Naša stvarnost

4 JAŠA M. PRODANOVIĆ

Zabluda Zmajeva sasvim je razumljiva. Neposvećen dublje u društvene nauke on je mislio da socijalne reforme mogu usporili osivarenje nacionalnog ideala. On nije mogao razumefi da je sasvim obrafno: naši socijal-demokrati, s malim izuzeškom, bili su u najvišem slepenu prožefi pafriotskim osećanjima. Oni su s pravom nalazili da istinske demokrafske reforme mogu najbolje osposobiti Srbiju da izvrši svoju ujedinilačku misiju i da bi bilo svirepo izbaviti naše sunarodnike iz ropsiva tuđinu, pa ih predafi u robovanje svojima ...

U nekim svojim pesmama Zmaj pokazuje revolucionarno raspoloženje. U pesmi „Eini” on slavi Elinu što se nije dala gaziti, nego se probudila i svojom erupcijom poplašila one koji su je gazili. Ali joj upisuje u zaslugu šio nije ubila svoje gazioce, nego ih je samo slresla sa svojih leđa. U pesmi „Zar nije fako” Zmaj peva:

„VMisine zemaljske žalosno su smešne;

Tu s' varaju duše da su nepogrešne,

Da foga ne beše u vlada i kruna

Na svelu bi bilo mnogo manje buna”.

U drugoj pesmi: „Zar nema drugog leka” Zmaj veruje da će grčevita sirofinjska ruka smrskali pehar „prepun mrskih jada” i da će „prebledeti strahom” oni koji žive u izobilju.

Najznačajnija je u fom pogledu pesma „Da se nešto”. Pesnik nalazi da bi se od suza koje je negda lilo siromaštvo i palnišivo moglo stvorili veliko more. Od kore bezmilosnih srca mogao bi se načiniti jak brod. Ali kad bi se sa svih slrana zbili i zgrlili uzdisaji mučenika i sirotana, to bi bila „strašna bura i užasan brodolom”. Romen Rolan rekao je u jednoj svojoj knjizi: Dobro je da čovečansivo s vremena na vreme upila genija: Šla ima za mene u švojoj umefnosfi? Ako nema ničega — odlazi!

Nije bilo potrebno obraćali se Zmaju s takvim pitanjem. Ne samo srpsivo i slovenstvo nego i čovečansivo našlo je u njegovim pesmama apostola i branioca. On nije bio od onih pesnika o kojima genijalni Gijo veli da su cizeleri malih pehara od lažnog zlaša, u kojima se ne nalazi za piće ni jedna misao, i čija poezija ima samo oblik i senku i felo bez duše. Njegove pesme, da opet navedem Gijo-a, i izazivaju estetsko osećanje i imaju socijalan karakfer. Toj i takvoj poeziji mogu zamerifi i osudifi je samo književni snobovi, politički mekušci, egoislični pesnici, nazadni poliličari, i preterani esleli. Ljudi od srca i karaktera priznaju veliku vrednost Zmajeve socijalne i političke poezije i njen snažan i blagožvoran ulicaj i na savremenike i na pozna pokolenja.

Jaša M. PRODANOVIĆ