Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 12

Човљађ Милош

"Царство уметности се шири, док се друго, парство злравља и невиности, стално смањује на земљи.

Томас Ман, Тонио Крегер 3 скада давно, у младости, читао сам ЈН српоксту Томаса Мана Тонио Крегер. Та приповетка настала је пре · првог светског рата и ослања се на поставКУ доста свестрано тада прихваћену у уметничким круговима, која вели да су књижесвност и уметност везанс за ненормалност м 60лест, и да су оне чак њихова функција. Ман је тој поставци остао перан У целокупној својој уметности, од Булепброкових до Доктора Фаустуса. Без сумње је тај поглед на изворе уметности извршио утицај и на моје књижсвно поколење, али као да нас је и вређао и да је био одбациван као онај који се изводи из романтичне ироније.

Од времена када сам читао Тонија Крегера не дели ме само временски размак, На жалост (да се изразим патетично), моје очи гледале су много од оне страхоте која спада У саму срж двадссстог века. М баш то искуство не само што није заклонило проблем постављен у Мановој приповеци, него му је дало већу изразитост. Сад бих се сложио < аутором Тонија Крегера који је говорио да књижевност везе позив, него проклетство, а могао бих додати и нове аргументе за то.

„Уметник мора ло природи да буде ванчовечан и нечовечан", вели Тонио 4 Крегер, „да буде чудновато удаљен од човечнога и без правог учешћа у њему и да би умео или само пожелсо да га изрази, да се тиме игра, да га успешно и са укусом оваплоти. Сам дар стила, форме и изражајних средстава нијс ништа друго до само такав хладан и истанчан однос према човечанском; и чак се може рећи да то у суштини означава овсиромашење, опустошење човека."

То мишљење је за мене разумљивијес данас нето у младости. Јер „човечанство“ је, подозревам, било тада за мене апстракција, док сад има облик мучених, рањених људи, људи који гину. „Хладан, истанчан став“ у таквим случајевима не пристоји и нека морална наказност, по Мановом мишљењу, лежи у основима уметности. Није важно што песник, уметник, може исти такав хладан став да задржи према себи, то јест да се развија као човек који је иронични сведок-посматрач кад њега самог воде на погубљење. Морално је читава та дистанца тешка за примање, и делатност која све захваљује њој, не може да буде сумњива.

Претпоставимо, идући за Маном, да. уметкост потиче из ненормалности, из мање или 7 Пе киране болести, и да је део те неЖЕ Ачности Нека врста моралне 'осакаћеностичакневутиз тога извлачимо закључке2 Писци и уметници обично се позивају на савршенство као на највиши доказ. Ремек-дело, кажу, самим својим постојањем, самом својом суштином искупљује ' мрачне, унутрашње операције из којих се изводи. Могуће је с тим се сложити, али тада нам се свако савршенство показује као оптерећсено неким дугом, купљено неком цеом. Другим речима, оно стиче разлог бивствовања који није само естетски, и постаје не што попут моралне обавезе. Уосталом, више вОЛИМ да сузим терен својих расуђивања и да код „уметношћу“ подразумевам пре свега песничку уметност, Елем, она почива на таквом повезивању речи, да њихов скуп стиче моћ трајног деловања и да га поколења осећају као нешто нужно и природно попут спирале у шкољци — тако, на пример, пољски читалац осећа и поједине стихове, и целину Пана Тадеуша. Ша ипак, да би до тога дошло, мора ла буде мопуњен бар један услов. То је веза речи са стварношћу, веза, ваља признати, загонетна и подложна законима који су у свакој епоси другачији. Прихватам ипак да се стара теорија о уметности као подражавању, као таштевја-у увек проверава, чак и ако уметност већ више не носи, као што је у средњем веку носила почасни назив унуке Господа Бога зато што, као што се тада говорило, подражава кћерку Господа Бога, Природу.

Елем, ако је стварност тако важна, слободно. је, не штедећи ни себе ни друге, истаћи не много похвалну тезу за уметност слагања речи у нашем веку. А та теза глади: поезија ми уопште књижевност (ако нешто такво као ињижевност уопште постоји) показује се све беспомоћнијом према ономе што нам се открива као стварност, односно, претвара се у самодовољну делатност језика, у бегиите. Несумњиво су песници увек били зависни од својих претходника, и угледали су се на њих, м бунили су се против мајстора, али подозревам да данашње тенденције према скривању У језички материјал као у систем огледала, систем чисто књижевних односа, потиче отуда што стварност изгледа као превише тешка.

"Шта сматрам стварношћу2 Вероватно не исте што и амерички песник, Изабраћу случај можда веома крајњи, али значајан. Кад сам допутовао у Калифорнију, много сам <е бавио песништвом Робинсона Џеферса. Он је, по моме мишљењу, веома истакнут песник, неоправдано збачен готово У заборав с пијсдестала на који је постављен у двадсостим годинама, кад су га сматрали највећим америчким песником, _ равним Волту Витмену. Џеферс се свесно су"нротстављао авангардним модама пореклом из

| француског симболизма, и користећи провид-

ну синтаксу, описивао је оно што је за њега било е, обале Пацифика поред своје куће у градићу Кармелу. А ипак, читајући Тееферса, открио сам да су ти наранџасто-љубичасти сунчани заласци, ти летови пеликана, ти рибарски кутери У јутарњој магли, тако вер-

пииаииаиии_

| МАРТИЈАЛ (1, 69) Ккн 42

___ Неморалност

но представљени да су као фотографски снимци, да јелсве то за мене потпуна фикција и да се Џеферс, признајући, како је он то називао, „инхуманизам“, склонио у вештачки свет који је изградио на мисаоним сводовима позајмљеним из приручника биологије и из филозофије Фридриха Ничеа. Такође сам Увидео до које мере не волим природу. Нећу тиме да кажем како сам неосетљив на лепоту планина, шума и океана. Напросто природа, тако присутна у машти америчких песника и коју су они поистовстили са стварношћу, несумњиво најконкретнија кад набрајамо 'основне. чињенице нашег биолошког трајања: ричћ, сорша ог дпа. деаћ, за мене је; у овоме мом веку, велики мудеј: наслеђених "слика. Борење побзије оба: светом) тако да. би; нешто ухватила од његове стварности, не може се водити у музеју. Баш у Калифорнији, можда оштрије него икад, осетио сам да су проблем мога времена диктирали догађаји ХХ века невероватних размера, који су се збивали у планетарној скали и означавати ,настанак једне планетарне цивилизације — а какве, то спада у сферу питања, а не одговора.

Значи — чујем шитање — поезија и Историја, а шта значи Историја ако не циклус страхота: пактови између велесила чији су предмет милиони људских бића, битке, масакри, концентрациони логори, гасне коморе2 Елем, плашим се свих одредаба које могу наметати мисао да је посвија нека врста публицистике, јер није. Несумањиво ипак ти догађаји се не могу јед ноставно заборавити, они пребивају негде у тлу ваше овести, и баш то нарочито знање Које се осећа у савремсној пољској поезији, објашњава због чега ту поезију цене у америчким књижевним срединама.

Трагедије нашег времена често су за поезију постајале нека врста текста који допушта да се утврди колико стварности је она кадра да понесе. Вртоглава количина песама насталих У Пољској током последњег рата, као и у гетима и логорима, даје актуелност Мановом тврђењу како „уметник мора да буде нељудски, ванљудски“, док су аутори тих песама претежно били само људски. И у томе степену у коме су били људски, губили су уметнички, тако да се њихове песме слажу заједно У један по размерима огроман и узбудљив документ, не више. Проверио сам тај конфликт на самом себи, јер данас, из дистанце, моје песме које су тада узбуђивале моје примаоце из Варшаве, мени. изгледају слабе, док ми јаке изгледа. ју друге, тада у погледу намера нејасне, окрутне, пуне увредњивог подсмеха. Неко се данас може зачудити што у томе ВИДИМ проблем. Најзад, Шиег апвза зНепе Мизае — за време рата ћуте музе — м колико су слаб траг у песништву оставили наполеонски ратови, амерички грађански рат или први светски рат. На то одговарам да су историјске аналогије варљиве и да проблем у највећој мери постоји, а почива на том што је писана реч наишла у на: шем времену на потпуно нови феномен, и да ту није реч о масакрима човечанства као инциденту по вољи неког Џингис Кана. Такође би било погрешно смештати догађаје из прве половине ХХ века у рубрику под називом „прошлост“, јер нам много ознака указује на то ла је свет концентрационих логора био, као што и даље јесте, само прва од форми у којима се открива Левијатан што израња из праисконских вода, свемоћна држава, Звер Апокалипсе, ЈЉуди који су први пут постављени наспрам ње као чињенице, нејасно су осећали како падају дотадашње концепције човека и друштва, како се открива нова димензија, и то не кроз величину злочина, него кроз његову безличност. Зато понашање језика према

аи

Фукаш, Полихарме, нешто и увек се какиш на крају. Али кад фукан си сам, шта ћеш, Полихарме, тад2

(С. Г.)

5

таквој друштвеној форми, способност или не-

способност да је ухвати у ономе што она.

стварно јесте, не може да се не тиче песника.

Ако придајем изузетну пажњу књизи Михата Борвича Писма осуђених на смрт под немачком окупацијом, то је зато што та књига, сбјављена 1954. године, представља практични и страховито речити увид у тематику која се тек данас пробија испод семиотике или науке о знаковима. Борвич се бави контрастом који настаје између искуства људи које је осудила на смрт тоталитарна држава, и језика којим су та искуства могли да саопште, Чинили су то увек на наслеђеном, конвенционалном језику, својственом, оној „културној средини која их је пре рата формирала, Хтели су да о себи оставе траг у речима, али су тражипи начин како да изразе своје знање, које су осећали као потпуно ново, коренито различито од њиховог дотадашњег знања 0 стварности, ИМ језик је каснио, као да се повлачио у топосе и формуле или чак тражио склоништа у њима. Вероватно ће до сличних закључака као Борвич доћи и истраживачи који буду авализирали обимну литературу (песме, лопевке, натписе на зидовима ћелија) која је настала у совјетским затворима и логорима.

Чега ипак све то има заједниког с поезијом писаном сада, у овој последњој четврти ХХ века у Америци, у Енглеској или Француској2 У своме сталном сусрстању с том поезијом дужан сам да будем лојалан, то значи да се ограничим на тврђење да у њој неизмерно ретко налазим оно што сам сматрам стварношћу. Прихватам да се у нашем веку издвојило нешто што узалуд покушавамо да именујемо, а чему дајем провизорни назив нове димензије човека и друштва. Такође прихватам да поезија која је тога свесна и која не пребива на оној граници на којој се води борба за хватање нове димензије, не може имати снаге потребне да би искупила оболелост и неморалност из којих се, по Ману, рађа. Односи између поезије и Историје нипошто за мене не сзначавају да песник у својој машти стално мора да посећује мучилишта и просторе ограђенс бодљикавом жицом. Противан сам опсесмвном окретању у прошлост, и уложио сам мвого напора да у својим песмама писаним У Калифорнији оставим иза себе оно што је некад било. Не могу ипак да се не буним кад нанилазим на распрострањене у западним земљама појмове о случајевима из прве половине века, који ни у чему не одговарају истини. По тим појмовима постоји неки природни ток ствари, пошто је човек увек и свуда исти, у каквим год државама и уређењима живео. Природни ток ствари нарушиле су тешко схватљиве катаклизме, за које су били одговорни монструозни тирани, Хитлер или Стаљин, али све се изравнало, или ако још није, изравнаће се. Или, како вели налепница на аутомобилу коју сам недавно видео: Једна Земља, Једно Човечанство, један Дух. Такво расуђивање потпуно заобилази могућност да је тобсжње нарушавање реда било прва фаза, увод у оно што на нас вреба данас, хтели ми то признати или не: јер не пада као жртва химера онај који види смртну опасност за човека у појави саме идеје Државе као послодавца и власника људи, како њихових тела, тако и њихових душа, Таква дожава мођа да буде и власник језика, односне да речима дајс онакво значење какво усхте. јер оно што пре свега означава Историју ХХ века јесте хиљадама година одржавана веђа у посебност људске честице која се креће по сопственој орбити,

Као што је показала Борвичева књига, поражавајуће искуство, искуство које је немогуће састштити, обични људи, не уметници, преда. вали су језиком наслеђених конвенција. Те ознвенције крши песничка уметност (на. жа. вест, само захва љујући томе то заузима „уда ево 16 кпанаи стало тома о еку" '"- зрија поезије ХХ века јесте серија брзо смењивлних преврата, тако да је језик данашње поезије

умешносши

необично далек од језика 1900. _ године. Али брзини којом се смењују нове варијанте стила, одговара брзина њиховог кочења у конвенције и уношења у оптицај нових заменских жетона, То је такође нова појава, овојствена нашем столећу, и врши <е као нека трка између све нестварније речи и све немље стварности.

Услов јаке уметности је, као што рекох, веза са стварношћу, што ипак не треба тумачити на начин деветнаестог века. Знамо да уметност писане речи чак и тамо где се на изглед бежи од титпез5-а, показује своју трајност као пиштевја, макар то не било одмах видљиво. За пример ту може да служи дело Франца Кафке, дело задивљујуће, јер ФУ одлике Државе — Ле. вијатана у њему одређенс раније но што су стекле материјални облик. Кафкина појава је истовремена са историјском мутацијом која измиче нашим одредбама, иако нам филозофи и социолози потурају мноштво термина. Каква год била подлога Кафкиних опсесија и 060љења, који потврђују Манову дијагнозу, у њему је била огромна воља да остане веран стварности. Али истовремено целокупно њего-

во дело говори и да је дошао крај такозваног реалистичког описа, зато што, да би био могућ, он мора да буде јединка која описује, која се, кад што рекох, креће по својој орбити. Кафка, исто као и његов јунак, не може да делује, њиме делују, и он се налази у власти сила чи. је су набитније одлике свемоћ и безличност, Може се описивати само оно што има опипљиве облике, док је сасвим друга тактика упутна кад се орећемо са змајем који или је невидљив, или, ако се појављује, онда сваки пут у другом облику. И Кафка такву другу тактику примењује, замењује опис људи м догађаја алегоријом и метафором. То.је важно за сваког песника који пише после њега. Важно је и зато што је поезија као књижевни род имала дуже време за друга књижевну врсту звану романом, и нагло се пробудила сама: све указује на то да роман није кадар да преживи пад старинског оџисног приповедања. То осамотњење поезије не може да не изазове 03биљне последице, које заправо још не разумемо. Поезија не улази на место романа да би заузела оно. почасно место које је заузимала кад је роман био вашарска врста. Напротив, одијум који је пао на роман, што га људи који цене своје време више не читају, чини се да се протегао на читаву лепу књижевност. Истовремено количина песама м песничких публикација (које такође нико не чита) расте у застрашујућем темпу, као да сам језик,, осла:, бођен од циљева и обавеза, говори сам забдп бе. Не деловати него, бити онај којим други“ делују — то је Кафка осећао као трагедију, али могуће је да се пола века после његова смрти то прима мирно, мирећи се с формула

цијом коју је много раније него францу;хи структуралисти дао Гомбрович: да ми не гово: римо језиком, него да језик нама говори.

Јесте, не може осе порећи да је власт језика над нама велико откриће нашег доба. Навод РО, умемо да изразимо само онолико колико. допушта језик, који је увек историјски услов љен. Песници нису једини који то знају, него то знају и управљачи, који ради својих циљева мењају смисао речи. Али баш отпор против тога у име стварности унапред одлучује о моме нападу на уметност писане речи. Јер друго је нешто, ако смо свесни аутоматских склоНОСТИ језика, видети опипљиви и осетљиви кри, теријум у нечем изван језика, и опет је друго с резигнацијом рећи да таквог критеријума Пи с, И песка на стварност из-

Многим има, ијед филозофски семинар неће аорти. рова које намеће жтитезја. Такође осе излажем томе да дозовем баука рсализма заједно са овим глупим епитетима који се уз њета често до дају.

Сумирајући, често сам се у младости бунио против уметникова портрета који сам нашаоу приповеци Тонио Крегер Томаса Мана, против повезивања стваралачке делатности с неурозом и унутрашњим опустошењем, Али такође сам другачије но данас схватао ту савременост, или тачније, оно што из ње произлази, у чему сам, уосталом, можда био у слози с Мановом давном тежњом. Пред први светски рат изузетност уметника као човека у вљасти демонских сила служила је да му ов зајемче ра“ зна овлашћења, и овако или онако, повезивала се с теоријом свештенства уметности, · теоријом која није имала трајан живот. Ту теорију је већ моје поколење сматрало стидном. Али дешава се да мека теза после више година добија другу осећајну и интелектуалну нијансу, и за нас већ не значи исто. Тонио Крегер каже да је „поезија... нека врста освете животу“. То се не да порећи. Ипак, малчице је нешто друго значила та реченица у богатом грађанском Минхену пре 1914. године, док је још трајао ХЛХ век, јер је тек избијање првог свет оког рата донело његов крај. Касније је пес ник морао да искуси како је за његово мора

"ино осећање болно увиђање чињенице да његов

савезник нису најплеменитије, најљудскије по. буде, него његов „хладни и истанчани однос“ = такође и кад пише песму против нечовеш“ тва. И управо ће то, уместо да песнику даје авлашћења, повећати захтеве према поезији, која стално изгледа недовољна, то значи неса зршена, а самим тим и она која недовољно хкупљује свој источни грех. _

С пољског превео Петар Вујичић ј