Naša stvarnost

110 NAŠA STVARNOST

bolji i svesniji život. Koji put polazilo mi je to za rukom i bio sam srećan kada bih video kako se njihova podnadula lica osvetljavaju čovečanskom tugom ili kako se u očima pali gnev. Češće puta osećao sam slabost svoju, osustvo znanja, Osećao sam kao da sam bačen u neku mračnu. rupu.” ;

U takvom stanju Gorki se rešio da se ubije. Čim je izveo tai svoi pokušai, on se već stideo te svoje slabosti, koja se više nikad nije ponavljala u njegovom životu u home je bilo i težih trenutaka. ·

Čim je izišao iz bolnice posle pokušaja samoubistva Gorki ie sa starim revolucionarem . Romosom otišao u jedno selo na obali Volge gde ie poučavao seljake. Usled mržnje i gonjenja protivu njega i njegovog druga od strathe bogatijih seljaka, Gorki je napustio selo.

Posmatranje tog tamnog, životiniski strašnog, što je Gorki našao u dušama sitnih seoskih sopstvenika s kojima je tada došao u dodir, imalo je kasnije uticaja na stav koji ie on zauzeo 1917—1918 godine, kada je ustao protivu ideje sovjeta kao ledinog organa vlasti.

Iduće godine Gorkovog života prošle su u istoi tražnji smisla života, tražnji izlaza iz bede koja je bila oko niega. On te godine provodi čas izmedju napredne inteligencije u Nižnjem Novgorodu, gde je radio kao pisar kod liberalnog advokata Lanina, čas u lutanjiu po Rusiji.

Opštenje sa intelektualcima izmedju kojih je bilo takvih humahista kao što ie bio Korolenko, Karonjin, književnik narodnjačkog pravca i drugi, razvijalo je mozak Gorkog, teralo ga da intenzivnije misli, ali nije mu davalo odgovora koji bi ga, u njegovom traženju istine, mogao da zadovolji. Ruski kulturni život je tada bio na prelomu. Ideali osamdesetih godina s njihovim dužnostima prema narodu već su počeli da presahnjuju.

intelektualci nisu mogli da umire njegovu dušu. On je morao sam svojim snagama da pronadje svoj spas. Ovakav život, kakav ie on sad, nije mogućno primiti — to je Gorki čvrsto verovao. Sve je više taj mladić težio za aktivnim mešanjem u živoi. Godine 1890 otišao je da luta u društvu beskućnika. Prošao je čitav jug zemlje. Na Kavkazu počinje njegova književna delatnost.

Gorki je našao ono u čemu je niezov životni zadatak. Postao je pisac. O svome duhovnom stanju tog vremena on piše: „Bio sam duhovno gladan. Otrov knjiga koji me je opijao nije mogao da me nahrani. Hteo sam razumnog rada hteo sam podviga, pobune i poneki put vikao sam — „ei, širi se.”

S tim buinim i drskim radosnim poklikom upao jie Gorki u rusku književnost. To ie bilo vreme pred zoru, pred buru.

KLAVDIJA ŽUHINA