Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 14

ТЕАТРАЛИЈЕ

Мемоари од "јуче

“+ | у смоари се пишу о неком давном вре, мену, као присећање на важне догађајс у животу личности које су учествовале у историји, политичкој, уметничкој, црквеној пили било којој области. Они су слич„ви дневницима, само што се дневник пише У времс збивања на која се односи, а мемори су, што и етимологија речи казује присећање, успомена. То присећање може да буде вараво, али се писац мемсара труди да се сети што више истинитих појединости.

Субјективност се не сматра великом маном мемоара; то је већ нека врста признатог права на личну перспективу, мале или великс предрасудс, заблуде, којс чак мемоарима дају неку врсту дражи. Мемоарима се обично разотжрива друга страна догађаја, мање позната јавности, па они изазивају полемике међу преживелим учесницима истих догађаја.

Временска дистанца је саставни део гећи„не мемоара од Ксснофона до Симеона Пишчевића, од Цезара до Вукмановића — 1емпа. То протекло времс као да је потребно да би са успомена отпали испстредни детаљи, да би све било посматрано из перспективе вечности и на разини историјс. Напор са којим се писац мемоара сећа прошлости и његово 96-

· раћање емотивном памћењу као да им даје вредност вина извађеног из ниског старог под-

рума; далеке бербе <у гаранција _ данашњих уживања.

Али ако је о сећању и присећању реч зар неки догађаји од јучерашњег дана нису исто тако магловити или чак магловитији од неке успомене од пре две-три, па и више деценија2 То

је банална истина, али је управо зато истина, јер је тако банална да се отрцала и можете је чути од сваког старца у тролејбусу.

Па ево присећања о јучерашњем дану, о догађајима који су се тек збили у мом позоришном животу, сво неколико страница мојих „Мемоара од јуче". С колико напора се ипак присећам шта је било прес а шта после, каква је била хронологија догађаја, какве чињенице. Не, нема чињеница, има само трагова емоција усађсних У мој свет коме се олирем.

Преврћем програме. Имам обичај да по тим

програмима напишем, у мраку, прве утиске, најчешће синтагме којима магловите импресије у јасне духовитости што крију рационализацију

оног што се заправо и не може отрезнити. То СУ само покушаји, никако успеси ума. Све издаја до издаје.

25. децембар 1986. године

Сећам се ла сам са доста отпора сео у кола да па зимском времену одемо до. Крагујевца на представу „Врата дома“. Возио је Гордан Михић. Није гледао своју премијеру, па га је то обавезивало да ипак види прво извођење свог најновијсг комада.

Знам да Гордан није много радознао да види своје текстове на сцени, Колико се сећам „ЖУ-

. ту“ у Атељеу 212 видео је само једном ко зна

(еисштикосвремена _ после премијере, Када би

-„ представа / имала · своје . заокруженс јубиларне представе, педесету, стоту и не знам коју, честитао би издалека или дошао пред представу, али у салу не би улазио. '

Сећам се да смо причали о свему осим 0 позоришту. Гордан се показао као човек који много чита и добро памти. Причао је на свој кратак, негњаваторски начин о неким приповеткама из руске литературе, добро се сећао поенти и знао је да их пласира. Мако сам га одувек доживљавао као човека дана који долази из журналистике, писца који осећа време у. комс живимо, из те дуге вожње која се завршавала пред Крагујевцем међу првим пахуљуцама снега, давао ми је утисак традиционалисте са добрим, старим класичним образовањем. Личио ми је на све наше књижевнике, далеко старије од себе који је укорењен пре свега у књижевност.

У Крагујевцу, сећам се, затекли смо, на паркиралишту Горицу Поповић, Из позоришта су је звали да одигра Дану у „Вратима дома". Са њом су били њени родитељи; отац, и сам позоришни човек, који је показивао оно типично узбуђење које имају породице поникле на ис том послу. (

Остала ми је у сећању празна, прохладна сала, мало публике, жалосно за прву репризу, са залуталим омладинцима које уопште не занима шта ће гледати, по који представник локалне интелигенције која није стигла на премијеру и нешто позоришних људи, са управником који је стигао у последњем тренутку са неког политичког саветовања у Београду.

Пре представе седење у управничкој канцела"рији, мој узалудни труд да не видим ниједног глумца пред почетак представе, јер ми то обично квари сваку илузију. Сећам се како ми је, још веома младом, на неки начин егзалтирана Бела Крлежа рекла, пре него што је ушла да гледа неку представу у Југословенском драмском, још раних 60-тих година, како она заправо, иако је деценије провела у театру, увек има пун доживљај да када глумац изађе кроз врата се сцене одлази у неки други део стана, на улицу у комаду, а не у глумачки салон. Хтела је рећи да верује, као право дете, у позоришну илузију.

МАРТИЈАЛ (ПЦ, 1)

Ни у какву илузију нисам веровао те вечери у Крагујевцу. Остао ми је до данар некакав утисак хладноће и неверице, Како сајљ се спремао да пишем, а мислим да сам нешто написао у „Политици“ већ сутрадан, нисам инсистирао да сазнам Горданово , а њи он није био спреман да о томе говори. Најслућивало се да није задовољан великим скраћењима, али то је већ класично да аутори не воле да их редитељи „штрихују“, иако, као тобож тврде, да су сагласни са сваким „паметним штрихом".

После представе прошао сам кров мир Крагујевца, отишао у импозантну предратну кућу Срејовићевић, затекао топлу атмосферу, _ љубазност, приче о актуслним књигама, интелектуалност без параде и отишао до кафане где су ме чекали колеге, Махић, Душан ч. јовановић, наши домаћини, «кклађен роштиљ, месо које мирише на кафу, ораснице које се осећају на џигерицу, сто са. страним људима за чији сто су селе колеге, и прича тих код којих смо ми били уљези 0 позоришту, Фројду, уметности, све уз извињавања да они нису позвани да о том причају, али, ето, за столом _ дозвољавају себи да и'они нешто о том кажу. Чинило им се да ме гњаве, мене највише, а мени су они били жајзанимљивији, само то нити сам умео нити хтео да покажем. Све ми је личило на неку причу која никада неће бити написана. Мене је чекало моје нестрпљење да одем у самоцу после — сваке представе, да што пре одем нући из страног града, и страх од ноћне вожње, који није нешто моћан, али је ипак пристутајн,

Наставили смо приче о книижевности, мала о политици, нешто о давним данима и били смо после поноћи већ код куће у својим постељама. 26. децембар 1986.

На премијеру „Родољубаца" у Српско народео позориште отишао сам аутобусом, колико знам са Хамдијом Демировићем. Више се сећам јурњаве улицама, тражења хотелског смештаја, него гледања премијере.

Заправо сећам се добро само импозантне сцепографије, као у неком маузолеју, и веселе фигуре Стеријине постхумне драме у костимографским бизарностима Лане Цвијановић. Нико није био обучен како би игде могао бити. Нико није носио нешто што би „одговарало било чему у тексту, декору или намерама. Све је било друкчије него. што се очекује. Сценом су дефиловали радознали туристи, певачи оперских арија, коњи и аутомобили, црни и бели, Публика је једва чекала да се насмеје, да види нешто актуслно у дословном жмислу, а све је ишло против тих намера. Намерно.

Остао ми је у свести утисак грандиозности, неких друкчијих намера, подухвата, донкихотизма, новог сензибилитета, тврдокорности и упорности у име неког вишег циља. И све је то импоновало. Поред мене је седео Хамдија, знам да је слао позикивну енергију ка представи и мени који сам. седео лево од њега. Од осталих углавном била.је хладноћа, равнодушност и искрице смеха када би Стеријина актуелност била јача ад Унковсковог покуса,

После представе — моје мучилиште. Седење са ансамблом, дирекцијом позоришта, локалним критичарима. Од нервозе једем неке одреске, наливам се минерамном водом или још горе соковима који штитају хемикалијама и гледам како ћу све то избећи.

Слободан Унковски се, чини Ми се, осећао слично. Колико се «сећам рекао ми је да је све то хтео да буде далеко стилски мање уједначено, недоследније, без општих стилских карактеристика, компендиј сценских ефеката у историји позоришта, а да је потреба ансамбла за стилеким јединством ишла на оно што он није хтио. Осећао сам муку уметника који је пошао у нека трагања. Сећам се да сам мерио шта ће ова фаза Ункјавскот, овог духовитог мудрада, дати када се буде ухватио у коштац на пролеће са „Дон Жуаном“ у Југословенском драмском. Успес или не успео, експеримент са „Родољупцима“ гарантује немир, друкчијост, жељу за померањем, уосталом оно што У класици и можф: да занима.

Солипсизам ;,Родољубаца" буди и нека моја солипсистичка раоположења и некако све разумем, и све ми смета и све ствара свечано расположење „рајске изолације".

Како је изгледало јутро после „Родољубаца" не знам. Не азћам се. Али већ после посних новогодишњих дана, када нема позоришта, ни премијера ни старих представа, дошао је позоришни јануар 1987. године.

Опет премијера за премијером, неке мање представе по подрумима и малим сценама, мале намере нових имена. Али то ми се чини тако далеко да не могу да се сећам са сигурношћу истог тог јаљуара када ни месец није прошао. Све је муттије него што би могло да се претпостави, сва нејасније, далеко као у неком претходном животу другог бића других живст-

них карактгристика. Нек одстоји та прошлост

од јуче кају недељу, можда ћу се свега тога лепше и баље сећати... н

О Јован Бирилов

Триста епиграма ти би да понесеш могла ми, књиго. Ко ће пак такву да шти, ко да ти стигне на крај2

Које су, почуј ме сада, повољности књижица краћих: Прво и најпрво, ту штедим за писање лист,

Потом и писар те целу преписује мање од часа, Тако да не бива сав мојих заврзлама роб;

Треће, кад неко те чита и твој му се, можда, при томе Садржај учини лош, не даш да злрзи те тај. ,

У Гост ће прочитати тебе и пре но му с мешаним вином

14

Калеж се учини млак, стављеш пред њиме на сто. Мислиш ли, сада, да краткост за 'успех је довољна теби2 Многим и таква ћеш, вај, предуга бивати, знај!

(С. Г.)

из СВЕТА „Каса де лас Америкас“

аса де лас Америкас (Сава де Таз Атпбтса), угледна кубанска издавачка кућа, шест пута годишње издаје истоимени књижевни часопис који се бави проблемима културног стваралаштва Латинске и Оредње Америке — од књижевности, стри“ па филма, па до сликарства, вајарства, архитектуре. Специфичан положај који уметност заузима у овом делу света, њена друштвена антажованост, често одређује избор тема и начин њихове обраде. У скоро сваком броју мо. же се наћи и понеки социолошко-политички есеј који одбрађује актуеслну латиноамеричку проблематику преломљену кроз призму специфичнот кубанског гледања на ствари.

„Каса де лас Америкас“ излази двадесст и

шест година и има устаљену издавачку концепцију. На око двеста страна часописа своје место нашле су сталне рубрике: „Дела-идеје“, У оквиру које се објављују есеји из области социологије, књижевне критике и историје, попут следећих: „Политичка и економска независност у Сандиновој антиимперијалистичкој борби", „Постмодернизам, или културна. логика познатог капитализма“... Ту су, затим, књижевни текстови: поезија, приче, одломци из романа латиноамеричких писаца или интервјуи са значајним културним ствараоцима. У одељку под насловом „Књиге"> објављују се прикази најновијих издања — књижевних, социолошких, и других дела, а ту су и „Друге књиге" — краг ки прикази нових издања латиноамеричких издавача. Ево неких наслова из последњих бројева: „Љубав и колера у времену Гарсије Маркеса", „О критичком издању Комплетне поезије Хосеа Мартија."... На крају је преглед активнасти ове издавачке куће.

Уз ове сталне рубрике, бројеви се тематски

посвећују једном писцу, групи писаца или неком књижевном сусрету: као нпр. књижевном

делу Хосе Лесама Лиме, савременој аргентин-.

ској књижевности: „Двадесет пст аргентинских писаца“, Сусрету интелектуалаца за суверенитет народа Латинске Америке... На овом скупу одржаном у Хавани који је окупио преко триста интелектуалаца, уводну реч дао је Габријел Гарсија Маркес. Ево шта је прослављени писац рекао том приликом...

Габријел Гарсија Маркес:

век сам се питао чему служе сусре-

ти интелектуалаца. Осим оних мало-

бројних који су имали право историј-

ско значење у нашем времену, попут сусрета одржаног у Валенсији у Шпанији 1937. године, већина њих не прелази ниво обичне салонске забаве. Ипак, изненађује њихов рој; оваким даном их је све више, све су посећенији и све скупљи како се светска криза продубљује. Нобелова награда за књижевност гарантује добитнику да ће током. године примити скоро две хиљаде позива за конгресе писаца, уметничке фестивале, разговоре, разне семинаре: више од три сусрета дневно, разасута по целом свету. Има један већ институционализован конгрес, одржава се редовно (сви трошкови су плаћени) сваке године у тридесет и једном различитом месту; нека од њих су привлачна, попут Рима или Аделејда, нека су изненађујућа, као Ставангер или Ивердон, док понеко звучи као замка из укрштених речи, као Полифеникс или Кноке. Све у свему, тако их је пуно, о тако различитим темама, да је прошле године у дворцу Мојден у Амстердаму одржан светски конгрес за организаторе конгреса поезије. Није тешко замислити овако нешто: неки љубазни интелектуалац могао би се родити у току једног конгреса, расти и сазревати на следећим, са временским прекидима који

му дозвољавају да се са једног конгреса пре-

мести на други, све док, већ зашао у године, не умре на свом задњем конгресу.

Можда је, међутим, већ касно за покушаје да се прекине тај обичај који ми, културне занатлије, вучемо за собом кроз историју још од кад је Пиндар победио на Олимпијским играма. Била су то времена када су дух и тело били боље усклађени него данас, па је глас барда био цењен исто колико и атлетски подвизи. Римљани су сигурно наслутили, још 508. године пре Христа, да је највећа опасност која прети играма њихова злоупотреба. Јер негде тих година су установили Стогодишње игре, а још касније, игре су се одржавале са временским размаком узорним за данашње доба: сваке сто три године.

Конгресима културе <е могу сматрати још средњевековни сусрети и'турнири хуглара, а потом и трубадура, најзад хуглара и трубадура заједно, чиме је започела традиција чије последице још и те како осећамо: почињали су играма а завршавали препиркама. Ове су игре доживеле такав сјај да су за владавине Луја ХТУ отваране великим гозбом — кунем се да помињање те гозбе овде нема никаквог потајног циља — послужено је деветнаест говеда, три хиљаде посластица и више од двеста буради вина.

Врхунац овог хугларско-трубадурског споја биле су Цветне игре у Тулузу, најстарији и постојанији међу песничким сусретима — пример континуитета — установљен пре шесто шездесет година. Оснивач Игара, Клеменсија Исаура, била је интелигентна жена, предузимљива и

лепа, изгледа да је њен једини недостатак то

што никада није ни постојала: њен је лик, вероватно, пука измишљотина седморице труба-

дура који су смислили књижевно надметање у жељи да спрече гашење провансалске поезије, Међутим, само њено непостојање је само још један доказ стваралачке моћи поезије, јер у Тулузу постоји чак и њен гроб, у цркви Златне Богородице, улица која носи њено име и споменик у знак сећања на њу.

После свега овога, имамо право да се упитамо: шта ми радимо овде2 ИМ, пре свега; шта ћу ја овде, на почасном месту, ја који – сам

сматрао говоре једном од ноју. па авева2 Не усуђујем се 1% одговор, али ево једног предлога: зокун | да дамо једном сусрету интелектуалац ту огромна већина _ ЊИХ није имала: поратстеињу корист и континумтет.

а почетак, већ имамо вешто што ка чиви еј еати ние. Поред писаца, сликара, МИН социолога, историчара, на овом је скупу м група истакнутих научника. Што се рећи да смо се усудили да се суочимо са прељубничком везом између наука и уметноти од које се то. лико страхује. Да стрпамо у исти лонац нас; који се још увек уздамо У проницљивост слутњи, и оне који верују само у истине које се могу доказати: стара супротност између надахнућа и искуства, између натона и разума. Сем Џон Перс је, у свом чувеном говору приликом примања Нобелове награде, срушио ту лажну недоумицу једном једином реченицом: „Код научника, као и код песника, треба поштовати објективност мисли. Нека се они, бар на овом

месту, не посматрају као два завађена брата

јер оба се својим питањима нагињу над истим понором."

Мишљење да се наука тиче само научника је исто толико ненаучно колико је непоетски сматрати да је позија ствар само песника. У том омислу, име УНЕСКО-а — Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу, — шири у свету једну озбиљну грешку, тиме што даје на знање да су то три различите ствари, а реч је, у ствари, о једној те истој. Јер култура је обједињујућа _ снага стваралаштва друштвено искориштавање људске интелигенци“ ци. Или, како је Џек Ланг рекао без околишаша: „Све је култура". Дакле, добродошли: добродошли сви заједно У заједничку кућу.

Не усуђујем се да предложим ништа више до неколико мотива за размишљање за ова три да. на духовног одмора. Одважићу се да вас подсетим, пре свега, на нешто чега се можда и су. више добро сећате: да свака краткорочна одлука која се донесе сад, пред крај столећа, важи већ и за ХХЛ век. Ипак, ми из Латинске Америке и са Кариба приближавамо му се тужним осећајем да смо прескочили ХХ век: ми сма га претрпели не проживевши та. Пола света ће прославити освит 2001. године као врхунац миленијума, док ми тек почињемо да наслућује“ мо благодети индустријске револуције. Деца која. се данас у основној школи припремају да усмеравају нашу судбину У следећем столећу и даље су осуђена да рачунају на прсте, попут неких рачуновођа из давне прошлости, сада када већ постоје рачунари способни да направе сто хиљада аритмстичких операција у секунди, А изгубили смо за ових сто тодина и најбоље људске врлине из Х1Х века: ватрени идеализам и надмоћ осећања: страх од љубави.

Једног дана, у следећем миленијуму, генсти« ка ће назрети вечност људског живота као могућност, слектронска интелигенција ће сањати о фантастичној авантури писања једне нове Млијаде, а на Месецу, у својој кући, заљубљени пар из Охаја или из Украјине, разнежемн носталгијом, волеће се у стакленим баштама уз светлост Земље. Латинска Америка и Кариби, напротив, изгледа да су осуђени да робују садашњости: одрођавање од земље, политичке И друштвене катаклизме, непосредни захтеви! свакодневног живота, разних зависности, сиромаштва и неправде, нису нам оставили много времена да усвојимо лекције из прошлости, нити да мислимо о будућности. Аргентински писац Родолфо Герагно исказао је ову драму речима: „Употребљавамо Х зраке и транзисторе, катодне цеви и електронске меморије, али нисмо уклопили основе савремене културе у вла-

ститу културу."

Срећом, одлучујућа залиха Латинске Америке и Кариба је енергија способна да потресе свет: то је опасно осећање наших народа. То је огромно културно наследство које претходи свакој сировини, то је првобитна материја вишеструког карактера која нас прати при сва ком нашем кораку. То је култура отпора оли-

_чена у језичким замкама, у мулатским девица. ма — заштитницама нашег заната — у правим чудима које је народ направио у борби про. тив клерикалне моћи колонизатора. То је култура солидарности која се показује пред '3злочиначким испадима наше неукротиве природе, или народним устаницима за идентитет и суверенитет. То је култура протеста на индијанским лицима анђела у нашим храмовима, или у музици вечних снегова која тежи да уједини носталгију и глуве силе смрти. То је култура свакодневног живота која се исказује кроз маш“ ту у кулинарству, у начину облачења, у кре“ ативном сујеверју, интимним литургијама љу: бави. То је култура свечаности, преступа, мистерије која разголићује стварност, која коначно измирује расуђивање и имагинацију, реч и покрет, и чини очигледним да нема те идеје коју, пре или касније, неће превазићи живот.

У томе је снага наше заосталости. Енергија новитста и лепоте која нам у потпуности припада и уз коју смо довољни сами себи, а коју неће моћи да нам одомаће ни царска лакомост, ни бруталност унутрашњег угњетача, чак ни наш древни страх од превођења најскровитијих снова у речи. Чак је и сама револуција културно дело, укупни израз стваралачког позива и могућности, што нам оправдавају наше

дубоко поверење у будућност и захтевају га од нас,

Ово би могло да буде и нешто више, а не само још један од толиких сусрета који се свакодневно одржавају у свету, ако успемо да ба“ рем назремо нове облике практичне организа ције за усмеравање незауставиве поплаве креа" тивности наших народа, истинску размену и со: лидарност међу нашим ствараоцима, историјски континуитет и још ширу и дубљу могућност друштвене употребе интелектуалног ствара лаштва, најтајанственије и усамљеније од свих људских делатности. Ово би, најзад могао би ти одлучујући допринос неодложној политичкој, одлуци да се прескочи пет туђих векова и да се одлучно закорачи, са хоризонтом од хиљаду година, у предстојећи миленијум,

Приредила и прег от са шпанског Љиљана Маричић-Грујић