идсалних облика. Али, сад кад је јасно:да историју и традицију архитектуре, као и посебности сваког места (не простора) морамо стваралачки уважавати, присутна је опасност „радикалног електрицизма“, свих облика историјских реплика и смушених понављања, као и опасност догматског „уклапања" у било какво постојеће, У оној истој мери понизности у којој је до јуче владала ледена и наивна логика надмоћи „нових решења" у архитектури м граду у односу на све „старо" и затечено.

Народне куће одувек су биле предмст инте. ресовања всликих градитеља који су у њима налазили многе принципијелне, духовне, кон. цептуалне вредности: однос према месту, те пографији, клими, оријентацијама, функцији, развоју и додавању кућа и на кући, рукотворном раду, материјалима, занатима, елементима, архитектуре, постојећој ситуацији и околностима, свеукупном коптексту, неформалном и спонтаном, стичком у мишљењу куће, однос према груписању кућа и према укупном духу насеља. Итд. Школе архитектуре предмет Народна архитектура често гледају као сгзотично фолкорно маслеђе и само ретко као умно духовно поље градитељскога мишљења. Како народна архитектура никада није могла, на срећу бити стил него однос према свету и кући, пројектовање у „фолклорном стилу“ било је и остало чиста академска бесмислица. У њој је видљиво интересовање за формуле, рецептуРУ и огољене облике, а не и за процесе и логику њиховог с настајања, њихову друштвену и људску животност, па отуда и многа дубока значења. Народна архитектура је одговарала одређеној слици света (тако типа), д стилистичко вежбање у народној форми одговара вештини пословања, као и нарастању националних митоманија.

За неког ко је још пре четврт века писао против рушилачког „пијука", против недопустиве некултурс решења која руше, ке је пре више од две деценије радио Спомен-кућу битке на Сутјесци у једном трансформисаном духу народних неимара тога места и тих крајева, као и дрвени, привремени занатски _ центар „Пејтон“ у Београду, ко је пре 15 година опививао „собу кума Савељића", као антологијски пример једног виђења света и архитектуре, У споју и прожимању, на каменитом тлу црногорских Брда, овај нови вал нове присутности народног грађења, коју оличава вернакуларна тенденција у савременој архитектури, може бити само тренутак радости, Није никаква мудрост препознати данас у делима Џереми Диксона, Чарлс Мура, Казухиро Ишија и других тај „осмехнути шарм народних кућа". како пише Јапанац Теиђи Ито, али се сада мора мислити и о многим (злојупотребама тих осмеха, које већ стижу, кад пословни архитекти схвате у „које одело треба кућу обући" и која нова амбалажа продаје стару робу.

У оној чувеној паролици — препоруци за уметнике и уметност која је почињала са „национално по форми, (... по садржају“ многи мисле да се место три тачке може исписати било који политички или продајни слоган. Безнадна логика: форме у архитектури нису

кабине .

поћи биле. Море ље. раб бињ

МАРТИЈАЛ (И, 7)

шихг осмежа

„мационалне" нето су повезане са људима од |

ређеног тла и културе, идеја и времена, природом и средствима итд. Сувише је архитектура народних неимара духовна и дубока да би се повела за клишеима који се нуде.

Народно грађење доноси много више и 70 пре свега јер нас учи једном истинском гради. тељском мишљењу. „Листу' стручних и професионалних питања нећу овде нити обнавља ти нити понављати. Али као што готових модела класичних архитектура за данашњу брзу и сфектну употребу нема, па и као што нема опробаних рецептура за модерност архитектуре, тако једнако нема сигурних и потпуних, готових и каталошких националних, народних решења. Тога је међутим највише и све више.

Разлози су прости: потребно је огромно, ис тинско понирање у Класичне, народне и мо дерне традиције да би се у њима откриле снате и идеје, језик и мотиви, унутрашњост и ду“ ховност, елементи и извођења итд. који могу бити стваралачки материјал стваралачки способном архитекти. Затим, нема правог гледања било које традиције 6ез продубљеног мишљења о сопственом времену, паио времену будућем. Још, народне архитектуре, иако увек везане за дати простор и место, нису никада и нигде локалистичке и затворене, херметичне и провинцијалне: оне гледају свет, оне се довикују и међусобно говоре, од Јапана до Славоније, Апулије и Пељешца, Финске и Алпа зато што заједнички: мисле, моделују дрво или камен, окрећу се сунцу или се од њега штите, зато што се брину о киши или о наткривању испод стрехе, колевке са дететом, На крају народне архитектуре се селе или настају на многом тлу на којем је, обично, већ неколико светова и слојева културе, неколико народа и њихових неимара копало темеље и подизало кров — зар ми заиста мислимо да је на овом нашем простору једна једина традиција наша или се многе, верујем, данас могу срећно прожимати. Отуда данас поновно увођење народне традиције У архитектуру, које је као принцип и вредно и прихватљиво, захтева једно продубљеније стваралачко премишљање ове градитељске линије. Поштовање, али и трансформисање примарних народних геометрија куће; коришћење али и дорада познатих елемената; разумевање архетипских и симболичних форми ми њихово ново постављање, па чак и јукстапозиција (крова, на пример); умножавање у облицима „групне форме"; „сечење“ и „дубљење" тела, корпуса објекта, али само због стварних разлога, а не због декорације; уважавање материјала али и њихово унапређивање, комбинације; енергетско и топографско поштовање грађевине (сунце, ветар, вода итд.); размере и сећања; увећавања и удвајања итд. — само су део једног могућног духовног програма како се народна традиција сада може мислити. То очевидно има мало или нимало везе са простим и понекад карикатуралним пресликавањима „моравске“ или „савске" или „планинске“ куће — оне су резултат, оне никада нису биле циљ.

И као што сам у много наврата покушао да кажем како је за сваку архитектуру највећа опасност у помодности, искључивости и клишеу, тако је и за народне куће драма у томе што се може десити да постану тек само једна формула за нове скоројевиће и нове илузије. Ништа на овом свету није толико туђе народној архитектури и њеној традицији колико су јој далеки злорабници модела. Иронија — је вероватно овог времена што његовим потрошачким покличима и ниском степену градитељске културе ни моћно и поетично биће народних неимарских традиција неће моћи одолети. Нека бар остане текст. в

и ват лети пи и

Ранко Радовић

мета соба ——-—-== ~

Говориш, Атиче, лепо, па лепо и парнице водиш,

Лепо хисторишеш све, напишеш лепо и стих,

Састављаш лепо и миме, па чиниш епиграме лепо, Леп ти граматички спис, леп и астролошки рад;

кн

Запеваш, Атиче, лепо, па, Атиче, лепо и играш, Леп ти на лири је свир, леп ти за лоптом је трк.

Све ти што чиниш је лепо, а ништа ти није и добро: Који си, хоћеш да знаш» Један јебиветар чист. | С.Г.

УРАН ПИФУЕБ | | А 4 2: | | У: У ја че Кале | ИУ % 9

Ибрахим Хаџић

Боја околине | |

Ја се прилагођавам. Премазујем се свим мастима. Попримам Боју околине; тешко бисте у мени Препознали напр. ијекавца,

Или човека који не зна више

Од три падежа.

Не личим више ни изгледом. На своје племе:

Блед, узак у плећима,

Носим наочаре,

Чувам однеговане акушерске Прсте.

Крећем се као паучина

На ветру,

Чим подигнем терет

Ја се задишем,

Презнојим,

Не умем да направим деце Ни колико прста на руци.

Већ неколико деценија Ја попримам

Нове облике;

Час сам круг на ВОДИ, Час лист јасике на ветру.

Заборавио сам

Света правила,

Не радујем се госту,

Одмах га питам због чега је дошао, А када одлази, гледам му у џепове И завежљај.

Плаши ме пљусак кише И хучање града,

У обичним знацима

Ја видим заверу неба.

А у сну, кад нисам више

Под присмотром, дођу са Брезовим прутовима, са Ножевима, иза леђа са Волујским жилама

И кажу:

Признај и реци бијело. Ја признајем И кажем

— Бијело!

— Млијеко

— Звијезда!

— Ријека!

И осетим како истресам пијесак . Из кварних зуба,

Струјање ријеке кроз жиле, Благост у мошњама.

Реци, и замахују волујском жилом Изнад моје спечене

И бледе стражњице, рекни

— Седу.

Седу, раду, учу, мучу се.

а: Седу, ;

— Раду,

— Раду,

Мучу се,

Понављам глаголе спреда и позади И видим како се звијезде .

Изнова и изнова јављају, како из Крављег вимена надолази

Поплава млијека, како ријеке

Јуре низ клисуре, и осјећам како Падам, падам

У сан.

~

Ја се усавршавам, попримам Боју зидова поред којих пролазим.

Не претурам се на крста Када чујем прву грмљавину у пролеће,

Не прскам децу на Бурђевдан Омахом с дреновог цвета, |

Не стрепим кад чујем потмулу Небеску тутњаву | На Алиндан,

Не гледам у плећку,

Уочи честите ноћи

Не тражим кроз прозорска окна Звездане знаке, скривене стазе До блага.

Ја се прилатођавам, усавршавам, Премазујем,

Попримам боју прашине,

И сипкости.

ГРАДСКИ ВРАПЦИ

Добро јутро, Београдски врапци У неочекивано лепи Фебруарски дан. Јесте ли преживели, Прогрмели2

Били смо вас оставили На вејавици

Без трунке.

Били смо заборавили На ваше животе.

Добро јутро, Градски бескућници.

Да ли сте се уклопили У општи план ) Одржавање живота2

Да ди наша песма Вреди бар Шаку жита2

Да ли вас је снег затрпавао, Да ли вам је мраз

Ледио измет у цревима, Добро јутро,

Пернате мрве.

Ви сте нам остади верни, Скривали сте се

Испод наших стрехокапа А напустили су нас Бољи певачи

И високолетачи.

С вама делимо прозоре, Жбуње,

Мрвице и мећаву,

Добро јутро, врапци. ПРЕПОЗНАО САМ ЖИВОТ

Препознао сам живот На — 15 степени,

На леденој кори,

У крвавој пени.

Показао сам прстом: Спава укочена грлица... Стргао сам лед с гране Леп ко огрлица.

Али онда сам схватио Да то снег шкргуће

И упитао сам се

Шта раде људи без куће.

Шта раде на мразу,

Без огњишта,

Коме трну нокти

Испод слеђеног стрништа.

Препознао сам живот Испод завејане леге,

У непровареним зрнима Из коњске балеге,

Одсликавао се живот

У отиску коњских ногу, Слетали су сићушни врапци

И цвркутали невидљивом богу.

НА СТАКЛУ ЗАПИСАНО

Написао сам, за хладних дана, на прозорском стаклу неколико речи и пар нервозних

знакова. Кад отопли, мој рукопис ишчезава са стакла и све постаје провидно; сасвим лепо видим људе, дрвеће, птице. И небо. Али кад сунце забе и кад захладни, све нестаје, а саиз оје слова на стаклу поново постају чит-

~ ~ => ован пасиван столе паша | а

па ја — — __Ач==__— ____-ми