Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 15

Михапло Б. Пађлођић

Истрајност џ акрибија

Зборник београдског Института за књижевност

и уметност издат поводом шездесетогодишњице живота Мирослава Пантића

за ла о а

лужном научнику ода

признање, приликом неког јубилеја:

а "Иран и НЕ ри (или вечера), до аи ПОД 6 тављају и издају, ПИ А РАДРВАНИОЈИ о4 0 радници, Е1ије , већују им га, колеге, са-

, је случајно што је др Мирослав Пантић, редовни члан САНУ и професор Филолошког факултета у Београду, добио ово последње, најлепше признање, које се заслужује само научним радом.

МЕ ЈАНА и уметност у Бе-

; . свеску СТУДИ : ЗА ИСТОРИЈУ ОКР ОКТ И ИМ је а „Изучавање историје југословенских књижевности" — посветио је Мирославу Пантићу, оснивачу и руководиоцу поменутог пројекта. Овом публикацијом, коју је уредила др Марта Фрајнд, говог постојања.

Др Мирослав Пантић (рођен 9. јула 1926. у Свилајнцу) од оних је људи којима, ако није одузимано, ништа није ни поклањано. Од његовиХ бриљантних студија на Групи за јужнословенске језике и књижевности на Филозофском (сада Филолошком) факултету у Београду и постављења (1950) за асистента Хисторијског института ЈАЗУ у Дубровнику, па избора (1953) за асистента Института за проучавање књижевноси САНУ и асистента на Филозофском факултету (1954), до избора за дописног (1974), односно редовног члана САНУ. Не само бројни оригинални и значајни научни радови, него и однос према науци и култури уопште, као и организаторски смисао, учинили су да проф. Пантић буде позиван на више дужности из његове компетенције. Године 1972. постао је управник Универзитетске библиотеке у Београду, а од 1966. члан је уредништва једног од наших најугледнијих научних часописа „Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор", да поменемо, за сада, само то.

Библиографија др Мирослава Пантића (пре 35 година објавио је _ свој први научни рад) речито говори о њему самом, као што је увек случај код правих и истакнутих научника. Она пре свега говори о неуморном истраживачу, архивском раднику код кога сигурно утврђена непобитна чињеница претходи анализи и синтези и теоријском размишљању и закључивању.

Научна истраживања Мирослава Пантића иду у неколико главних праваца. То је, пре свега, дубровачка књижевност (нарочито ренесансе и барока), као и старија књижевност Далмације и Боке Которске; затим народна књижевност и Вук Караџић и, најзад, теоријска питања барока и ренесансе, с посебно усмереном пажњом ка поетици тих епоха. Готово од самих поче _ така. компаративни елеменат је у великој мери присутан у овом научном делу. У низу дубровачких и далматинских писаца којима се М. Пантић бави, Марин Држић и Иван Гундулић заузимају посебно место. Првоме је посветио десетине радова — књига и чланака — тумачећи личност и дело великог комедиографа, издајући његове текстове и презентирајући и коментаришући научне доприносе других. Слично је и са Гундулићем: издања Дубравке, Османа и Изабраних дела са, као и обично, обимним и научно фундираним уводним студијама, као и други радови. Нема никакве сумње да је захваљујући Мирославу Пантићу слика не само ова два великана дубровачке књижевности, нето и целе књижевности којој припадају, а посебно њено позориште, постала не само богатија него и битно друкчија, као што нема сумње да се њено проучавање убудуће никако неће моћи замислити без изузетног доприноса М. Пантића:

Проунавање дубровачке књижевности и уопште проучавање изузетно богатих _ епоха као

Владимир Пиштало

ХМ

што су ренесанса и барок (код наси у свету, посебно у Италији), плодно мзучавање које траје три и по деценије, није спречило Мирослава Пантића да да значајан допринос познавању наше народне књижевности, почевши од откривања непознатих народних песама (као, на пример, бугарштице о Деспоту Ђурђу и Си бињанину Јанку), преко студија о везамд између писане и народне књижевности, до издања збирки, као што су антологија Народне песме У записима ХУ — ХУМ века и збирке Српске народне приповетке и Српске народне посло» вице, У вези са овим подухватом стоје и радови о Вуку Караџићу.

Бавећи се књижевним ствараоцима из прошлости, професор Пантић је природно био одведен интересовању за штампање и издавање старих српских књига, нарочито ХМ и ХМТ века, у Венецији и Црној Гори. Посебно би требало говорити о докторској дисертацији Мирослава Пантића, Себастијан Сладе-Долчи, дубровачки биограф ХУШЕ века, коју је, као значајан допринос науци, 1957. године издала САНУ. Не само о научнику, него о човеку, говори активно старање Мирослава Пантића за издавање радова и библиографија његових професора, -а истакнутих научника, Петра Колендића и Драгољуба Павловића. Па онда врло плодна сарадња у Лексикону писаца Југославије (1, Нови Сад, 1972. и 1, 1979), са неких 110 јединица, посвећених претежно старијим дубровачким и далматинским писцима. У ове чланке М. Пантић је унсо бројне резултате сопствених истраживања и тако и овим радом, на сигуран и објективан начин допринео историји југословенских књижевности у чијем проучавању је увек пре свега тражио истину не обазирући се на националне (и националистичке) жеље и осетљивости. Миодрал Раичеђић

Пуш у бисоко друштшђо

давно се

љубиша јевремовић фудбалер бивше Југославије замонашио

вије више ишао на утакмице јер ка је још видео | калуђера на стадиону

знао је понекад недјељом држећи главу под јастуком да слуша радио пренос

оне ноћи

прије него што је одлетео у небо

чврсто је. ријешио

да опет стане на гол

———______- =

Десетак засебних књига и око 140. студија и чланака, то је резултат досадашњег рада истраживача у пуном стваралачком замаху. Ово ме треба додати делатност мање видљиву, али која често оставља подједнако значајне трагове: врло активан рад У Академији и њеним одбороима, изузетно савестан наставни и други

__ рад на Факултету, организовање научних ску-

пова (сада, поред других, и оних који су посвећени Вуку Караџићу) и активно учествују у њима...

И тако, бавећи се другима и, нарочито, пишући о другима, Мирослав Пантић говори о себи јер, као што рекосмо, радови М. Пантића својеврсна су његова биографија. Она прича, не о

тодинама, него 0 деценијама проведеним У архи-

Спош

о ___-----—

вима и библиотекама Југославије и Италије, 0 бдењима над старим рукописима, над прашњавим хартијама којима истраживач удахњује жи» вот и тако реконструише и оживљава личности, појаве и читаве епохе. Ако је наука друга религија, а научни рад лаичка аскеза, онда се у данашње време код нас тешко моће наћи бољи пример за то од примера који Мирослав Пантић пружа својом делатношћу, УНата ипрепдеге уего!

Напред поменута публикација Студије и грађа за историју књижевности 2 далско је од формалног одавања признања Мирославу Пантићу поводом његовог јубилеја. На корицама књиге та намена се чак и не помиње, него само у уводној белешци уређивача. Можда ту има (макар и ненамерне) симболике везане за скромност и самокритичност онога коме је зборник посвећен, Али је зато поменута намена (и намера) изражена на један дубљи, суштинскији, а самим тим бољи начин: она је садржана, уопште узевши, У тематској структури свеске, као и у методологији примењеној у радовима, а у вези стим иу личностима њихових аутора. Од 23 рада, 7 је посвећено дубровачкој и далматинској књижевности. Такође је већина радова заснована на архивским и сличним истраживањима. Ако нам већ простор не допушта опширније приказе радова, осврнимо се макар и за кратко на сваки од њих, јер они сви У знатној мери то заслужују. у

Проф. др Радмила Маринковић, са Одсека за југословенске књижевности Филолошког факултета у Београду, настављајући своја ранија истраживања, расправља у својој замашној студији. о Почецима формирања српске биографске књижевности (Друга и трећа глава „Хиландарског типика") и Савин типик пореди са Прологом типика Евергетидског манастира У Цариграду, али не, као што се до сада чинило, више на језичком нивоу, него на нивоу структуре текста и успева да покаже, кроз анализу Савиног односа према изворнику—узору, сву његову стваралачку оригиналност.

Најближи сарадник и ученик професора Мирослава Пантића, др Злата Бојовић, у својој студији У трагању 37 ликом Ивана Остојића корчуланског песника ХУГ века, даје, полазећи од резултата других истраживача, нове податке и нова тумачења дела овог писца који је од оних који „нису особеношћу обележавали епоху али су стварали њен дух".

Путујући и он, плодно, у далеку прошлост, сарадник Института Предраг Станојевић објављује Прилог познавања ренесансног песника Влаха Водопића и његових веза са Џором Држићем, богатећи досадашње познавање дубровачке књижевности.

Сплитски истраживач, др Невенка Безић-Божанић, у Неколико архивских вијести о старим хварско-вишким књижевницима, пружа занимљиве био-библиографске податке о читавом низу писаца ХУТ и ХУП века поменуте области.

У језгровитој и пуној података малој студији Око боја на Вртијељци (1685), др Радован Самарџић даје нова и изузетно занимљива тумачења поменутог боја и ондашњих вести о њему, у коме је погинуо чувени хајдук Бајо Пивљанин, а све то у контексту крајње замршених односа Венеције, Турске, Дубровника и Црне Горе, са сликом шире политичке и уопште духовне климе оног времена у нашим краје-, вима. у Х |

Са студијом познатог нашег 'италијанисте и компаратисте др Никше Стипчевића, опет смо У ренесансном Дубровнику и опет имамо могућност да стекнемо нова знања о песницима Дубровника овог времена и о њему самом. Наслов овог овећег и темељног рада јесте: Лодовико Бекадели, Луцијан Кабога, Михо Моналди, Савко Бобаљевић.

Замашан рад мр Светлане Стипчевић у извесном смислу је сличан претходном: реч је опет о Дубровнику ХМ, односно ХУП века и о песничком стварању у њему. То је зналачка, свестрана и на свим нивоима извршена плодотворна анализа превода митолошког дела Кауоје ФАдопе италијанског песника и музичара ХУТ века, Ђиролама Парабоска, са текстом превода и упоредним цитатима.

Задарски универзитетски професор, др Фрањо Швелец, води нас у Задар ХУЏП и ХУШ века својим радом о Ивану Танцлингеру Зано-

еп и

тију, канонику и учитељу, лексикографу и преводиоцу Енеиде, као и о Гундулићевом утицају на њега. У : И

С Гундулићем се срећемо и у раду доцента сарајевског универзитета. др Бранка Летића, који се бави фра Гргом Мартићем као једним од поклоника дела писца Османа и његовог „словинства“ и уопште Гундулићевим утицајем на његово песничко стварање.

Са радовима др Наде Милошевић и др Ра дмиле Пешић, професора Филолошког факултета у Београду, улазимо у други домен игтра-. живања Мирослава Пантића — народну књижевност. Први аутор расправља о песма цевојка и Шишман, коју је Петар Хекторевић забележио у своме Рибању и, темељећи се намистраживањима других (укључујући и, после Ва Јагића, М. Пантића и Р. Самарџића) баца нову светлост на поменуту тему. Слично чини и други аутор бавећи се У Прилогу познавању Ву“ кових певача, Апђелком Вуковићем и његовим песмама.

Настављајући ранија истраживања, др Миоддраг Матицки, као и претходни аутори, реномирани познавалац народне књижевности, у 0псежној студији Календари Георгија Михаљевића, подробно и зналачки анализира (уз прилагање текста) Михаљевићев календар за 1813. годину, који је сам открио у Сечењијевој би-= блиотеци у Будимпешти.

Преко радова др Властимира Ерчића који се бави односом Лазар Лазаревић — Ст. стефановић— Стерија, < посебним освртом на настанак Лазаревићеве комедије Пријатељи и Младена Лесковца, који на занимљив и инструктиван начин излаже о Мемоарским одломцима Лазе Костића, али и о пишчевом животу уопште, улазимо дубље у Х1Х век.

А затим долазе врло продубљена и солидна студија др Хатиџе Крњевић о .„„бечкој беседи" Лазе Костића (о женским карактерима у српској народној поезији) и његовој „дантејској шетњи" и подробна и вишеслојна анализа, уз генезу, Костићевог Спомена на Руварца, од мр Драгољуба С. Игњатовића, истраживача у Институту. Вредан прилог познавању српске књижевно ти ХТХ века представља приказ (са самим текстом) непознатих Змајевих афоризама које даје др Иванка Удовички.

Колико допринос историји књижевности, то= лико, још и више, историји српске културе је: сте опсежан, посмртно објављен, рад професора Димитрија Вученова о београдском часо-= пису Србадија (1881—1883).

С разлогом се може претпоставити да У збор“ нику у част Мирослава Пантића нису случајно објављена три значајна рада о великом књижевном историчару Павлу Поповићу. Чувени полониста и компаратиста професор Ђорђе Живановић, кроз обиман рад Павле Поповић и његови „Прилози“, даје више него што наслов обећава и слика личност великог научника м целу атмосферу коју је он око себе стварао, мр Ненад Љубинковић сарадник Института, 6 не мање успеха и врло компетентно, говори 0 П. Поповићу као писцу историја књижевности, а театролог др Марта Фрајнд, такође из Инсти= тута, пише о Поповићевим погледима на српоку драму ХТХ века, али слика и самог научника уопште и његову личност.

Обавештавајући да га је на њега упозорид професор. Пантић, Дејан Медаковић анализира; прилажући и сам текст, једно изузетно занимљиво писмо Уроша Предића државнику и научнику, проучаваоцу Вука и старе српске књи= жевности, Љубомиру Стојановићу.

зборник се завршава систематском и темеље ном анализом песничких збирки Десимира Благојевића, из пера младог и перопе ктивног сарадника Института мр Михајла Пантића.

Када се прочита ова збирка радова, стиче се утисак о двострукости њеног значаја: израз признања једном изузетно значајном ствараоцу, она је у исто време драгоцен, и трајан допринос историји наше књижевности. Уосталом, без знатне вредности радова, узетих појединачно иу целини, овај зборник би више био израз добре воље и покушај, а не, као што несумњиво је• сте, сведочанство о научном и људском поштовању и уважавању. Својом трајном вредношћу ова књига симболизује трајну вредност научног дела онога коме је посвећена. н

ваде: они су љубавници! Гуши је антипатија! Штипа са-

моћа!

Ова жена је шкољка у којој је зрно града. После дванге-

ПРОЗА ОДЛИВ

стог сата, прашла је опет поноћ. Пред њом застаде лепа Циганка, маслинастог лица и потцртаних очију. Непојмљиво је како је улетела ту, као мува У сијалицу. Тражи тој руку да

гата. Часна, пречасна, за сваку реч се хвата за срце. Права курва! Риђокоса се насмеја и кармин јој обоји зубе.

ада су на светлост звезда одговорила светла гра-

К дова, зауставила се лимузина, сјајна као стршљен,

из ње је изашао мида, задимљених очију! Краљ

је, и златни рошчићи заокружују МУ главу. Све што до-

такне претвара се у злато. Манекенка уз њега заборавља

та док га гледа. Запатила је око себе једно племство ма-

чака, па је по потиљку м врату мазе репови, Час пре, она

је сањала хладан сан, и пробудила се у цвокоту, с теменом на наслону седишта.

Уснула је како велики сетер, господоког држања, води љу-

бав с њом. Мишићави, топли пас, риђ као што је сама, дах-

тао јој је међу ногама. ђ та Е а угледну мушку фризерницу „Далила". Од сунца, пеге су је попрскале по дицу. Све јој хаљине миришу на уље Зд сунчање. Вршак језика стеже уснама. Дотиче Миду голим раменом, и милује га једнолично као метла под. Прсти су јој мекани попут свилених буба, и сваки стегнут

прстеном, Између њих је хитри извор у ваздуху — дим што

двиј гарете! . се онвија саставила као пушка, и ево опет суботе! Многи елегантни познаници заклопили, су очи и спавају шетајући. Возач је раскрилио врата пред Мидом и дамом. Он помилова и ожути њену руку. Умногостручени бљесак улице ЈИЗИВА главобољу. Горе и. УМИРУ рекламе. Сваки поглед сусреће сијалицу. Модним пистама шетају заљубљени. Улицом се гоне цвокотави, узлептирани омехови! Провозе се двоје голих људи у дугим колима. Залаја радио, а затим га неко утиша,

Прилика манекенке блиста као око. Од умора јој лелуја

глава. Проговара зевајући. УЗ ЊУ Мида се мучи, размиш-

љајући о верности које _ пена љубазност. Водио ЈУ ! "Изгледа да њему од ње треба Ра | ј | јој пада преко ока Нервозна; ) тлов реп што јо | реј! ка. у Па тета У Беј се прбовесли па се смркне. Прескачу " болешљива расположења. досадно јој У рана 2 име, свој глас, Зашта јој служи ћуп на раменима: Ј > Мида прилази телефону за прошлост којим може ар себе назвати, Оно што ради је пуно ветра, Еретов аута само

је код оних које лече шаптањем. .. сопствени живот, а њој од њега

1е не може бити. Позлеђује та неузвра-.

шушти као овилена буба, Ове му је страно, и свако непознат! Једна за другом омењују се жудње нероткиње.

„Бизарност је болест!“, учи га психолог, и пасјим језиком лиже наочаре.

Иде са овом дамом на епилептичне игранке, где на сцени пљују и гризу микрофон. Они су ловци на сласт. Води је и, тамо где се једни, као лососи, пропињу у валцеру, а други плешу укочено у стакленим ципелама. Сале су пуне оштећених звукова. Чвокају о под дамске штикле, уз музику од самог наштимавања. Сан се бистри у чашама.

Они клизе улицом замочвареном У бршљану. Девојчина хаљина се сва искри. Црнило сипе се разлива у облаке. Околне виле су осветљене као да су запаљене. Све је млако и луксузно. Иза врата пси лају, јер су намирисали страх,

Дува помешан студен и топао ветар. Довезли фу се пред хотел „Цигански Цар". Налет ветра односи латице преко ограде. Врт је пун дишућих, рашаптаних ружа. Балдахин дише пред улазом. .

Окружени су богатством из ишијунских филмова, Сретоше их интересантни и уморни гласови радио водитеља, и лица са телевизије. запетљавају се у разговор, слични мувама у паучини. Срдачност се појављује и нестаје као пужеви рогови,

Плутају по ћудима моде. Пијанац једва хода, и одржава равнотежу устима, 'пребацујући гримасу са једног на други образ. Проврцкаше две пријатељице. Њихов несабран осмех је блиц, а стражњице су им близнакиње. Нарцис се нежно себи удвара... ' 5 : ;

Ова лица су ускисла омешком. Многе од тих очију су из вилинског освета, Гитарист, школован У школи разбојника, отресе прсте преко жица. Кастањете су утихле, и сад само ромињају.

Обрнуше се презнојене чаше, и покуљаше бели млазеви. Миду дочекује испијени хотелијер. Човек је толико виши од њега да му може скинути шешир зубима. Носи браду по моди из Вавилона! Сервилан је и учтив, али подмукла је његова ћутња. Овоје лице оставља укочено кад се туђе развуче у осмех, Као сваки паук, он је сунце своје мреже.

Зеленоока осети међу њима двојицом чежњу за мушким

затрљајем у којој протима живот рвача, Ћутњом јој душу

Пипа је као пиле које ће купити. Затим јој ухвати поглед, жигну је срце, и у њеним очима остаде беспомоћна! Излазе загрљене, слепљене једна уз другу. Душе су им се упреле.

И њих двојица пењу се у собу. Мида злати гелендер, м пртвара кваку у злато. Под његовим прстима проблиста све, Они бунцају о љубави...

Виде месец у прозору, и испод њега пучину застрту трептавом светлошћу. Хотелијер облизну плави камен у прстену и раскрили врата пред гостом. Ускоро одмерава на длану његове мошнице као смокве. У кади, шампон се излива, и мирисне слине клизе им низ тело. Пар је чврсто срастао У загрљају. |

Мида је изненадно запалацан умногострученим кијањем. Захвата га напад падавице, продужени оргазам. Љубавник му дуго пије пену саусана. Опрезним додирима, овај је позлатио његову кожу, као месец пучину.

Из особе ће их изнети меке и опужвасте ноге, Позлаћени дугоња испраћа госта. Срећни су и успорени као да не иду кроз ваздух него кроз воду. Час пре него што кречна зора

потисне ноћ, Мида напушта хотел и дубоко удише. Задивљен подиже поглед на недогледно намигивање небеса. Е

На зиду, мраморни рељеф приказује борбу Ахајаца и Амазонки. Нешто лажно се угњездило између мушкараца и жена, и они су постали несрећне авети! Горко раздвојен, пар вампира кези једно на друго вучје зубе пре него што ће се пољубити,

„Мужевност је трик, и женственост ] сем дисања...", понавља Мида.

НЦиганка и дама су додирима једна другој узбуркале гру- У ди! Голе, раширених руку, плутају по површини мора, и гафдају тихо трептање неба. Звезде се пале и гасе у ритму којим туче њихово (срце. и

е трик, и све људско

књ 18