Књижевне новине, 01. 07. 1987., стр. 19

"Јовица Аћин

"Скривена отворена форма

Случај полемичког исказа под присмотром

вг бих да оспоравам продуктивни смисао полемисања. Оно нам посведочава да се људи у својим — размишљањима, погледима и делима напросто не мимоилазе, да се одзивају · другима супростављајући се, да су спремни на више или мање аргументована суочавања с различитим. Дијалошка по природи, полемика је знак укрштања, да наши путеви нису праволинијски него се примичу, цају и потом, по прилици, међусобно утичу на даљњи смер и правац. Полемисању уз то дугујемо многа открића, често неопходне увиде и, истовремено, подстицај да ништа — не примамо као готово. Отуда оно важи као један од најделотворнијих и најрадикалнијих погонских облика у којем време и простор уметничког, књижевног, научног и интелектуалног стваралаштва, па и друштвеног и политичког живота, превирући, артикулише своја кретања. Враћамо се и понеким минулим полемикама и изнова претресамо питања око којих се спорило, наслућујући да је иза сваке иоле тлодније полемике обзорје из којег нам историјско и унутрашње искуство,.по речима Бертолта Брехта, поручује да се ни из пораза једне стране нити из победе друге не може закључити да би спорење око устоличеног или побијеног решења и убудуће било сувишно. .

Али, све је то већ опште место, Могли бисмо, међутим, да се запитамо око целог низа проблема који искрсавају испитивањем појаве текста против текста. То су проблеми писања, донекле занемарени проблеми поетике полемичког текста, проблеми саздавања интер„текстуалних фигура и аргумената формулисаних почев од специфичних обележја полемич“ ког текста. Оклевам пред том привлачном мо тућношћу, јер постоји нешто на шта апсолутно није исцрпније и квалитативно упозоравано, и то на неопростиву штету истраживања, промишљања и, највећма, праксе полемисања управо на „југословенском књижевном поп ришту". .

Те вечери, на светог Јована, песниковој, домаћиновој слави, међу многим виђенијим гос= тима истицао се својом причљивошћу, им изазовним ауторитетом најгласовитијег међу уз„ваницима, књижевник око чијег дела је баш тада почела већ да јењава вишегодишња страсна и помало завереничка полемика. Његов је. полемички случај потресао југословенски књижевни живот. Чак су и читаоци дневних новина с нестрпљењем очекивали најновије вести о тој полемици. Многи су писци и новинари били у њу уплетени као непосредни учесници. Још више је било коментатора, нарочито усмених, са стране али због тога с ништа мање пристраности и опредељености у погледу на проблеме и особе око којих се полемика заподела. Уз један једини изузетак, не само што речи нису биле биране него су почесто

и оптужбе биле веома тешке и личне. Буду“

ћи у самом жаришту полемике, споменути књижевник је стицао тако заслужену славу. Изазван опаском неког од присутник на пријатној вечери или ради анегдоте, пак, књи“ жевник у један мах изнесе и податак који ме је готово запрепастио, али који је, изгледа, код осталих песникових гостију прошао незапажено. Или можда баш није било згодно да га запазе. У дане“ када је полемика била У јеку, књижевника је — како сам рече — У више наврата безуспешно звао извесни друт, чијег се имена сада више не сећам, и поручивао му, остављајући број свога телефона, да му се овај јави што хитније, Коначно је, не знајући још о чему је речуважени књижевник окренуо дати телефонски број. Друг МУ се тада представио као један од руководилаца, за „источни сектор“, службе државне безбедности. Желео је да зна да ли књижевник,

осим онога што се ту и тамо појављивало У.

објављеним полемичким текстовима: и «омен тарима, располаже с неким још прецизнијим подацима о везаности својих противника У полемици за совјетску, тачније % идеологију. Јер, ко зна можда су противници књижевника и његовог модерног приповедачког поступка истовремено противници знаме-

нитог југословенског Не из 1948. године!2 Он-_

да је у питању организована опструкција нашег „социјалистичког пута"! А, то се већ не би смело трпети! Како год било, разговор је (налик фарси познатог Стаљиновог обичаја да ненадано, усред ноћи, зове писце да бисе с њима „посаветовао“ о делима других писаца, Као што се то десило с Борисом пастернаком У случају Осипа Мандељштама, при чему, свакако, друг из Безбедности није досезао Стаљинову моћ и спретност, нити наш књижевник Пастернакову, а још мање би књижевни. кови противници у полемици могли да играју Мандељштамову улогу) окончан тако што је полицијски руководилац „измолио“ да МУ се књижевник јави уколико буде ипак нешто сазнао више и одређеније. ;

— и шта би2г — упитао сам, — Памтиш ли телефонски бројг

— Још ми је у имснику — узврати КЊИжевник. Не знам да ли је тиме желео да потврди своју причу или је, из неког_ разлога, збиља мислио да би њиме требало да се по-

служи: злу не требало. Не издржах и рекох:

— Али, шта ће ти2г Боље да га избришепт

заувек...

а Е

„РИМСКИ ЕПИГРАМИ"

размичу, додирују, пресе-

" жевниковог антистаљинистичког дела

> тине"

стаљивистичку

" Мела прича је трајала тек тренутак; губећи се међу – фрагментима свакојаких и истозре“ мених прича које се „начињу“ у сличним приликама, да би се на крају потпуно прекинула и ишчезла у галами. Но, можете замислити како сам се намах осећао када сам исте вечери, из уста истог књижевника, чуо како је моја књига Паукова политика ни мање ни више него простаљинистичка, упркос чињеници да је уперена против тотализујућег и тоталитарног мишљења. Показало се, истина, да књижевник Паукову политику није ни читао, већ да је о њој слушао од једног од – својих пријатеља, који ју је, „под надзором", наводно темељно ишчитао и 0 њој кришом ширио своје „закључке“ међу блискима. Од те вечери, на жалост, више нисам срео књижевника, па не знам како се завршила његова прича с другом из Безбедности и телефонским бројем у именику. А и да сам га срео, не верујем да бих себи дозволио да га приупитам.

_ Далеко важнији ми се чини подстрек кога је у себи прича крила: да размислим о раз: лозима због којих полиција и државни органи придају значај нашим полемикама и, су дећи по знатижељи друга из Безбедности, тако их пажљиво прате и архивирају. Утолико пре што у тим разлозима можла можемо да наслутимо неки од конститутивних елемената у знатном броју старих и нових полемичких текстова. Подстицај ми је дошао у најзољем тренутку, баш када сам, полазећи од мотућности које је _ назначио француски филолог Жан Болак, покушао да У Платоновом полсмисању с Демокритом реконструишем алузије којима је Платон сугерисао да би Демокритове списе требало спалити. Познато је, коначно, из истог раздобља, шта је произишло из нолемисања тадашњих „душебрижника атинске младежи“ против Платоновог учитеља: Сократ је морао да попије кукутин отров, У понечему су Платона, можда, више поучили Сократови противници него Сократ сам, чијем „последњем пехару"“ је, коначно, врли ученик и ненадмашни аутор филозофских дијалога избегао да буде присутан.

Разумљиво је зашто се књижевнику јавио друг задужен баш за „источни сектор“, Тужиопима књижевниковог дела, чија је аутентичност оспоравана, узвраћано је и примелбама да је њихово становиште догматско, чак стаљинистичко, имајући у виду да је реч била о књижевном антистаљинистичком делу. У прилог томе навођене су или алузивно евоцирлте изабране згоде из животописа _ напалача. Оптужбе и противоптужбе, аргументације а про. тиваргументације, губиле су кадикад сваку

-умесност и прелазиле такозване књижевне гри-

нипе. Друг из Безбедности је тако добијао покриће за сумњу да се на делу против књиможла показује нека „инфоомбирашка“ и „напионалистичка"“ сплетка. При томе није немогуће да се исти друг, са истим или сличним циљем, јављао телефоном и супротној страни, Вероватно је тако и учинио: зашто бисмо сумњали у мајсторство и препреденост полиције2 Но, у свему је важно запазити да су полемичари склони да хотимично или нехотично изгубе из вида да полемику воде у присуству власти, под присмотром. У сваком случају, власт то никада не губи из вида. ИМ без обзира да пи је тачно или није оно што се износи у полсмичком тексту, зависно од њених интереса она

се обавештава и изнете „податке“ прима кав-

јавно проверене и. као добродошли путоказ, у најмању руку, за „основану" сумњу против лица импликованог у тим „подацима“. У неколико наврата сам и сам био, срећом — до подношљиве мере, али не и без последипа, жртва таквих елемената у полемисању схваћеном, дакле, У ширем а затим у ужем смислу као јелан ол „природних“ облика .„циркулисања информација".

У наведеном погледу, а „у присуству власти", сви полемички искази нису безазлени. Такав би био најблажи закључак. Понеки је исказ срочен потказивачки или се може разумети као потказивачки. У понеком полемичком тексту, пак, такви искази чак претежу. Тада полемисање поприма вид потказивања или, ако је У поретку тоталитаризација одмакла, _срећемо се заправо с потказивањем које нам се представља као „поштено и отворено" полемисање, „без длаке на језику", када је наводно полемичару стало само и једино до „ис олазивајући се нагону да „разобличава“ несрећне противнике и упућује „револуцибнарне" сигнале _ специјализованим лржавним органима, Није чак важно ни чија је постојећа власт. Може да То буде и власт с којом сарађује управо противник, Како друкчије разумети исказ јелног левог социјалног књижевника, усред напификације окупираног Београда, када у свом полемичком саставу против једног од, узмимо, колаборационистичких професора износи, између осталог, да је овај „до пре неколико година био прилично одушевљен учењима Јеврејина Фројла"! Нека је такав потез, 1943. године, и лопуштен против професора који је држао „предавања У којима доцира фашистичку назови-идеологију“, али како га одватнути кала је “у питању „Јеврејин Фројд" 2 У исказу, наиме, Фројд као „Јеврејин" _ није само потказивачки елемент нето и потказивачки субјект....

После низа расправа о полемици, дао би се организовати _ далско спепифичнији симпоси-

Дум: о потказивању на „југословенском књижев-

ном попришту“, с посебним потказивачким ко. локвијумом ...

Ако се већ може утврдити повремено присуство потказивачког елемента у полемичком говору, откуда он у поретку једнога дискурса за који се, по дефиницији, изискује да задо вољи услове јавности Потказивање је, мала у одређеним раздобљима и идеолошким лруштвеним формацијама свуда присутна и, како закључује Александар Зиновјев у књизи Полет наше млалости, „отнитељудска" појава. _ ипак

сојеви торте револт ма вар

Глелалац кренуо један са Мирове представе кући, Након што с муком је тек први отпрео чин.

Али му довикне човек што одећу публици чува:

„Не дам Вам бунду ни шал све до на представин крај! " Мако фебруар беше и иако влада скупоћа,

кн 19

Гледалац човеку том повика јурнув крај њег: „Идем у жемперу кући, а нека и бунда и шала. Јебем ја бунду и шал, живот ]

е најпреча ствар!"

СГ.

полемику. На полемичару је да се о

скривана активност; Тек као таква се испуња: ва и репродукује. Упукос томе, откривамо је У отвореној форми полемике. Уместо да током историје ишчезне или бар вене, култура потказивања се „делимично трансформисала чак у легалне и отворене форме циркулисања информација и узајамних односа људи". Разуме се, негована је и у оквиру професионалне делатности специјалних органа. Мада је ту трансформацију културе потказивања Зиновјев уочио, није утврдио, на жалост, све њене видове, међу којима се, по префињености, истиче управо форма полемичког говора. На рачун своје отворености, дијалсшког набоја и аргументованог сучељавања, та форма се нуди потказивању, које ће се У њој калемити, као суптилна прилика чије коришћење не само што не штети носиоцима потказивачке свести кад јој прибегавају него, у створеним околностима, уздиже чак њихов морални, интелектуални, па и, зависно од имагинацијске моћи у исказу потказивачког елемента, стваралачки статус. Ако је потказивани субјект у датом часу и изузетно значајан „непријатељ“, очекиваним користима ваља додати евентуално побољшање професионалног и материјалног статуса, о чему ће се посредно или непосредно побринути власт. (Потказивачу ће можда бити, укглико га нема, додељен стан потказаног, онако како је сличан мотив описао Михаил Булгаков у роману Мајстор и Маргарита. Јер, још су на снази, иако у промењеним условима и ис танчанијим обличјима, одредбе из цезарскст Рима које је, у Аналима, описао Тацит: тадашњи беседници им адвокати били су постојећим уредбама лелотворно подстицани да потказују и оптужују, истинито или лажно, свеједно, своје суграђане, па чак и пријатеље; власт је У њиховој похлепи налазила неопходан олзив — потказивачу је, пошто би потказани био осуђен на смрт или прогонство, припалала цела имовина оптуженог, или _ неки њен) део. Потказујући под маском лојалности, сваки се „полемичар“ и данас може обогатити и срелити своје „егзистенцијалне неприлике") Трансформација културе потказивања У отворене форме изазвана је полјелнако чињенином да су људи постали образованији, као и ла је идеолошка самоиницијатива У разобличавању противника постала цењенија, Пуко ло утиништво је, ипак, испод способности савроменог, интелектуализованог потказивача.““ Па и власт очекује више од неког песника него ол абичног грађанина, недаровитог за писање и измишљање.“. На тлу на којем се разраста тоталитарни дух, тајност потказивања, упражњаваног раније грубо и примитивно, потражује покриће јавности. Кад је потказивачки елемент елегатно уобличен у полемички исказ, учинак је успешног мирења „окултнот“ са отвореним, „светог“ са „профаним". Захваљујући тек таквој трансформапији, преласком уобичајених граница, постајући јавно а остајући, истовремено, тајно, потказивање је могло да се понегле развије ло невиђених размера. Познато је да је езотерички говор намењен једино позванима, а егзотерички — и неупућенима. Управо то разликовање омогућава да се сагледа парадокс увођења потказивачког елемента у полемику. По природи „езотеризована“ активност, потказивање се овде оправдава „егзотеризованим“ тестом. Ко би могао ла неком полемичару пребаци да потказуја ако већ казује јавно и свима2 У том случају, доиста, потказивање не само да није наука, како уверава Зиновјев, него је својеврсна. уметност, Уз претпоставку да потказивачки селе. мент одговара истини, тада би полемичар да исказивање истинитог исказа претвори у исказивање истине. Истинит је исказ да је Фројд — Јеврејин, као што је, верујем, истинит исказ да је онај колаборационистички несрећник у неком часу заступао Фројдово учење, али то још није исказивање истинитог, будући да се тиме не одговара на питање самог издајства на које је полемичар 1943. године же лео да укаже. (Тај пример сам узео стога што је међу најтежима за демонстрацију те да ми се не би приговарало да се служим очевидним, неспорним случајевима) Ваљало је потказивачки елемент учинити умесним аргументом у полемичком говору. По успеху у том потхвату мери се полемичарева потказивачка „уметност“. Што је потказивачки елемент лсгичнији део аргументативне структуре, утолико се поузданије може говорити 0 „потказивачком мајсторству“, и утолико се пре, разумљиво, и од другова из државне безбедности и сличних специјализованих органа мора очекивати образованост и истанчаност у разлучивању њима корисних података од осталог ткива, које је у њиховим очима „нужно зло", полемичких текстова. При томе потказивачки елемент, а не би било право заборавити на ту могућност, може бити и нехотично унет у томе брине, и да најпре сам претресе своје аргументе, окрећући их, пробе ради, против себе. У причи се бар дешавало (тако у Теолозима ЖХорхеа Луиса Борхеса) да се потказивање У полемичком побијању _ коначно јави као самопотказивање. Битно је пријављивати, чак и ако сте сами себи противник, како живот и текст хоће понекад да се поиграју с људима. Преовлађује, ипак, овде, _ смишљени, покушај да се, изношењем „компромитујућег“ за увид властима, противнику науди и тако _ побије. јарост и хладна мржња, фанатизам и личне побуде, погодују да иу отвореној форми полемичког говбра скривајућа потказивачка свест пронађе свој полог. Догађа се и да се _ све стране у спору у томе надмећу, претварајући своја становишта у улог власти која врши присмотру · полемичких исказа, _ Полемички текст на крају бива претекст власти. У сваком случају, то је један од путева продирања власти у ауторски говор, и идући испред пишчеве судбине утиче на њу, као и на полемику.

Изложени случај полемичког исказа, осим што припада етици полемисања, указујући на прагматику, удео чина исказивања, припада и, оклевајући, елементима извесне масовне и тоталитарне поетике, захваљујући којој може. мо да сазнамо нешто више о улогама «које тексту приписује неки поредак. Пот«азивање је, кад се сврста у писање, угарак полметнут другом тексту и његовом писцу кога ћемо, после могућег пожара, најчешће заборавити У тами времена и простора. и

• Имајући у виду о чему говорим, можда би било боље казати: „у ноћи"!

«“ Но, и он је спреман да покагкад пише и тајне денунцијације против својих супарника.

Здравко Крстановић

Рушиоцу гробова | на Косову, пољу које путује |

гробови наши бориће се с вама! алекса шантић недостаје ми слово: како да те назовем2 јер као да ниси од бога као да си се сам замијесио без душе а звијерима не припадаш оне не руше гробља ко сиг која те сила води2 твоје очи свјетлост не примају теби манастир не сјаји нагониш стоку да по мртвима пасе не знаш Е да нису овдје ал одасвуд мотре недохватљиви што смјераш кад ноћу рушиш храм, у шаци држиш шаку мрца2 косово не можеш узети ко јеси да јеси јаче је од тебе толики је оно гроб да га не би срушио ни да те има колико скакаваца толики је оно живот да дише гдје год дишемо од тога нас није одучио ниједан ужас нећеш ни ти!

ди пуки ар ои пе мицичтту тада и ата овима усаврше

У с | а

Ал Сгамбати

Ода мом газди

О мој газда благословени, какву ти гомилу лове пред ноге бацам то јаг! све замерке и лажи којима храним твоје неповерљиво зечје срце и милиони мантри из школског дворишта у Њујорку за тебе изгарају на мојим уснама сваког првог, свака пијана суботња ноћ пита се одакле долази кирија коју ти нудим, папица мог клинца за тебе је, женина одећа за тебе је, следеће летовање О мој драги газдо, газдице твоја се слика кристалише и јаснија постаје сваким лудачким послом који у нужди прихватам, | сваки мој стисак полуге на машини разбија ти лобању, свака сломљена тацна откида ново парче поцрнеле ти душе, сваки канал који копам једно је место више за убацивање твог бедног тела; у часовима тихе побожности ја палим свећу желећи да кућа ова изгори до темеља!

С енглеског Војислав Деспотов

“Ал Сгамбати, песник и уредник часописа Ме оса (Колорадо) поћен је 1952 голине, у Њујорку Објављује у бројним магазинима и листовима. Живи у Сан Франциску.