Naša stvarnost

96 NAŠA STVARNOST

kam sam izlazi da ga dočeka. Takav je Vranjanac priznavao samo dve sile na svetu — ne pašu, ne sultana, i sud ne — već samo dukate i gospodstvo. |

S druge strane Bora je slikao seljačke zadruge u Pčinji, one zadruge sa do sto članova, velikim imanjima, ogromnim čoporima stoke, pa i novcem vrlo bogate. Novaca su mogle mati od trgovine stokom, vunom i smokom, ali i zato što su se takvih zadruga bojali i Turci, jer je zadruga imala svoje ljude naoružane puškama, čitave čete, koje su čuvale imanja. Zato Turci nisu mogli ni ubirati porez od takvih zadruga. Ova kolektivna organizacija bila je osnova ne samo ekonomske već i političke nezavisnosti. Turci i Arnauti su želeli katkad i da se pobratime sa starešinama zadruge, ali to nije smetalo da Srbin pobratim, kad je u pitanju „obraz”, ne otseče pobratimu Arnautinu glavu i ne nabije je na kolac. Takva zadruga mogla je podizati, ne kuće, već kule, opkoljene zidovima kao gradom. Tai svet toliko dalek, taj kremeniti seljak, koji je živeo u planini, na siru i ovnovini, daleko od žena i slatkiša, od grada i nakita, razvijao je neku čudnu snagu, žilavost i strast. Ali i on je bio potčinjen, jednom socijalnom procesu; problem bogatstva se i za njega širio. I uvek po jedan od tih bogatih seljaka sidje iz Pčinie u Vranje, otvori trgovinu u gradu, oženi sina čorbadžiskom ćerkom, ode na hadžiluk, obogati se još više, kupi čifluke, počne da živi kao beg. Ali tom socijalnom transformacijom počinje i dekadencija lednog reda. Preci su se klali sa Arnautima po pčiniskim planinama i tekli bogatstvo produktivnim radom; njihovi sinovi su silazili u Vranje, organizovali nov mehanizam bogaćenja, trgovinu po Balkanu; unuci su zidali begovske konake, jahali besne konje, donosili iz Azije svilu, srmu i vezove i kitili kuće i žene, praunuci su već pili, kartali se, kupovali nakite ciganskim čočecima, jeli naročito gotovljene slatkiše, prodavali imanja novim seljacima, još više pili i već „dertovali”, pritisnuti „nečistom krvlju”.

Čukundeda je, kao onaj Borin Marko, bio sirovi seljak, planinac, rasni Balkanac. Bogat, on je bio poseo drumove svojim hanovima i svojim pijankama od po tri noći, ubijao da sveti čast, umeo da kupuje ženu, bio snaga koja se nije mogla ni u čemu potrošiti. Unuk je već bio veliki efendija, ali siromah, on maskom gospodstva, kao Borin efendi Mita, pokriva bedu, obmanjuje život lutanjima, pesmom, alkoholom, Cigankama, i na čifliku, možda poslednjem, on sneva uz šum jablanova, na jastucima, uz hrpu ispijenih šolia kave, uz gomilu istrunjenog duvana i tanjira istrošenih lokumića i tatlija. Živi naizad od prodavanja poslednjih njiva, poslednjih skupljenih nakita i srebra, udaje ćerku za kerpiča (opet novog bogatog seljaka). U taj proces umešao se i jedan nov socijalni moment: dolazak srpske . Uprave. Sa novom administrativnom. birokratijom i drugim \ ekonomskim redom on je uneo nove katastrofe u život OvOg