Naša stvarnost

LJUDI — DOGAĐAJ — KNJIGE 115

riskog zbivanja, njegove pokretačke snage g-dja Sekuhć ne oseća. „Jer, kaže ona na završetku svoje studije, ne varajmo se, programe života prave samo u pojedinostima vlade i vladari. Ono osnovno, ono iđeološko što ide kao kičma kroz istoriju jedne epohe, to prave veliki duhovi, demoni genija mislilaca, a vlade i vladari, i ne znajući, polako to ispunjavaju,” Umesto dakle da karaktere velikih ljudi objasni istorijom, ona. istoriju objašnjava velkim ljudima. Otuda druga neopreznost: insistiranje na sličnosti izmedju Petra Velikog i Puškina, te pokušaj objašnjenja modernije ruske istorije kao rezultante njihovih dvaju uticaja. Inače pređavanje g-dje Sekulić odiše velikom eruđicijom i artističkim osećanjem za formu. Treba naglasiti da pomenute suprotnosti niču — nipošto iz njene, bilo kakve „drušivene” ili političke zavisnosti, već iz sukoba izmedju osnovne misaone orijentacije g-dje Sekulić i životne stvarnosti.

Uz poznate govore Dostojevskog, Kliučevskog i Turgenjeva, održane prilikom otkrivanja Puškinovog spomenika 1880 god., brošura Kolarčevog univerziteta sadrži i članak g. P. Mitropana o Puškinovom interesovanju za Srpstvo. Time se htela đati jedna specMična nota ovđašnjoj proslavi pesnikovoj. Za razliku od g-dje Sekulić, članak g. Mitropana nema pretenzije da da globalan pregled Puškmovog stvaranja, niti da ulazi u ocenjivanje istoriskog značaja njegovog. Interesuje ga samo onaj odlomak Puškinovog književnog dela, koji je nastao 20-tih godina prošloga veka, kađa je pesnik, kao nepoželjan politički buntovnik poslan u besarabsko progonstvo i posvetio svoj interes srpskim narodnim pesmama. G. Mitropan crta opštu političku situaciju u Evropi i Rusiji i povlači paralelu izmedju Puškinove borbe za slobodu i borbe srpskoga naroda za nacionahno oslobodjenje, kao uslov i motiv njegovog mteresovanja za srpsku književnost. Njega dakic interesuje ne samo usko tehnička, književna strana problema, već nastoji da je osvetli istoriski.

Cela brošura inače zaslužuje pohvalu. Šteta je samo što problem: Puškin i savremeni Rusi, nije osvetljen.

Pored Kolarčevog univerziteta proslavi Puškina pridružio se kod nas i „Sıpski Književni glasnik”, koji je gotovo celu svoju svesku od 16. februara posvetio Puškinu: najpre odlomak iz igre „Mocart i Salieri”, zatim mali izbor iz Puškinove poezije i onda članci.

G. E. Spektorski raspravlja o Puškinovom značaju. Na pitanje „Šta znači Puškin za Ruse”, — koje postavlja na samom početku — g. Spektorski odgovara rečima Apolona Grigorjeva: „Za nas je Puškin sve”. Ovu površnu misao pisac uvodnog članka preuzima u svomi rasmatranju vrlo nekritički i doslovno, što od njegove rasprave stvara kaleidoskop tudjih izreka, ne uvek duhovitih, još manje karakterističnih. Puškin koji je tako morao ispuniti sve pojmove, sve dimenzije, sve boje, sve skrupule, sva očekivanja i sve težnje, — postao je bezobličan, bezbojan, neodrediv, kao i njegov značaj. Članak g: Spektorskog nema ni iz daleka onu argumentovanost, konstrukciju i ubedljivost, kao studija g-die Sekulć, a naročito ne u onim delovima gde Puškinovom „kosmopolitizmu” podmeće slovenofilstvo. (U istoj svesci je i članak g. P. Mitropana, o home smo govorili).

8*