Књижевне новине, 01. 07. 1987., стр. 20
МАДРИДСКИ ЛИСТИЋИ 7
.
Борци интернационалних _
бригада октобра, када је Мадрид прире-
дио добродошлицу за 890 преживе-
лих добровољаца П Републике · који су дошли, после педесет година, да се понозо сусретну у данас демократској Шпанији. Да проведу у њој десетину дана, У очекивању речи добродошлице, у вртовима „Сесилио Род-
ило је сунчано јутро у петак, 17.
ригес" догодили су се тренуци — историјског комешања. Права је реткост видети на тако малом простору толико снажних и речитих
лица, толико продорних и дубоких очију. Толико лепих људи! А још је већа реткост видети на једном истом месту толико људескара како плачу. Многи од њих дошли су у Мад_ рид први пут после педесет година. Чули су се крици препознавања, видели снажни загрљаји, Сви бригадисти, било да су из нордиј-
ских, англосаксонских, словенских или германских земаља, говоре, или барем покушавају да. говоре, за њих незабораван шпански.
У име свих Мадриђана, градоначелник Хулн Баранко упутио је бившим борцима речи добродошлице и захвалности. Обећао је ла ће учинити све што је у његовој моћи да једна улица у Мадриду добије назив „Добровољци за слободу“. „Како би живела успомена на вас и вашу љубав за овај град.“ Упитали смо једног штанског новинара како је могуће да Мадрид још увек нема такву улицу. „Не треба забора-
' вити да је шпанска демократија успоставље. на измирењем, а не победом,“ подсетио је.
У име свих бригадиста, пољски добровољац Буг Вивпјо52, седамдесетогодишњак који се у ходу помаже штакама, обратио се градоначелнику Мадрида и Мадриђанима, дубоко узбуђен, „Мадрид је за нас био срце Шпаније, бесмртни симбол слободе и демократије. (..) Овде смо научили да ратујемо, овде смо се припремили за друге битке које су нас чекале непосредно по повратку у наше земље. (...) Итанија је за нас била и остала најлетша земља на_ свету."
Ко би издржао да се не обрати протагонистима историје2 Американац Бил Бејли, легендарни борац за мир, рекао нам је: „Уопште није важно шта је ко радио, колико је медаља залобио један, колико други. Важно је да смо били овде, да смо се сви борили.“ Упитали смо га има лим туге у неким поновним _ сусретима. „Не. Само радост. Срећан си кад видиш да ти је неки друг жив, а питао си се о њему педесет година."
Поручник Ђовани Пасиери, партизанско име Бруно, бивши борац бригаде „Гарибалди“, ;приповеда нам како је сам заробио тринаест непријатељских војника, како је био рањен у близини села Ћинћон, како је ишао у биоскоп „Капитол“ у Мадриду кад год би добио слободан дан. Како се оженио 1937. Мадриђанком која" се звала Пилар и изгубио = јој „бвави траг након годину дана, приликом пов-
ачења. Још увек је тражи. Прилази нам рочлана породица: отац Холанђанин, шпански добровољац; мајка, Шпањолка, ћерка, црнка од четрдесетину година, плод срећног налажења после неколико година узајамног тражења. „Многи смо изгубили жене и девојке, оне тужне 1938", вели стари Холанђанин стежући с љубављу руку своје Шпањолке.
ПИСМО ИЗ ПАРИЗА
Посећује ли Пикасо _ свој музеј:
едина, уистину једина ствар коју у Ј Паризу не могу да поднесем, то је
звук сирена. У сваком делу града,
чак и иза дебелих зидова прелепих и веома солидно грађених париских зграда, сваки час се чује продорно завијање. Полицијсских кола2 Хитне помоћи2 Ватрогасаца2 Свих заједно у колони2 Филозофски настројени новинари који. читају вести на свих шест канала француске телевизије, то схватају – као сопдоћо чпе ПМџа поп мегалополиса. Но мени звук не постаје ништа прихватљивији ни
кала дознам да му је повод био сукоб три млада Тунижанина у улици Рен...
„У Барама, једном од најстаријих (и најотмс' нијих). делова Париза, близу дворца краљице Марго, да, Димине Марго, недалеко од трга Вож на којем и данас поносно стоје куће подизане почетком 17. века, тражим Пикасов музеј. Вијугавим и дугим, узаним улицама чије куће гдегде и данас, у висини својег првог спрата носе натпис фирми из Балзаковог вромена (СПЕПИЈАЛИЗОВАНА ТРГОВИНА СУНЋЂЕРИМА ЈУЖНИХ МОРА) и ондашњих реклама (ВЕОМА ПОВОЉНА РАСПРОДАЈА ТКАНИНА НА КИЛО), најзад стижем, Предивну стару грађевину, некадашњи дворац, посебно преуређен за ову прилику, Парижанима је недавно поклонила Жаклина рођена Рок, Пикасова последња жена и неутешна удовица. (јануара ове године, непосредно пред отварање излож-
бе његових слика завештаних родној Шпанији, '
после четрнаест година туге и покушаја да прихватио свет без ЊЕГА, она је сама својом вољом, пошла за ЊИМ).
Не знам да ли је то било по њеној жељи, али, изгледа да су и саме архитекте које су овај простор преуређивале у музеј, покушале да њиме понове, рекла бих чак, да поново створе Пикаса. Игру његове трепераве плаве, па ружичасте боје препознајем у светлости која продире кроз млечна стакла прозора и из сеновитих и тајанствених дворишта — кутија, линије његових цртежа понављају спирални ходници.. Тај простор говори готово исто онолико — колико и фотографије, _ платна, пластика, или оно мајмунче које је Пикасо
Југословенски „добровољац, Лазар. Латино: , вић, приповеда нам „одисеју. командантског штама ХП1Т Интернационалне, бригаде, који је узалудно покушавао, негде. 1938, да одржи састанак у тада бомбардованом Мадриду. „Ка: да смо најзад пронашли тренутак затишја, У згради Црвеног крста и стали да „обедујемо, улетела је граната и пала посред стола са двадесеторо људи."
Пре педесет година добровољци из многих земаља, оставили су Мадриду своју крв, своје сузе и своју песму. Данас остављају, У то мистом Мадриду, сузе радости и још једанпут своју песму. Певали су на гробљу Фуенкарал. Певали су у аутобусима. Био је густ саобраћај по мадридским улицама кад су се враћали једне вечери У своје хотеле из Конгресне палате. У аутобусу који је возио некадашње борце бригаде „Линколн“, један сићушни, жилави старац сео је крај возача, узео микрофон и извадио из џепа усну хармонику. Путовање до хотела трајало је преко четрдесет минута. Нико се није обазирао на време. Седе главе и изборане усне певале су колико их грло носи шпанске, руске, француске, америчке песме. Певали су Интернационалу док су _ трепериле бљештаве ноћне рекламе — на зградама, док су нестрпљиви возачи трубили пред закрченим семафорима.
Током три дана Мадрид је био, на известан начин, центар света. У многим земљама одржане су у исто време свечаности у знак сећања на добровољце П шпанске Републике. Али, као што је _ рекао градоначелник Мадрида, „овај скуп не значи само сећање на прошлост, него је снажни чин борбе за мир данас и сутра". Нису те речи биле узалудне, јер ови људи немирног духа у већини случајева никад нису престали да се боре. „Штпанци", како их обично зову У њиховим земљама, и даље критикују недостатке и неправде система у којима живе. (У Сједињеним америчким државама, на пример, тајно шаљу амбулантска кола за Никарагву,) И даље упућују, путем својих удружења, протесте против нуклеарног оружја и политике двеју суперисила. Баш као што су то учинили данас, из Мадрида, једногласно. =
(Овај текст је објављен у листу »УШа де ·Маала«, 1. новембра 1986.)
„Врхови фламенка“
едан пријатиљ, писац, уступио ми Ј је својевремено позивницу за спектакл фламенка. „Чист · фламенко", рекао ми је., „Најбоље што може да се чује у Шпанији.“ Већ у фоајеу театра наступила _ су прва изненађења. Мушкарци са офарбаним чуперцима и минђушама, у широким, лежерним вештама; жене, све сами уникати. Да није ово неки џез или рок концерта Речју, обрела сам се у гомили софистициране публике, међу протагонистима мадридске културне сцене. Препознала неколико ликова са телевизије и једног познаника галеристу.
У мрклом мраку на сцену је изашао мушкарац, и тако у мраку стао да арлауче. Били су то дуги крици, рекло би се чобански, и већ сам се питала кад ће да се упали светлост и кад ће једном да почне. Из публике су кренула добацивања мени нејасне садржине, и било.ми је скоро непријатно. „Јадан, човек, већ на почетку да доживи фијаско", мислила сам. У тренутку кад је један снажни крик прешао у цвиљење упалила су се светла, а публика је, сад већ јасније и гласније, стала да ускликује
— Олесе! Снажни мушкарац у затегнутој црној кошуљи, (његов лик се не би могао назвати продуховљеним) сагнуо се да отпије
направио одливши у бронзи дечји модел „фолксвагена“, а чији брат блазанац, срећан, седи у Музеју модерне уметности у, Њујорку.
Верујем да би Пикасо управо овамо дошао када би пожелео да неком пријатељу, на јелном месту, покаже све о себи. Само кад би било мало више сунца...
Подела Молијера
Крајем маја, једне суботе после подне, у лозоришту МОГАДОР гледам сјајну немачку глумицу Уте Лемпер, као Сали у КАБАРЕУ. Увече истога дана, гледам је како у блиставо осветљеном Шатлеу добија Молијера — као глумачко, откриће године. Њена је заслуга, вероватно, и што је КАБАРЕ истом приликом проглашен за најбољи музички спектакл го-
дине.
Тек се стишало узбуђење због Кана и Пиалоаове златне палме, а сво новога. На реду је позориште, Атмосфера у Шатлеу, раскош тоалета, окупљена гомила славних који се, наизглед, тако искрено смеше једни другима, све то неодољиво намеће поређење са доделом Оскара. Изгледа да присутнима то не смета. По први пут, додељују се новоустановљене позоришне награде МОЛИЈЕР. Петнаест Молијерових биста добиће најбоље позсришне представе у приватном, односно, субвенционираном позоришту, најбоље глумице и глумци, најбољи аутор, сценограф, _ костимограф... Почаснох Молијера добија Елена Попеско, жива легенда париске сцене.
За најбољег аутора проглашена је тајанствена Јасмина Реза, духовита млада жена пореклом из Ирана, која за себе каже да не одустаје — она је ипак глумица, Уистину сам уживала у њеној представи РАЗГОВОРИ ПОСЛЕ ЈЕДНЕ САХРАНЕ, која поред модерног уметничког поступка плени сензибилитетом. А на успех је слутила већ и сама брзина којом се све одвијало са комадом. Текст је добио награ-
ду Задужбине Џонсон за позориште — за 1986.
годину, сам комад је постављен 15. јануара ове године у позоришту ПАРИЗ — ВИЛЕТ, а већ два месеца касније нашао се на Монпарнасу, париском _ Бродвеју.
Чујем да је Јасмина Реза „управо завршила свој нови комад, ЗИМСКО ПУТОВАЊЕ, а да довршава адаптацију Кафкиних МЕТАМОГ. ФОЗА које ће, у позоришну ЖИМНАЗ, режирати Роман Полански. Баш би било лепо да
дођу и у Београд.
гутљај вискија из чаше коју је био спустио на под, крај ногу. Кренуо је са другом „песмом", нешто „веселијом“, али не много допадљивијом, Препознавши ритам из прве, пуб-
. лика је опет довикнула „Олеее!' пропраћено
понеким, пљеском руку. Мојој збуњености није било краја. „Ова монденска публика је дакли услишена, од почетка одобрава!2"
„Ништа се не може знати о Шпанцима док се не упозна фламенко", синуло ми је пошто сам ошамућена утисцима изашла из театра.
Типични, спектакл „фламенка, чистог , фламенка, изводи породица или група уметника где су обавезно заступљене „све генерације: од унука и праунука до баба и прабаба. Обично су то .андалузијски, цигани, али не. смета ако неко и није. Поседају на столице у полукруг, жене надодољене, у дугим хаљинама са воланима најразличитијих боја, са дубоким деколтеима, увек затегнуте косе. Мушкарци у припијеним црним или белим кошуљама и у још припијенијим црним панталонама, · коса им по врату. Поред заједничких нумера, свако има свој наступ. Солирање на гитари, певање __ или играње. Породица га за то време прати ритмичним ташшањем, (руке су бескрајно важан и богат инструмент), и повременим појединачним бодрењем „Олеес!' Свима је веома важно да онај који показује шта зна буде што бољи, Што је уметник млађи и неискуснији, то га-породица више бодри. Кад наступају ведете, остали су мање брижни а више препуштени ритму, трансу. Породица и публика учествује својим „Оле“ само у предвиђеном одређеном тренутку, кад „врхунска напетост прелази у предану нежност.
Уметност фламенка сажима у себи снагу и нежност. У гитари, у гласу, у тапшању, У игри.
Песма је душа фламенка. То су најчешће четири стиха, давно импровизована, где речи и расположење одређују ритам: солеа, фанданго, сетидиља, булериа, тонас... Сваки од тих ритмова, опет, има мноштво подврста, у зависности од речи, нијанси расположења или места настанка. Песма је једноставна, дубока, озбиљна порука о болу, о срећи, о раду, увек отворена за надоградњу. Мелодија једва и да постоји, слогови се криче, вичу, цвиле, мазе, до замора дуги. Велики певачи фламенка више од слуха имају осећање за ритам и снажно грло. Али још важније од тога је да носе фламенко у крви. Најснажнији тренутак изи-
скује од извођача изузетну унутрашњу — концентрацију. Док се из грла извија продоран глас, лице се грчи од муке, од неке унут-
рашње борбе која као да доводи до распрснућа. Тело је напето, обливено знојем, извија се као у рвању са неком звери која га је обавила снажним пипком. И поред свег извијања оно задржава у седећем ставу вертикалу, док стопала и шаке неким вишком концентрације, као два комплементарна инструмента, намећу ритам. Онда се душа одлучује за људкост, животињски крик намах се руши у најнежније; најтананије, најкрхкије цвиљење. Прасак грома у трену прелази у цурак крви. Тело <е, последњом снагом извило и након трзаја смирило у молећивом, а опет достојанственом умору.
Унутрашња концентрација можда се још више тражи од женског гласа. Са мање грлсности жена мора да искаже лом у грудима или грч, она другим средствима треба да 'постигне исти ефекат. А за то је кадра само пич“ ност, Зато можда најбоље певају старе бабе. Њихов глас није расплинут ни звонак него пун искуства, пун уздржаности, женске _ мМУЛрости. То је обично, храпави глас, промукао од силног пушења, слаб од година, али тек такав је речит, публици најдражи.
Но нема ничег морбидног у томе што пуд-
Ти чудни предмети
Латински кварт већ одавно није латински, него грчки. Не зато што су студенти са латинског прешли на грчки језик. Не баш као код нас, али и овде оба језика помало заборављају. У лавинском кварту за све су криви грчки ресторани, чији; се излози повијају под теретом мусака, рибе, шкољки, ракова. Ни киша, која сваки час пада, не може да спере све те мирисе. «
Између два пљуска, шетам левом – обалом Сене, поред Академије и Ликовне школе. И тако наилазим на ту изложбу. Тек у првој сали видим шта то по целом Паризу рекламирају црвене, свилене заставе. На први поглед, предмет личи на чудно искошени левак. Али, био он од коже, олова, сребра или злата, овај француски изум има само једну сврху. Чува чедност. Јасно се види и којем полу и којем узрасту је који предмет намењен. Нема сумње да су сви експонати ове, рецимо, етнолошке збирке били стварно у употреби, и то одавно, а по свој прилици и доскора. Ко зна, можда и данас. Чак и када дизајн — свсдочи да су намењени особама чије је време чедности, рекло би се, одавно прошло.
,
Музеј Дорсе
Некада, то је била једна од најстаријих и.
најлепших покривених железничких станица у Паризу. Омиљена и зато, што је своје путнике доводила у само срце града. А онда, одједном је постала прекратка за све дуже и дуже возове. Лепа стара грађевина преко пута (како у Паризу знати шта је преко пута2) Музеја Легије части (око којег је увек пуно америчких туриста, ваљда због тога што је модел ове грађевине послужио као прототип за Белу кућу у Вашингтону), постајала је све оронулија и сивија, А и Сена је чинила своје
· и почела да поткопава темеље. Срећом, побе-
дио је разум, и осећај за лепо и за традицију, а по свој прилици и новац, па је Стара Госпођа доживела лепшу судбину од наше Утензилије. Само Французи знају како, изолована је влага, поправљено је и ненаметљиво дозидано све што је било. потребно и — ето насу најновијем париском музеју који, већ због поставке импресиониста само, заслужује да постане део париске легенде. Утолико пре што све оне дизалице, ограде и градилишта · око Лувра, као и обећана стаклена пирамида која. ускоро треба да надвиси овај некадашњи двор француских краљева, многим Парижа-
лику више знају да понесу глас и кукови баба него девојке у цвету. Јер уме стара баба и ла заигра, а то је вероватно врхунац женствености виђен на подијумима. Њено тело је, кад тело Вилендорфске Венере, дебело и опуштено, најчешће придржава вене на ногама, спе: цијалним 'чарапама, она се _тромо и зешка креће. Али кад крене, грација њених покрета; њена сигурност, њена прекаљена нежност пре вара је у есенцију жене, у симбол земље. Не: стају све ругобе старости. Она шеретски ·задиже хаљину преко колена иу успореном рим му њене ноге савршено прате ритам фламенка. Или не, она намеће ритам крви. Њен лик је тако благ и шеретски и пун бескрајног разумевања за сопствени положај, за публику, за све људе на свету.
Ако у игрању рости, у игрању ра зреле жене.
старице има љубави и мудведете је сва снага и сва ватНајбоља играчица никад није млађа од четрдесет година. У њеној игри нема балетске стилизованости, она иде — својим животињски гипким телом из грубости у грацију, из лепоте у гротеску. Улога мушкарца је да се песмом, тапшањем, телом активпо диви. Свака игра је обредна драма.
Фламенко је уметност импровизације унутар строго задатих норми. Импровизација је део спектакла. Из публике повремено продиру слободни коментари, чак масне — шале, На њих обично одговара старица-мајка својим кафански истрошеним гласом, И увек поклопи „наметљивца“ својом супериорном духовитошћу. Она у малом прсту држи све штосове и све мангуплуке овог света, њена је улога да брани част породице. ,
Фламенко је неодгонетљива мешавина андалузијске, маварске, арапске, јеврејске и циганске крви. Корени му се вуку из религиозних ускршњих свечаности, из нејасних дубина можда ХУМ века. Јасно су цигани постали протагснисти фламенка тек 1683. Од црквеног дворишта прелазио је на сеоски трг, у поље, у породично двориште, уз циганску ватру, па у кафану, у позориште. У отштој декаденцији чистог и изворног, фламенко је, упркос свему, успеох да сачува и у овом веку своје корене. За то су можда најзаслужнији велики шпански уметници који су се поклонили пред фламенком и усвојили га: Манусл де Фаља, Федерико Гарсија Лорка, Мануел Маћадо, Рафаел –Алберти, До двадесетих година овог века фламенко је сам себе чувао у свом природном амбијенту. А онда су му школовани уметници помогли да изиђе из гета, неоскрнављен. Одолео је лаком укусу масовне публике, – одолео туристичкој допадљивости. Има новокомпонованог фламенка, али релативно мало. Познајем неписмене Андалужане, раднике које не може да превари слух. Они кажу да крв не може да превари, само их чисти фламенко распаљује. Али и та ватра, слушаочева, гори унутар, Андалужанин слуша фламенко затегнутих мишића, стиснутих зуба, затворених очију, татшући једва чујно шакама које су напсте под правим углом, МИ као да се мучи. Кажу да дошљаке фламенко обузме први пут или никад.
Од 6. до 11. априла одржана је у Малриду, у театру „Палата Алкала", четврта смотра „Врхови фламенка". Организатор је било Министарство културе. Тешко је било цоћи да улазница јер. сваке. ноћи. су наступале лејснле фламенка, они што већ неколико деценија не-
меју презимена, него их зову: Хосе онај из Томаса, Девојчица из Пуебла, Дете Пелао Кар-
мен она Титијева, Оловна стопала, ти.... “
Гордана ћирјанић
нима мами горак осмех. Импресионистама је, у сваком случају добро. Моне, Реноар. Писаро, Дега, Мане, Ван Гог, Сезан, цариник Русо, Гоген, Серузје — сви су на окупу. На другом спрату новог музеја, као краљеви ове поставке, смирено и достојанствено у својим одајама дочекују посстиоце.
ла Вилет
Постоји ли Дизниленд науке2 Вилинска земља технике2 Да, од недавно, Ла Вилет у Паризу. Читавих 55 хектара града Париза који већ одавно нису предграђе, претворено је у про стор у којем се укрштају прошлост, садашњост и будућност, наука и уметност. То је простор у којем сусрет већ постојећег и тек замишљеног не смета. Напротив, очекује се.
Цео пројект ће бити довршен тек кроз две године, када парк буде коначно уобличеп, а Град музике, са новим Конзерваторијумом, концертним простором и Музејом музике, најзад завршен. Али и сада се већ довољно види, Спретним уклапањем постојећих старих грађевина и најсмелијих. архитектонских _ решења, Ла Вилет је већ простор који може да очара посетиоце најразличитијих интересовања. пре свега посетиоце који гледају у будућност. Стара зграда Берзе постала је позориште (оно исто из којег је кренула представа Јасмине Реза), некадашња кланица, пример елегантне и лаке архитектуре металне — конструкције прошлог века — постала је изложбени простор фантастичних размера који лако прима чита“ ве подморнице, капсуле Апола, Планетаријум, изложбе научних и техничких достигнућа, 67“ блиотеке, па и читав један спрат компјутера по којима неуморни клинци лупкају читаво“ дана, очигледно задовољни постигнутим резул“ татом. "и
Највише пажње тренутно ипак поивлачи Жеоде, јединствени округли биоскоп, Блистава кугла од челика углачаног као огледало, преч“ ника 36 метара, изгледа као да лебди на воли којом је окружена. Унутрашњост ове чудне грађевине је прави биоскоп чији полукружни скран површине 1000 квадратних метара, св0 је посетиоце поуздано одводи или у будућност, или у несвестицу.
Уосталом, зар данас свака помисао на буду! ност не ствара истовремено и вртоглавицу2г
Биљана Лукић
Тампслу-