Књижевне новине, 01. 07. 1987., стр. 22

Миленко Пајић

(Отац, при јутарњој тоалети

ледао сам оца како се брије. Био је то ритуал, дуго-

трајан и компликован, са обиљем детаља који су се,

по тачно утзрђеном редоследу, понављали сваког јутра.

Пред њим, на столу, било је мноштво предмета загонстне намене, сваки је био на свом месту, сваком је посвећивана одређенд пажња. Морало је ла прође много времена да бих проникао у све тајне и нијансе церемоније којој се отац предавао са гротескном озбиљношћу. У почетку многим предметима нисам знао ни име ни намену, а касније, толико сам се саживео са представом очеве тоалете, да сам почео себе да сматрам неком врстом саучесника или бар неопходног помагача. .

Место догађаја била је кухиња. Ништа необично, јер купатила нисмо ни имали. Прибор за бријање, слично позоришним кулисама, био је постављен на великом столу који је још служио и за припремање хране, за обедовање, за игру и за читање књига, за вечерње седељке и за друштвене игре. Та мушема избледелог дезена на кухињском столу, посебна је прича. Чини ми се да никада није била нова. Њене ивице врло брзо би се искрзале, а површина би била исечена, на више места, оштрим ножем за хлеб. Оштећења на ивицама и на рогљевима стола билд су нама деци примамљива за даље грепкање и чупкање ноктима. Скоро невидљиве неравигле убрзо би прерасле у велике, нсугледне површи мрког, масног платна, «сличног обичној крпи, платна које је било потка, основа мушеме. Тако би била откривена још једна тајна, још један предмет показао би своју утробу; плава (или зелена, или карирана, или шарена) плоха коју смо сматрали савришено глатком и сјајном, показала је своје грубо и прљаво наличје: на густо ткано ланено платно био је налспљен слој пла. стике офарбан живим али непостојаним бојама.

Сећам се да је овац имао обичај да кажипрстом, као неком писаљком, шара по мушеми, исписујући бескрајну арабеску свог, до савршенства извежбаног, потписа; његово невидљиво име и презиме било је уткано, урезано у суштину свих ствари које су нас окруживале. Посвећујући <е том, по мало нарцисоидном, чину, отац би бивао дубоко замишљен, озбиљан, као да бог зна шта важно ради, као да потписује неки врло важан акт, запле ник или бар сведочанство о завршеном ТУ разреду Основне школе у Крстацу,. Његов гест потписа прстом на мушеми био је смишљено уклопљен у богат пи брижљиво разрађен репертоар гестова и понашања човека увек окруженог пажњом ђака, ђачких годитеља, полазника течајева и курсева, чланова Народног олбора, разних комисија и других организација (како политичких и социјалних, тако и оних везаних за деловање земљорадничке задруге, сеоске продавнице или одбојкашког клуба), као и паж-

њем, љубављу и страхопоштовањем нас укућана. Отац би скидао кошуљу или пиџаму и остајао у мајици или поткошуљи, Није био нарочито мишићав, никако не онолико

колико сам ја желсо да буле и како сам замишљао да изгледају мушкарци голи до појаса. Кожа му је била бела, глатка и мекана, рамена заобљена, а стас не нарочито наочит, Отац се није бавио

физичким радом, сем у малој башти поред школе. Никада се није сунчао, јер то није био обичај по селима, а ни његов положај угледног човека и учитеља није му дозвољавао да се дуже излаже сунцу У ствари, ја сам убеђен да он то није ни волсо. Можла смо само два или три пута били на купању на Бјелипи'

код моста за Гучу, а и тада нас сунце не би опекло, у шареној хладовини врба и топола на обали, У мом сећању из детињства

о сиве

Углед Мајка Николса, филмског пацифисте = с краја шездесетих година још би се

,

отац је увек уредно обучен, мада не посебно елегантан, јер то сигурно ни времена нису дозвољавала. БГ

Прво би се на столу појавила очева црна кутија са прибором за бријање. То би био знак да ће јутарња церемонија ускоро почети и ја сам заузимао своје место за столом. Црна кутија имала је двоструки поклопац на коме је било причвршћено огледало. Када се поклопац подигне, отприлике до угла од 600, у тај отвор углави се огледало; поклопац остаје поткочен оквиром огледала и тако «се образује мали, тоалетни, лако преносни у раоклопиви сточић, У кутији је било места за све ситнице неоп“ ходне за бријање: четку, сапун, посуду за воду, машиницу са »илетима, колоњску воду, маказице за поткресивање бркова, „лапис“ за заустављање крвављења, кутијице са новим жилетима и за друге стварчице које су се тамо случајно затекле, На сомоту којим је кутија била обложена, сви предмети остављали су 06рисе својих облика. Отац их је увек одлагао на исто место, а и олако не би могло да буде забуне, јер су отисци били јасни и указивали су на то да је потребно поново успоставити једном утврђени ред. У тој црној кутији, у којој је отац чувао свој прибор за бријање, налазила се и једна мања метална кутија, која је заузимала отприлике 1/4 унутрашњости веће кутије; у овој малој кутији биле су преграде обликоване према предметима које је садржала: машиници за бријање, чија се дршка одвијала на два места, ужа цев увлачила се у ширу и тачно налегала у плишано лежиште; са стране биле су по две преграде за одлагање жилета, Ову кутију са прибором отац је добио на поклон од свог ујака када је пошао у војску и никада се од ње није одвајао. Кутија је очигледно некада била луксузна, блистава, али је временом посивела, похабалд се, огледалце. залепљено са унутрашње стране поклопца замутило се.

Отац је прво узимао алуминијумско лаворче, наливао у њега мало воде и стављао га у крај шпорета да се загреје. Чекајући да се вода смлачи, проверавао је да ли се загрејала отресајући руком, као да се причешћује или као дд свети водицу. Уз то, аспрестано био је обавијен дуванским димом, јер цигарета му је била увек при руци, током целог посла око бријања, уређивања бркова и фризуре.

Док се бријао отац је био веома озбиљан, неприкосновен. Чин бријања није се смео омести, нити прекинути, Ја сам га гледао без даха, нетремице. Очево бријање, појава и употреба низа малих, загонетних предмета, његове опсежне припреме, а на крају умивање, све то привлачило ме је јаким, управо неодољивим магнетизмом, као чин мушкости и одрастања. Чинило ми. се да никада неће доћи то време када ћу ја почети да се бријем, када ћу одрасти и постати мушкарац, образа глатко избријаних и попрсканих миришљавом колоњском водом. Ова сцена понављала се толико много пута да сам стекао утисак да ће тако вечно остати: отац ће се бријати сваког јутра, а ја ћу га посматрати са свога места, налакћен на ону избледелу и изгребану мушему.,.

Отац се прво сапунао. Полако и темељно. Све док на његовом лицу не би набујала фина, бела, пенаста брада. Затим би наступао најважнији, најпрецизнији део ритуала — бријање. Справа коју је отац тако вешто користио била је позната под именом машиница (нисам сигуран да ли је њено име потребно ставити под знаке навода, „машиница", пд се радије одлучујем за курзив). Сапуница је нестајала у широким пругама под оштрицом жилета и чуо се карактеристичан звук, резак, шкрипутав. Отац Ј6 сапуницу скидао увек на исти начин, на његовом лицу смењивале би се препознатљиве слике исцртане сапуницом. После тога следило је још једно сапунање, када је сапуница била блеђа, готово прозирна. И на крају — избријавање, мање поправке, инсистирање на савршенству, провере прстима и — умивање.

Сећам се добро очевих речи: „Ја никада не употребљавам бризач. Моја алатка за бријање је машиница са жилетом“ Са на-

Зоран Л. Пешић

Мала пљачка трамваја

Трамвајџијо, видиш да ти је

револвер уперен у главу, а ту су

и моја три човека наоружана аутоматским пушкама, зато ништа не покушавај већ слушај и извршавај.

Зауставићеш трамвај тамо на оној кривини

испред надвожњака којим пролазе возови

и немој да се надаш помоћи са стране

јер сам поставио још два човека на обе стране да закрче пролаз свим трамвајима на

овој линији тако да овуда неће нико више проћи док не обавимо посао до краја

зато памет у главу и ради све како ти се каже иначе ћеш остати и без памети и без главе

и са великом рупом у потиљку за коју

никада нећеш сазнати. |

Е сад хајде драги грађани будите тако добри па завирите у своје џепове и торбе и

сав новац и накит који имате спустите тамо

на средину трамваја, само полако један по један а ти под шифром „јесен“ дођи напред на моје место и прислони господину трамвајџији

цев на уво док се ја позабавим контролом плена,

шифре „пролеће“ и „лето“ останите на својим местима

и не штедите муницију ако неко буде неваљао. Ето чули сте лепи моји шта вас чека

могао

ких власника. Али, ништа од тога! филм се губи у сасвим успутним и овлашним

бавком жилста није ишло тако лако. Отац их је обично добијад на поклон од блиских рођака или су му их набављали пријатељи који су често путовали у Чачак или у Београд. По повратку са опоравка из Врњачке Бање. отац се обично враћао са залихом жилета, можда за читаву годину дана. Старе жилете отац никада није бацао. Остављао би их на страну, у неки угаб црне кутије, пд би се временом код њега нагомилала повелика хрпа жилета најразноврснијих марки из Енглеске, Француске, Пемачке и других земаља, и полако их је нагризала рђа.

Током бријања на очевом лицу појављивале су <е необичне гримасе:, надувани образи, прво један па и други, језиком 06ликовани брежуљци око уста, уста искривљена улево, па онда удесно, уста окупљена у мали кружић, затезање коже на бради, на врату и око-ушију, увек супротно од кретања машинице са жилетом. Избуљене очи, искривљена уста, укрштене руке очево лице било је слично позоришним маскама које изража.вају смех, страх, очај, плач, разочарење, одушевљење, резигнацију,.. Не, не, ништа није било смешно. Мени није ни падало па памет да се насмејем. Кревељење пред огледалом отац је обављао без осмеха, са вишком театралне озбиљности и трун. чицом егзибиције (кад боље размислим, можда баш због мог присуства2). Неке, оне најефектније, очеве гримасе одражавале су се и на мом лицу, ја сам их понављао потпуно несвесно, спонтано, остајући и сам сасвим тих и озбиљан, свестан важности и свечаности представе. -

Умивање, пљускање водом по лицу, све до ушију. Отац нагнут над умиваоником (који се састојао од лавора убаченог у метални оквир; изнад умиваоника обично је на зид било окачено лимено казанче за воду са једноставном славином при дну). Увек сам се дивио његовом умећу да умивањем захвати, осим лица, и врат и уши; мени то никако није полазило за руком. „Брррр, брррр! ПШишиим, шпшшип! Ух! Ууууууух!' — то отац производи снажне звуке задовољства, а вода пршти свуда унаоколо, Брисање лица и врата чистим пешкиром. На крају, мало колоњске воде на дну длана, утрљавање, пљескање глатких образа, гримасе бола, јер колоњска вода окида на местима сићушних повреда коже, гримасе задовољства одлично завршеним послом,

Кад-кад, дешавало се, отац би се посекао негде по лицу. То би га страшно љутило. Псовао је отровно, простачки, никад му ни. је било доста кочијашких поовки. Љутио се на све присутне, Наравно, и на мене, који сам му био најближи. Да ли је пре. ђашња нервоза изазивала погрешан потез жилетом — мали кр. вави поточић сливао би се ка врату — или се његова љутња рађала тек после, због повреде, то се није могло одредити. Припремао је „лапис“, квасио га, додиривао посечено место м то га је веома пекло. Скупљао је свој прибор у црну кутију, облепљен са неколико окрвављених парчића новина. Пажљиво је испирао четкицу, лаворчић, машиницу, све је полако и пажљиво брисад чистом крпом и враћао на своје место. На крају, спуштао би огледало и намицао малу резу на ексерчић, Представа је била завршена.

Пост скриптум

Имао сам велику жељу и потребу да напишем лричу под насловом Отац, при јутарњој тоалети. Учиних то са приличном лакоћом и са задовољством, радећи на тексту, у више наврата, у децембру 1986. године и јануару и фебруару 1987. године, И постаде ми јасније зашто већ више од десет година носим браду.

Последња реченица ове кратке приче требало је да гласи (у једној верзији од којс сам одустао): „Ипак, ја сам се касније, много касније, одлучио да пустим браду. МИ да пишем приче о једноставним догађајима из детињства, о сновима и о прочитаним књигама." =

= _————————_—— =

у случају непослушности, зато паре на сунце и без икаквих трикова јер је трамвај

довољан ковчег за све вас

и немојте случајно да после код некога.

нађем нешто да није предао, јер не би било ле да деца гледају како из стомака извире крв

јер је то пејзаж непријатан и за интероригадисте а камоли за тако суптилну децу која нису видела ни крв с прста. | Пожурите мало, никад нисам био овако узбуђен хеј, плавушо, чини ми се да си заборавила

да скинеш прстен, врати се лепо и скини га

треба да даш пример лепог васпитања осталима. Извините господине, али не могу вам дати

овај прстен јер је то једина успомена

која ми је остала од покојног мужа

страдао је пре две недеље а тек је био

навршио 29-у,

био је то најхуманији и највеликодушнији

човек кога сам икад упознала ,

тако је волео људе као да су му сви били

рођена браћа

није штедео ни свој властити живот да би

спасао друге, тако је и погинуо

спасавајући једно седмогодишње дете

које се заплело о трамвајске шине и пало

а трамвај је био у пуном налету

и гледала сам овог преполовљеног мужа.

гледала сам како му крв шикља

из очију и ушију,

извините господине, али ја вам заиста

не могу дати овај прстен, заиста не могу.

Николсов раз доима анахроно чак ако су се уз Николса потписали Мирослав Ондричек као директор

и цењени писац филмске музике

Лош спој

(Маргиналије о филмском репертоару)

'

екако у исте време, појавили су

се у београдским биоскопима фил-

мови Знак за опасност Хола Барву.

да, те Силквуд Мајка Николса, оба готово

идентична по мотивима своје замисли али и

неоспорне тематске актуелности. Филмови,

наиме, потенцирају проблематику озрачености

и ризика који је директна последица рада у модерним нуклеарним гигантима,

Свакако да ни један ни други не би били вредни помена да се, у Николсовом случају, не ради о једном од најиритантнијих филмова виђених на филмском репретоару током 1987. године. Ово незадовољство је тим веће што се једна еминентна биоскопска сала („Јадран“) по ко зна који пут уступа производу филмске малограђанштине и медиокритетског ништавила који се од прве проглашава интелектуалним резерватом и препознаје као превентива против експанзије кича. Имамо још _ необичну срећу, овде у земљи, да изгледавамо комплетне опусе најминорнијих филмских редитеља, те да у њиховом филмском присуству отужно

повлађујемо нашим дистрибутерским _ потези-

ма.

бранити разним аргументима, и његово место у превлађујућој пиааје о! #ће тоаа струји америчког филма (Полак, Мазурски, Пакула...) дефинисати низом уступака _ литерарним (Ко се боји Вирџиније Вулф), социјалним (Дипломац) или политизираним (Квака 22) потицајима, Бесмислено је уверавати да није неопходно да се жртвује читава једна генерација да би се изградио филмски имиџ, и да идсолошко кокетирање и идентификација с њеним ис торијским присуством делује безазлено када се ради о аксиолошкој процени. Осим у малом броју случајева (Ричард Лестер) ова племенита интенционалност претвара се у дебакл од којег нису имуни ни много актрактивнији и амбициознији редитељи (Антониони у Долини смрти није избегао сличној судбини).

Силквуд је настао након осмогодишње редитељске паузе у каријери Мајка Николса, 1983. године и овај пут, противно навици, верно одражава локалну равнотежу. Дистрибутер је у поднаслову — Тајна атомске фабрике — видео могућност веома изнијансираних импликација, алудирајући при том на читав низ „корисних", потрошачких информација од којих је чернобилски синдром она најочитија, И заиста, где год заказује овај дух дословности, тледалац га већ по инерцији транспонује у систем кроз одређени визуелни аналоган, који се лако дешифрује а још брже изнуђује позицију солидарисања. Мерил Стрип је фабричка радница која би требала бити зри тоуеп5 ове крхке драматуршке конструкције с квалификативима класне свести и предузимљивошћу у про турку, раскринкавања манипулације фабрич-

дигресијама и он начиње толико много ствари истовремено да не знамо присуствујемо ли омчибусу у којем се произвољно крећу и срећу нека од најактуелнијих глумачких имена америчке сцене (Курт Расел, Шер). Ову условну „драму“ о радиолошким проблемима фабричких радника озрачених плутонијумом, смењује борба Карен Силквуд (Мерил Стрип) за социзално освешћење У духу Мартин Ритове Норме Ре а ову, опет, хомосексуални проблеми који муче Шер. Не смемо никако бити изненађени када Суди Бунд изјави да јој је „ћерка у болници смештена поред црнкиње" јер би то био, ваљда, Николсов допринос сагледавању проблематике расне сегрегације, а тек при самом крају филма открива нам један од синдикалних активиста да је „морал у питању". Николсов филм не може да функционише ни као мелодрама (растанак с Куртом Раселом смењује рез на крађу поверљиве документације из фабричке канцеларије), ни као психолошка драма (јер ни један од актера није у колизији са собом), па чак, ни као драма у ширем смислу речи (ниједан од актера није у колизији са неким другим). Политичка инхибираност већине америчких синеаста има за последицу зазирање од

било каквих формалних интервенција, те се из-

фотографије Жорж Делери.

Курт Расел који је навикао на филмове простора (те отуд често мешамо квалитет његовог имиџа с квалитетом глуме) углавном је пасивни посматрач глумачких егзибиција Мерил Стрип која у једном континуитету начина на који држи цигарету открива сву дискретност велике глумице чији израз спонтано тежи еро“ тици, пригушујући је при том. Слично филму Хола Барвуда, и Силквуд не своди филмске колико еколошке рачуне, и у ту сврху, готово необавезно, користи таленат једне личности Чијој афирмацији не доприноси колико се пози“ ва на њу.

... Уколико од појаве филма Кинески СИН“ дром Џејмса Бриџеса, 1979. године, филмови 0 атомским и нуклеарним централама, радија ји, кваровима и последицама зрачења нису по“ стали опште место, то је још увек недостатак имагинације која се неминовно позива на аутен“ тичне аларме.

Између могућности да се о њему говори У3 озрачену салату или хипотетичке · љубитеље кондензованог филмског израза, Силквуд је филм који мирише на формалин. и

Мирољуб Стојановић

„РИМСКИ ЕПИГРАМИ"

Наркисов усуд нас учи да вода разгорева ватру: Студенти изворов вал ватрин потпирује жар.

Наркисов усуд нас учи да ватра је увек господар, Ако за слугу смо где воду одабрали ми.

Кн 122

с.Г.