Naša stvarnost

128 NAŠA STVARNOST

Istina, postoji tu jedna malo nezgodna činjenica: ta, da ako: je ko iste rase, to su baš te dve glavne grupe Semovih potomaka, Jevreji i Arabliani. Ali to ne buni propovednike rasne teorije. Nije to jedina činjenica koja se ne slaže sa njihovim učenjem. Kao i sve one ostale, tako i nju treba prosto ne uzimati u obzir, i stvar je rešena. Nije, najzad, važno da činjenice potvrdjuju teoriju, važno je da leorija ostane sačuvana. Zato se mora prelaziti preko činjenica, da bi ostala teorija.

Objašnjenje da se sukob u Palestini svodi na borbu Arabljana kao naroda protiv Jevreja kao naroda ima tu dobru stranu da je prosto i da uštedjuje svaki moždani napor u ciliu dublieg ulaženja u stvar. Ali samo tu. A i rdjavu stranu samo ima jednu: da je netačno.

Čak i današnji rat u Španiji netačno bi bilo da ga vode Španci protiv Marokanaca i stranaca. Netačno, jer s jedne strane uz Špance se bori i izvestan bro i stranaca-antifašista; s druge strane, uz Marokance i najamnike iz Legije stranaca bori se i nešto Španaca. To isto, u još većoi meri, važi i za Palestinu.

Prvo u Palestini ne postoje samo Arabliani i Jevreji.

Postoje tamo još, i te kako postoje, i Englezi. Kad se govori

o Palestini, treba početi ne od Arabljana ili od Jevreia, već od njih. A kad se govori o poslednjim palestinskim „nemirima, treba početi ne od prve kamenice koja je 16 aprila ove godine ubila prvog: Jevrejina, već ako ne od stvaranja Britanske Imperije, a ono bar od njenih političkih poteza za vreme Svetskog rata.

Tada je trebalo pridobiti Arabljane da bi se lakše srušila Turska carevina. Britanski političari pridobili su ih iime što su svojim obećanjima probudili u njima stari san o velikom arabljanskom carstvu. Nosilac tih obečanja bio je T. E. Laurens, onaj pukovnik Laurens koga su izvesni novinari načinili manje — više mitološkim bićem, potržući ga kao morsku zmiju u sušna novinarska doba kad nije bilo drugih senzacija, ali koji je u stvari bio mnogo više nego običan avanturista. Prema tim obećanjima Velika Britanija imala je posle rata da pomogne Arabljanima da stvore Veliku Arabiju, koja bi obuhvatila današnju Saudiju, Irak, Transiordaniju s Palestinom i Siriju.

U isto vreme ista Velika Britanija obećala je jednu od tih zemalja, Palestinu, Jevrejima. Balfurovom deklaracijom, objavljenom u novembru 1917, vlada Velike Britanije ubacila je buduću „Jevreisku domovinu” u buduće „Arapsko carstvo” i stvorila sebi opravdanje za buduće što duže držanje te zemlje pod svojom vlasti, jer će dugo biti potrebno u njoi čuvati stražu da bi se sprečile borbe izmedju dve strane koje polažu na nju isto pravo na osnovu obećanja — čuvara straže.

To je predistorija palestinskih nemira u 1936 godini. Nije, dakle, slučajno što su ovim nemirima prethodile krvave antibritanske demonstracije u Egiptu, što su se tuče kamenicama iz-