Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 13

И нођина рсшбо је поези ја

Разговор са Хосе Антонио Новаисом водила Гордана Бирјанић

Си НОВАИС, ПИСАЦ, ПЕСНИК, НОВИНАР, БИО ЈЕ ПОЧЕТКОМ А ДО ДИНЕ ПРЕДМЕТ ПОСЕБНОГ ИНТЕРЕСОВАЊА ШПАНСКИХ ГЛАСИу Г ТОМЕ СУ ДВЕ ВИСОКЕ НАГРАДЕ КОЈЕ ЈЕ ПРИМИО ЗА СВОЈ ак НАРСКИ РАД: НАГРАДА УДРУЖЕЊА ЕВРОПСКИХ НОВИНАРА ФРАНСИТА а И НАГРАДА ЗА СЛОБОДУ ИЗРАЖАВАЊА КОЈУ ДОДЕЉУЈЕ ЛИСТ та Не ПАРТИЈЕ „СОЦИЈАЛИСТ". КАО ДОПИСНИК ФРАНЦУСКОГ бличко та ОД 1961. ДО 1977, ИЗВЕШТАВАО ЈЕ О ПРИЛИКАМА У ФРАНКИТЕЋЕ | ШПАНИЈИ, А ЊЕГОВЕ ПОЛИТИЧКЕ ХРОНИКЕ БИЛЕ СУ, НАЈЧЕсве АЈА ГЛАС ИЛЕГАЛНЕ ОПОЗИЦИЈЕ". ИСТИЧУЋИ ДА ЈЕ НОВИНАРо ЉЕ а ДОПРИНЕЛО ДА СЕ УСПОСТАВЕ ДЕМОКРАТСКЕ СЛОБОДЕ У ти си МЛАЂЕ КОЛЕГЕ „НАЗИВАЈУ ХОСЕ АНТОНИЈА НОВАИСА „ЖИВОМ с те И „УЧИТЕЉЕМ". У ГОДИНАМА ДИКТАТУРЕ ЊЕГОВА КУЋА ЈЕ ПЕ5 КРСНИЦА ИНФОРМАЦИЈА, ОБАВЕЗНА СТАНИЦА ВЕЋИНЕ ДАНАШЊИХ ВОДЕЋИХ ПОЛИТИЧКИХ личности, ТЕ ГА ДАНАС СМАТРАЈУ „НЕПРЕСУШНИМ ИЗВОРОМ ПОЛИТИЧКИХ АНЕГДОТА“. ОН, БИЛО КАО АКТЕР или СВЕДОК, САОПШТАВА ОВЕ АНЕГДОТЕ СА СВОЈИМ ПОСЕБНИМ СМиИСЛОМ ЗА БИЗАРНИ. ХУМОР. ДАНАС, СА СВОЈИХ ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА И СТАТУСОМ „СЛОБОДНОГ НОВИНАРА“, ПИШЕ ЗА СПОЉНИ ПРОГРАМ РАДИО ШПАНИЈЕ, ЗА ПОРТУГАЛСКИ ДИАРИО ДЕ НОТИЦИАС ИМ БРАЗИЛСКИ ЕЛ

ЕСТАДО ДЕ САО ПАОЛО.

"У образложењу награда које сте примили истиче се Ваше дописалиштво са Ке Мопд-ом као непрестано излагање ризику за време франкизма. Како се манифестовао тај ризикг2

оком десет година нисам имао па-

сош, личну карту ни новинарску ра-

дну картицу. Приликом прославе двадесетпетогодишњице мира у Франковој Шпанији направио сам интервју са опатом од Монсерата и у питању рекао да никакав мир

не (слави Шпанија, него да победници славе победу. Тих дана су били и прогони на Универзитесту, кад су избацили Тиерна Галвана,

Арангурена и' Гарсију Калва. Полиција је брутално напала студенте и ја сам, обавестивши се диргктно у болници, написао да је било двадесет пет рањених. Тада је Фрага, министар информација, наредио да ми се одузму документи са образложењем да дајем тенденциозле вести, јер према његовим речима, било је само двоје рањених. Што се опата од Монсерата „тиче, он је најгоре прошао. Мако се пре тога вије много петљао у политику, поменути интер. вју се прочуо, прештампавао се по Европи, и Франко га је протерао из Шпаније. Убрзо је умро.

Јесу ли Вас некад хапсили2

Кад год је било ванредно стање. Остајао сам и по више од месец дана, догод траје ванредно стање. Први пут кад су ме привели питао сам да ли сам ухашшен па су ми одговорили да нисам ухапшен него „задржан". Нису ме спуштали у подземне тамнице, спавао сам у полицијским канцеларијама. Једино су хтели да ме онемогуће да пишем. Један полицијски службеник, сећам се звао се Јаге, рекао ми је да све зна о мени, наравно да је знао. кад су ми слушали телефон, читали пошту и пратили ме на улици, али да има наређење да ме испитује од четири до пет, у зору.

Ваши односи са тадашњим министром информација ушли су у историју. |

Ову награду требало би да делим са Фрагом. Имали смо згода. Сећам се кад ми је Фрага једном приликом рекао како ја дајем само негативне вести. Одговорио сам му да ако он произведе позитивну вест, ја ћу, је радо дати у штампу. А он ће: „Ви сте тај који мора да тражи позитивне вести, зато сте новинар. .. Једном је, У интервјуу неким данским новимама рекао да ја нисам новинар него шеф опозиције, и да као такав правим скандале опијајући се. Тужио сам га суду за увреду.

Било је могућно тужити министра за инфор"мације2 ми тада рекли да није могућно,

и ти су С 5 у а се, наравно, није

али испало је да јесте. Фраг у појавио на измирењу, те је дошло до суђења. Био је то први пут за време диктатуре да је Врховни суд заседао у пуном саставу, радило

се: о министру. И како се то завршилог

Ником ништа, Али, после много затезања нисам ни ја морао да платим трошкове суђења. Фрага је рекао да ако је и тачно Па ме је назвао пијаницом, то је учино за добро Шпаније... Ни даље ми није било јасно какве везе има Шпанија са чињеницом да ли један Шпанац пије или не пије. Једном ме опет звао "телефоном да ми каже „Ви сте од свих штпан-

ских дописника највише антишпанац." Олово) рио сам му да није добро информисан јер сам ја, међу дописницима у Шпанији, једини шпанеки држављанин, и не само то, него сам шта нац по слободном избору. Мој отац је Порту:

галац и могао сам, да сам хтео, да будем португалски држављанин. Верујем да сам му овде дао идеју да ми одузме пасош јер, пошто сам већ био Шпанац, није могао као дописника да ме избаци из земље.

И враћање пасоша има своју причу. бе Мопа је славио двадесет пет година постојања и припремао велику фешту за своје дописнике. Директор листа ме је позвао телефоном да дођем. Рекао сам му да не могу да дођем јер већ годинама немам пасош. Он је одговорио да ће, ако се не појавим у Паризу, јавно, пред новинарима целог света, саотиптити разлог мог одсуства. Пошто ми је телефон био пажљиво слуштан, истог поподнева се јавио Фрагин наследник с питањем да ли ми је потребан пасош. Отишао сам у полицију, а комесар ће, с висине: „Ала сте Ви неки расејан човек. Толико година држим Ваш пасош и чекам да Вам падне на памет да дођете по њега." Унутра су пажљиво били спаковани и сви други документи. Поменули сте да Вас је Мануел Фрага једном приликом назвао шефом опозиције. Значи ли то да сте се поред новинарства активно бавили и политиком2

То само показује да су министри, информација били лоше информисани, Нисам био, или не осећам да сам био активни политичар, него сам обављао своју дужност новинара. ја сам

демократа повинарство је демократија, моја дужност је била да се информишући борим за демократију, Новинар је, у ширем смислу

речи, изразито политичан јер формира јавно мњење. У диктатури политичар много активније него новинар утиче на формирање јавног мњења. Прва ствар коју диктатор учини јесте ла забрани слободно изражавање у штампи. Кад, упркос томе, успеш да подигнеш глас, наравно да улазиш у срце игре која се зове политика. Али понављам, ја сам само испуњавао своју новинарску дужност. Нисам се борио да бих постао министар културе или директор телевизије.

На који мачин су Ваше вести за Ке Мопа одјекивале у Шпанији Ма који начин се: спајала борба у земљи и ван земље2

Страна штампа се овде жељно читала. Наравно, цензори су били будни. Кад сам почео да пишем у Ге Мопф-у, издања са мојим текстовима просто су се враћала са границе. Неколико година Французи их више нису ни слачи, што да троше паре на пошту која им се враћа, Али, читале су се друге новине о свему, о књигама, 0 филмовима који су овде били забрањени.

Што се тиче односа са опозицијом у иностранству, позната је ствар да нисмо били уиграни. Већина изгнаника били су учесници рата и имали своје проблеме, различите од наших у земљи. Појавио се јаз између генерација. Они већ нису знали шта се дешева у Шпанији, а осећали су се супериорно. И понашали се тако. На.пример, комунисти су имали центар изван земље и тешко су сарађивали са синдикатима јер су увек касниле инструкције. Социјалисти, такође илегални, имали су редовне конгресе у иностранству од 1939. Реч су водили, наређивали и планирали искључиво изгнаници. Тек 1972. млађи су успели да убеде старије да је боље да они, у земљи, преузму вођство, Али, знате и сами да су се кад је Франко умро опет појавиле две социјалистичке партије — у земљи и ван земље. Никад није постојала уједињена опозиција.

Ја сам ушао у Тиернову партију 1956.

Многи који су за време диктатуре били „грађани другог реда", праћени и онемогућавани, данас су водеће личности у политичком животу. То су махом Ваши пријатељи. Има ли ргзочарања, погажених идеала2

Користите се тешким речима. Што бих бис разочаран кад је данас боље него јуче Што се појединачних случајева тиче, нисам строг судија, ја и даље само информишем. А свако носи свој камен, Један човек који има власт не може да има пријатеље. Реална политика значи чинити компромисе. Фелипе је одличан пример — човек који верује да ради побоо, али случај са НАТО пактом га доводи на супротну страну од идеја са којима је кренуо. Или, сва опозиција је била републиканска, а сада је прихватила краља, Власт је увек реакционарна. Кад почне политика завршава се љубав. И то је тако.

Међу политичарима и. новинарима има оних који се са поносом сматрају Вашим ученицима. Дају ли они Вама разлог да се поносите2

Никад нисам тражио ученике. Они су долазили. Има случајева да сам поносан, нарочито кад се не слажу са мном. Кад млад човек почне да мисли својом главом, ти си одиграо своје. Наравно да ником никад нисам пунио главу било чиме. Реч је о разговорима, о поверењу. Ако би нешто и могло фитуративно да се назове часовима, онда је кафана била једина учионица.

Већи део живота провели сте под притиском. Сада знате и какав је живот у демократији, Пре.

ма речима Чеслава Милоша, интелектуалци демократске Европе делују, У односу на оне из социјалистичких земаља, помало наивно“ Да ли бисте могли да се сложите са овим2

Иако не познајем довољно интелектуалце Истока, верујем да је интелектуалац увек невин“ У Шпанији су мере притиска биле унутрашње изгнанство — економски притисак. Верујем да ку у источној Европи биле много горе. Искуство ми говори да је лакше бити хе-

"рој у рату него у траљавом миру кад мораш

да издржаваш фамилију и наравно, после првог „херојског“ геста кажеш „А шта сад2“ Кажем, слутим да су дилеме и трансформације интелектуалаца: у Европи реалсоцијализма _ биле стравичне, али ми Шпанци смо били преокупирани својим проблемима и нисмо имали времена да се посебно интересујемо за проблеме стаљинизма. Данашња Европа сазнаје о стаљинизму али, чини ми се, помало из разоноде. У сваком случају, јасно ми је да постоји граница у разумевању између интелектуалаца са Истока и оног са Запада. Јер, човек који нешто није преживео може само да наклапа 0 томе, да теоретише. Ја лично више волим да будем наиван, хвала лепо.

Ваш „невини! поглед на ствари већ је легендаран. Не само што сте били „трн у оку" званичној цензури него сте, према речима Ваших колега, једини шпански новинар који не зна шта је то аутоцензура. ; (

Ја сам једноставан човек. Мислим да пишем једноставно и јасно. После толиког новинарског искуства, већ не морам да изађем из куће да бих написао било који текст. Читам разне новине и бележим оно што сам прочитао „између редова". И никад ми није било јасно зашта један новинар ме пише оно што је ставио „између редова" кад је то у принципу много значајније од онаг што је написао. И дан данас ми се јављају људи м питају ко ми даје све те. информације, а ја већ годинама грађу за своје' текстове налазим искључиво за својим столом.

Што се званичне цензуре тиче, како се ко постави и како се жоме заломи. ја сам имао среће да, мање или више увек, пишем за либералне листове. Јар, мислим да је цензура самог листа т. ј. његовог власника, путем уредника, много гора од државне цензуре. Ге Мопа је непоновљиви феномен јер је био власништво самих навинара. Статут редакције има смисла једино кад новинари имају већину акција. Иначе, какав год статут или концепцију да направиш, ако читалац или група читалаца држи већину акција, може у било ком тренутку, из било ког разлога да паралише лист. Но, то је тако овде. У земљама тврдог социјализма претпостављам да је увек У крајњој инстанци држава. Не знам како то функционише у Југославији. Имам пријатеље Југословене, изврсне новинаре — Ђорђе Раденковић, на пример. Међутим, последњих година примам контрадикторне вести. Морам признати ла сам био изненађен разним случајевима забрана. Није ми то ишле са оним што знам о Вашој земљи.

Кад смо код Југосланије, могли бисмо да направимо једну паралелу. Данашња Шпанија са својих седамнаест аутономија све више личи на конфедерацију. Социјалистичка Југославија познаје предности, али м многе проблеме који произлазе из регионалне лоделе власти. У појединим шпанским аутономијама осећа се нагли раст национализма и шовинизма.

Мако на папиру централистичка, Шпанија је данас, практично, конфедерација. Национализам се осећа у оним регијама које су национално једнообразне, које су већ имале изразито осећање нације, а никад или скоро никад нису имале аутономију ни национална права језик пре свега. Последњи референдум је добар пример — Каталонија и Баскија су гласале против, али је тај глас пре свега значио кажњавање социјалистичке владе. Ово је период у целој Европи плодан за буђење националних осећања малих нација. Плодав и скуп. Мислим да је то неминован процес. Нације које на једној територији никад или скоро никад нису имале права, добијају их, конролидују се и излазе са захтевима који су, у крајњој инстанци, отцепљење. Ја. сам ипак оптимиста. Сматрам да ће их иживети брже него нације у претходној епоси, а верујем да ће Квропа без граница просто показати да су њижови крајњи захтеви глупост у данашњем свету,

Малочас сте рекли да сте изабрали да будете Шпанац. Да ли је Ваше национално осећање уздрмано _ недавним уласком Шпаније у Европску економску заједницу2 М шта мислите о Европи без граница2

Све најбоље. Ја сам интернационалиста пре свега. Наша борба у Шпанији није имала национално обележје. Борили смо се за Европу. За време Франка било је забрањено рећи да си Европејац. Мој идеал је Европа без граница, али не Европска економска зајрдница, него Европа од Гибралтара до Москве. М ја сам се за тај идеал борио, без дилеме.

Ваше искуство показује да за време диктатуре вије било дилеме. Било је јасно ко је непријатељ. Да ли мир и демократија дају више ситуација за дилеме2

Да, У оно време ти је било јасније шта радиш. Објективно је било много горе него данас, али је новинарски живот био узбудљивији. Стално си био у авантури. За радника и студента било је много горе. Било те је стид што пишеш вести о људима који иду у затвор а ти не идеш. Ипак, био сам свестан да то што радим има одређену важност и да макар због тога треба да се чувам затвора.

"Наравно, у миру има више ситуација за дилеме — чувати мир, градити га. Најчистији пример је опет НАТО — они који верују да

МАРТИЈАЛ (Х, 84)

Шта, Кајдикијане, мислиш, због чега се Афру не спава2 Погледај каква је та, кревет што дели са њим.

(СТ.

ПРВУ ППИ НЕ

се мир. чува Атлантским пактом, и други, неулажењем ни у један блок. Људи мисле различито — демократија омогућује да се поштују различита мишљења и рађају се дилеме. У миру нема непријатеља него саговорника. Живот је по себи дилема. Само будале и лудаци их немају.

Ви сте, колико ми је познато, последњих година предавали на Универзитету деонтологију новинарства. Како видите историјску одговорност новинарског посла2 ИМ, како је било могуће пред Шпанијом, која је ипак трпела Франка, помирити сопствени патриотизам и непослушност2 Сваки систем који инсистира на идеји патриотизма, који поистовећује грађанску послушност са патриотизмом је ауторитаран, аутократски или диктаторски — како Вам се свиђа. Без сумње, афирмисати диктатуру је лажно. Патриотизам се бранио тада, као и увек, критиком оних који су користили име домовине за своја лична и ексклузивна права. Домовина није класа већ нешто што припада свима. Грађанин

има право и дужност да критикује било који.

систем. Јер ни један политички систем на све ту не отеловљује стварност домовине. Мисија новинара, песника, интелектуалца, ако заиста хоће да буде патриота, јесте да критикује оно што је лоше у систему своје домовине. У Шпанији имамо традицију критичког патриотизма

све од 1812. кад су либерали Конституције мо-

рали да напусте земљу. Отишли су због аутократије Фернанда УП, краља коме су они сами вратили круну у рату против Наполеона, за независност, Тадашњи најзначајнији писац, Бланко Ваит, иначе свештеник, депутат двора 1812, одбегао је у Енглеску и тамо основао лист који је подземним тржиштем, преко Гибралтара, улазио у Шпанију. То је судбина ове земље све до данас. Генерација 1898. била је критичка. За време диктатуре, Франкови писци су разбијали слику коју су стварали они што критикују. Критички патриотизам се рађа и постоји управо зато што је народ отрован идеоло» тијом која му је наметнута. Шта су критички патриоти него дисиденти социјалистичке Европе, То је тежак посао, понекад узалудан јер народ који је најчешће задојен лажима не одобрава њихове поступке, не прихвата их, зове их шпијунима, непријатељима. Многи умру не видећи никакав резултат своје преопасне борбе. Ваша генерација или боље, демократи Ваше генерације као да нису могли да остаре. У зрелим годинама није Вам било дато да имате власт ни друштвене положаје. Нисте имали вре» мена да испрљате своје идеале, наду. Мислите ли да ће Шпанија у демократији моћи поново

" да има тако чист и душеван слој интелектуа“

лаца2

Демократија је у односу на диктатуру „досаднија" за ствараоца и мислиоца, али је жи= вот у њој комотнији и богатији, Објективни услови у демократској Шпанији нису више плодно тле за богато мишљење. Ја више волим да сав свет може да спава с миром м да иде мирно улицом. Тачно је да пресија рађа велика дела и буди интелектуалне енергије, али... У Платоновој држави нема места за песнике. У Хакслијевом „Врлом новом свету" нема у метности, То је логичан крај или резултат мира. Дај боже да буде тако. Верујем у виталност живота у очување свих човекових енергија. У идеалном свету песник је лакрдијаш, Мора нешто да се жртвује. Зашто Швајцарска нема велике песнике. Ми песници увек мислимо да је оно што ми радимо од изузетне важности. Ми смо у суштини лакрдијаши, И зашто да не2 Лакрдијаши су јако важни. Луда на двору је веома важна. Или ћемо можда сви бити песници — поезија као спавање, као љубав, Данас су, на пример, међу младим светом најпопуларнији кантаутори — они што јавно изводе, певају сопствене песме и млади их певају за њима, заборављају . певају други... Поесзија постајс оно што мора да буде — лудичка активност.

Досад сте објавили десетину књига — песме, приче, романсиране биографије. Какав је, за Вас интимно, однос између поезије и новинарства2 У

МИ песник и новинар се баве човеком — његовим проблемима, пословима, надама... Разлика је у томе што песника не задовољава да објасни, Он покушава, узалудно, да разреши немире. Новинар се посвећује томе да објасни, исприча конкретне случајеве са надом да ће његове речи навести друге да се солидаришу.

Поред новинских чланака данас још само пишем приче. Додуше, више од свега ме обавезује договор — оне су већ пет година редовна рубрика у двонедељнику Виља де Мадрид. Поезију сам престао да пишем одавно — оног тренутка кад сам схватио да сам песник. Без икаквог преносног значења — за мене је писање чланака облик песништва. =

# Игра речи — посете значи и наиван и невин

кн 13