Књижевне новине, 01. 07. 1987., стр. 5

Славољуб Ћукић

Новинарство ~ 1 ограниченог суверенитета ступање Јелене Ловрић, ноИ винарке недељника „Данас“ у Дневнику Телевизије —

Београд и каснија реаговања, от-

варају извесна начелна политичка питања, која су, иначе, превазиђена

у демократским срединама.

Јелена Ловрић припада генерацији унутрашње-политичких новинара који су стекли уважавање у јавности плоштеним ангажманом, често ризикујући да своја убеђења супротставе владајућем мишљењу. Због атмосфере која влада у нашем друштву, укључујући новинарство, важно је напоменути да је она успела да се издигне изнад провинцијалних ускогрудости, које често дају локално обележје нашој штампи, У својим текстовима, доследно заступа југословенску, – социјалистичку демократску оријентацију, што, знамо из искуства, често није добра препорука за напредовање у каријери.

Јелена Ловрић је гостовала у .редовном прилогу београдске Телевизије „Шта штампа штампа“ у којем је спољним сарадницима омогућено да, по свом избору, коментаришу актуелне догађаје. Сматрајући да не би могла да мимоиђе контроверзна тумачења насловне странице „Студента“, она је изнела своје гледиште које је, очигледно, У супротности са гледиштем уредништва Телевизије.

Под нормалним демократским околностима, ова чињеница не би никога узбудила, а коментар ове новинарке гледаоци би примили према сонственом расположењу, како је то, уосталом, са сваким другим новинарским прилогом.

Уредништво Телевизије, међутим, енергично је реаговало путем званичног саопштења, обавештавајући милионско гледалиште да се ограђује од гледишта Јелене Ловрић и јавно признајући „уређивачки промашај".

Чудан је и сам псступак једног моћ. ног медија да помоћу саопштења комуницира са јавношћу. Не знамо ко-

"ме се извињава уредништво. Да ли форуму који друкчије мисли него јелена Ловрић, или своји гледаоцима, који, иначе, ничим нису показали да их је узнемирило гледиште ове новинарке2г Саопштења су уобичајена када су у питању ванредне прилике, или, када, рецимо, савезна Влада обавсштава грађане о поскупљењу бензина и струје. Не знамо како се у сфери мишљења може расправљати пред ми-

лионским гледалиштем путем саопштења. Када је Јелена Ловрић износила

своје мишљење она, природно, није

ожтачунала да њено мишљење обавезно “мора да се подудара са мишљењем уредништва Телевизије. Наивно је. веровала да има право друкчије да мисли“ него уредништво Телевизије.

· · Ако уредништво Телевизије намера“ва да негује овакву праксу, претходно би требало да обавести своје госте шта се од њих очекује да кажу. У том случају, избегле би се овако „нспријатне грешке". Да се не би стварала даља забуна, уредништво би, исто тако, накнадно требало да се огради од једног дела свога саопштења у коме се залаже за демократски дијалог. Колико је досад познато, демократски дијалог подразумева различита мишљења и Јелена Ловрић је управо искористила ово своје право.

На сличан начин поступио је и „Божидар Богдановић у „Политици Експрес“, Његов цео коментар призива реаговање, јер је својим колегама при-

/

писао, ни мање ни више, него фракционаштво. Али, то је тема за себе. Задржаћемо се овог пута само на оптужби да је Јелена Ловрић „злоупотребила неписано правило да се ни по коју цену домаћину образ не каља". _ Према Богдановићу, Јелена Ловрић је окаљала образ београдске '1елевизије и изневерила указано тостопримство зато што је изнела своје мишљење. Дакле, она је учинила двоструку грешку. Не само што је себи дозволила да друкчије мисли, него је дрско узела слободу да се меша У „послове друге средине", односно „злоупотребљава неписано правило да се ни по коју цену домаћину образ не каља". Ако некоме каља образ, логично на основу овога резонујемо, нека Јелена Ловрић каља образ своје, загребачке Телевизије, а не „наше, београдске"! ' У том случају, јавно признајемо регионалне границе у новинарству и одбацујемо начело јединства југословенског информационог простора. Тиме пристајемо на чињеницу да свака република и покрајина има своје новине и новинаре и њихово деловање је искључиво ограничено на простору који досежу републичке и покрајинске границе. Ако нам је, дакле, већ допуштено да изричемо мишљење о догађајима из других средина, онда је наша обавеза да „не изневеримо гостопримство“ наших домаћина. Уважавајући ово начсло „ограниченог суверенитета у новинарству“, мораћемо још много тога изменити у нашој пракси. На пример, извештавање југословенских дописника из ипостранства. Да ли је морално да они 06јављују текстове који се не свиђају вођству земље из које извештавају2 Зар

·то није злоупотреба гостопримства и

каљање образа домаћину2

Од свега, ипак, највише збуњује податак што је идеја ,о каљању образа домаћину“ потекла од Божидара Богдановића, који има и друкчија новинарска искуства. Можда је Богдановић заборавио времс док је био дописник „Политике“ из Пољске и Чехословачке у једном тешком периоду, средином седамдесетих година, када је у овим земљама постојала велика осетљивост на јавну реч, а од страних дописника се очекивало да извештавају према мерилима владајуће политике, то јест: истина је она коју верификују власти и изван ње не постоји друга истина.

Богдановић се доследно држао захтева редакције да објективно извештава читаоце, без обзира на могуће спорове. Поштујући ову обавезу, био је присиљен да под неугодним околностима напусти Пољску.

Готово идентична ситуација се поновила када је Богдановић из Варшаве прешао у Праг за сталног дописника „Политике“. Није много потрајало, а „Политика“ је 1. маја 1976. објавила информацију ове садржине: „Редакција . „Политике“ је . одлучила да повуче свог дописника из Прага, Божидара Богдановића, и да затвори своје дописништво.' Ова одлука је донета зато што је Богдановић онемогућаван у обављању свога професионалног посла.“

Богдановић се с правом у Варшави и Прагу није држао „неписаног правила да се ни по коју цену домаћину образ не каља“. Шта се у међувремену догодило2 Зар критиком Јелене Ловрић, што не мисли исто као и уредништво Телевизије, – Богдановић накнадно не признаје властима у Варшави и Прагу да су биле.у праву2 Или верује да новинар на један начин треба да се понаша у сопственој земљи, а на други у иностранству2

Осетио сам потребу да ово напишем желећи да уверим Јелену Ловрић да међу београдским новинарима постоје друкчија мишљења и да бих са задовољством и даље читао њене текстове и у београдским гласилима. 8

Летећи магарци

Слоболан Стојадиновић

М освит лепио сам магарцу крила И мрмљао молитве да се не враћа М моју песму кад он изненађен

Мојим заносо Њакну као да је прави парнасовац

Ко ме све тражи помислих а рекох Сачекајте да се осуше магарцу крила Отварај или разбијамо врата Товорили су на више језика Магарац је летео по соби

Нисам имао времена да преводим Њихове огледе о лепоти“

Комисијски су разбили врата,

И претећи револверима понављали су У име твог имена хапсимо те.

или звоном на вратима

Како је који спазио магарца

у лету а с пером у зубима

и папирима под копитама

нагло је губио пређашњу важност

Бацали су револвере преда мном поправљали униформе и молбено певали гледајући у земљу

Ништа есејисти храбрио сам их Пењите се на магарца

Он ће вам показати ко прави димне завесе у сонету

Чим одлетеше на Косово Извадих из фрижидера друго пуле и почех да га загревам

Хвала ти Господе што их посла опремићу брзо још једног магарца

са њега ћу лично надгледати | како расте у народу песма пе

|Мило Глигоријевић

Сеоба као проклетство

Х

ве чешће м све гласније по, миње се нова сеоба. Срби на Косову призивају новог Чар-

нојевића, или новог Јовановића Ша-

кабенту, и говоре тако као да “м је писан губитак огњишта и живот у расејанију. Једни су већ уверени да је сеоба њихова судбина и да се — као по некаквом преоклезтву — мораг на Косову мора изнова доживљавати, у различитим варијантама. Други, који мање мисле на судбину, а више на чињенице живота, држе да ће одласком казнити непривредну државу и да ће такозвани велики свет (Европа) узнсмирено и саосећајно посматрати сксодус мученика у светлом двадесетом веку.

Све су то маштарије.

Европа није превише саосећајна, а свикла је друкчије да гледа на балканске заврзламе. Десничарски кругови добростојећих свропских земаља виде у заступницима великоалбанске идеје на Косову побуњенике и рушитеље комунистичког режима, То је довољно да им поклоне своје симпатије и даље их ништа више не интересује. Не виде окретање побуњеника: крајњој левици, оној која је још спрем на да се заклиње у покојног Стаљина и покојног Маоа, Ако и чују го заклињање смејуље се ваљда, са одобракањем, уверени да побуњеници изводе тактичку мајсторију. Задрти левичари, у тим истим добростојећим европским земљама,/. заклињање узимају сасвим озбиљно, па и они, барабар са десничарима, постају навијачи бранилаца великоалбанске идеје. Остали, мањс искључиви, читају новине и виде да југословенска власт иредентистима на'зива те људе који су устали да је руше, који сањају Велику Албанију и снују изгон Словена са Косова и Метохије. Мталијанска реч иредента (птедепјо, неослобођен, онај који је под туђом влашћу) ушла је у слух европског читаоца и тај европски читалац сада мисли да браниоци великоалбанске идеје полажу право на Косово и Метохију, а да су Срби освајачи, уљези. Наравно, нису терминолошку грешку направили сељаци из Батуса него они југословенски политичари који имају муку < речима.

Све то упућује на закључак да би Срби у бекству са својих косовских отњишта Европи мање него себи личили на мученике, Бекство треба заборавити. Ја

Треба одагнати помисао на бекство поред осталог и зато што оно никада није донело спасење Србима. Несрећни патријарх Арсеније ПТ Чарнојевић, бежећи од очекиваног турског зулума, водио је Србе на север и гледао како изгладнели умиру у панонским мочварама. Стари запиди говоре о великом „расхишченију“, раскућењу, и „запустенију“ српске земље. Запис који је сставио даскал Атанасије Србин носи наслов Књига о сербских царјех и о војње турецкој с цесаром христијанским и о запустјенији земљи сербској. Пише Атанасије Србин: „И тако чрез десјат љет и в тој љутој брани многоплоднаја, и изобилнаја, и многонароднаја земља сербскаја запустје веја; и гради вси, и села веја запустјена; и монастири царски велици, и церкви красније, писаније златом напустјеша; и жертвеници и олтари свјатије, идјеже дивии и нечисти плодит сја. Тако Богу попустивши грјех ради наших и тако погибехом за безаконије наше јако древниј Израил."

Даље говори Атанасије Србин да су Срби страдали од помора, мача и глади, Јели су месо псеће (песије) и листом умирали. На улицама Београда лежала су њихова трупла и не беше никога ко ће их сахранити. Они који су преживели болезање и глад, једна десетина избеглих, нису личили на људе. Скрасили су се, каже Атанасије Орбин, у округу Будима, „града венгерскаго".

Једно време ни сам Арсеније 1 Чарнојевић није у држави ћесара имао сталног седишта него се сељакао и живео у Сентандреји, Рац-Ковину, Сиригу, Хопову, Сечују, Футогу и Пакрацу. Оставио је потомству потресно сведочанство велике сеобе и велике несреће:

И дан и ноћ бежећи

са својим осиротелим народом,

од места до места, Р

као лађа на пучини великог океана. бекству се дајемо,

чекајући када ће заћи сунце

и приклонити се дан

и проћи тамна ноћ

и зимска беда која лежи над нама.

Беда о којој говори патријарх увећана је знатно односом становништва и власти ћесареве државе према избеглицама. За генерала Куклендера, заповедника ·Острогона, избеглице су биле Сечпадеј, шљам, олош. Један Енглез, господин Хозеј, посланик своје земље на Порти, прошао је кроз Славонију и Срем на искрају 1690, и видео беду избеглица и сурово одношење власти спрам њих. Писао је цару

Леоподду и молио га да им живот учини оношљивијим, Писали су цару и сами Орби, жалећи се на верска гоњења и свакојаке друге невоље. Не би Леополд 1, који је за саветника имао кардинала Леополда Холонића, мрзитеља Срба, услишио те замолнице да му „шизматици“ нису били потребни као брана пред османлијским оружјем, Срби ку на папиру добили

. привилегије, а живот се није много

побољшао. Историја зна да је Арсг-

" није П! слао изасланике у Русију, да

се потуже на прозелитске кораке католичких попова. Руски посланик У ћесаревој држави писао је овако 0 патријарху српском:

„Говорио је са сузама о разорењу цркава светих и гоњењу православних хришћана од римских бискупа, чак више од муслимана.“

Привилегије дате Србима у време Леополда 1 важиле су и у време Јосифа 1 и у доба Карла У1 и за владавине Марије Терезије. Али прогањање „шизматика“ нијс престало и зато један монах, који је себе у старости називао худим списатељем, У песми Молитва за српску земљу тражи од Богородице да обрише крваве сузе Срба, Звао се Гаврил Стефановић Венцловић. :

Старањем неуморног професора. Милорада Павића добили смо 1966. године легенде, беседе и песме Велцловићеве, у новој редакцији, У траком предговору Павић је испричао како је Србе затирала куга, како их је односила ратна пошаст и како су страдали у верским гоњењима. Павић наводи да су се Срби из целог будимског дистрикта жалили, године 1708, да их католипи називају „шизматицима", натоне их да празнују католичке свеце, а њихове свештенике излажу подсмеху и грлњи, Године 1720. жале се будимски попови како их Мађари и Немци узнемирују при богослужењу, подмсевају се и убапују поган у цркву, овчије главе и кости. МИ насилних унијаћења и убистава православних свештеника било је доста у границама немачког царства.

„Године 1743", наставља Павић, „Србима по градовима забрањивано је да по својој вољи праве тестамонте, У Будиму им се чине сметње приликом отварања радњи и стварања еснафа, па спахилуцима се плаћа свадбарина, војници се нагсне да уз Дунав и Саву вуку лађе, а на далеким ратиштима сахрањују их по католичком обреду. У Бгри су Срби искључени из општинских послова, забрањено им је досељавање и куповина кућа, и 1744. тодине се жале Сабору да се с њима поступа као с робовима. У Острогону Србима нису призната грађанска права, забрањивана им је куповина непокретних имања и продаја вина. У том тренутку (1748), у Острогону нема више од пет до шест српских кућа, а биле су тако осиромашиле ла нису могле да издржавају православног пароха, Године 1734. власти издају наредбу да православни Срби морају празновати католичке празнике и да без нарочитог допуштења не смеју дизати нове цркве. У Ђуру српски попо. ви не смеју да прате мртзаца на гробље ни да га опојавају."

Срби су се, дакле, преваоили у својим надањима. Сведочили су о томе и други вични перу и забринути над судбином национа. Овако је писло монах млађи од Венцловића, Вићевтије

аи „ари доаљелти маметимтманиртинндигчажитег

ПР а

8, 1 ) Др Момент

И

обитељи стати - : Б Ју «

Јовановић Видак, епископ темишвар-

ски и потоњи митрополит карловачки: |

„Ми смо се здраво у својој нади и очекивању преварили, јер не видимо ништа да се ради корисно за наш народ и отаџбину. Уместо очекиване заштите, нисмо друго видели м лдочекали него на небо вапијући грех, ког су од реда сви чинили. Где су нам поробљене цркве и манастириг Где је наше имање из опустошених села2 Ми смо просто плен и изложени кињењу немачког народа... Каква су чуда и покоре починили аустријски генерали Валис и Најперт и остали генерали, заповедници, па и сами војници, то није у стању човечји језик испричати, и то како по кућама и осталим имањима, тако исто и по црквама, шта више нису оставили на миру и саме мртваце, него су их ископавали из гробова, ми са њих скидали што су од вредности нашли.“

"ца, прихватилиште,

|

Србима је остала још једна нада, узатудна као и све дотадашње: нада у Русију. Године 1755, после укидања Поморишке крајине, развојачени, осуђени од бечке крунс да буду паори, Орби полазе у нову велику се“ обу. Кијев је њихова успутна станиУ Кијев долазе свакојаки, способни да се допадну новој држави и да брзо прибаве униформу, али и друкчији, спетљани м неумешни, Сви се упућују у Нову Сербију, пусту земљу између Донца и Лугана, у бахмутској провинцији, у граничним областима Украјине, према Татарима. .

Каже Симеон Пишчевић, тенерал-мајор руске царске војске и каваљер Ордена светог Ђорђа, у знаменитим Мемоарима: „Живот у нашој насеобини прве године био је као, на пример, живот несрећних бродоломаца које су морски таласи избацили на пусто острво, па се тамо хранили зељем, корењем, рибама, птицама и зверкама које улове. Тако смо пали и ми на ту голу степу, на земљиште на коме од створења света нико није живео и где се ни за какав новац ништа није могло набавити.“

Нова Сербија. Вољом „прејасне и велемоћне" царице Катарине Друге нова насеобина губи српско име и постаје Нова Русија. Србима је била суђено да се утопе у рускоме мору. Молили су се истом Богу као и Руси, говорили су језиком који је сличан руском, и убрзо су и сами постали Руси.

ЈП Ово су подаци о данашњим Србима у европској дијаспори:

Званична румунска статистика каже да их у Румунији има 34.000. У Мабарској веле да их нема више од пет"шест хиљада, У Русији нема више никога, међу потомцима некадашњих Срба, ко себе сматра Србином. То је исход прве велике сеобе под Арсенијем ИП! Чарнојевићем и друге — под Арсенијем ЈУ Јовановићем Шакабентом.

Онај ко хоће да сазна како данас живе расељени Срби нека оде прво у Румунију и нека се запути у Лесковиду, у Дунавској Клисури. Али не сам. С преводиоцем. Неће га Срби разумети ако буде говорио српски. .

У Темишвару Срби имају своју школу, и своја културно-уметничфа дрУштва, али чињенице живота говоре да ће се и у том атару, у времену сасвим догледном, обавити неминовна денационализација. У Араду, који је некада био пун Срба, остало је три-четири стотине грађана који говоре и ћуте на српском. У Араду је постојала некада и улица која се звала Српска. Сада се зове Улица багремова.

Мађарска прича о Србима је дуга и потресна, Има доста грађана који се зову Тибор Марковић, или Лајош Петровић, или Габор Станковић, а не знају који је њихов прелак заборавио претке. Мсжда се у животу неког Тибора Марковића поновила романтична прича из биографије Александра Петровића који је променио вером да би добио наклоност вољене Мађарице. Променио је тај Петровић и своје име и своје презиме, Освануо је једног дана као Шандор Петефи, писао је песме, постао највећи поета Мађарске и до смрти није прозборио о себи као о некадашњем Србину.

! ту

Различито је говорено о српским сеобама, али преовлађује, чини се, суморан тон. Мађарски ђак, Вељко Петровић, који је имао разлога да воли своју веселу младост и будимпештанске галантне успомзуне, дошао је поново у Мађарску године 1961, проборавио кратко међу Србима и написао песму у којој обезнађено вели: Свуд, свуд се бришу наши трагови,

Један други велики „пречанин“, Милан Кашанин, задивљен српским храмовима у дијаспори, писао је да Срби нису сејали само кости идући од Хиландара до Сентандреје. Сејали су и мисли. Ако су и један и други у праву,и Петровић и Кашанин, а јесу, остаје нам да закључимо: српски храмови у дијаспори јесу велико и важно сведочанство једне културе, али на њега се одавно спустила рука уништења,

Хоће ли Срби сада, уочи тристоте годишњице Чарнојевићевог изласка, да се запуте у нову сеобу како би, себи и другима, још једном личили на заблудело библијско племе2 Хоће ли поново, у туђем простору, да граде храмове за потомке којих неће бити2

Срби са Косова треба да остану на својој земљи, а држава, која је — пре ма званичним саопштењима — најбоље на свету уредила међунационалне односе, мора учинити све да њеним грађанима буде добро. Свима, наравно, и Србима и Албанцима и осталима, Бекстве Срба са Косова био би албански пораз као што би и бекство Албанаца са Косова био српски пораз, А доста је, ваљда, пораза на Косову. И

„РИМСКИ ЕПИГРАМИ"

Штагар је лудих по Риму! лудаком називају самца)

Којино ходи кроз град зборећи себи у брк) Луди се чине и мени; но како да себе назовем, Којино ходим кроз град сричући ово што штиш»

кн

6. Х.