Naša stvarnost

6 THOMAS MANN

U fako čudnoj suproinosli sa akluelnim nemačkim shvatanjem stoji preistava što su je o meni sivorili slobodni i obrazovani ljudi s one strane mora — i, smem da dodam, ne samo tamo. Nikada mi ne bi palo na um da se hvališem rečima one povelje; danas, međuhlim, i ovde smem, čak moram da ih navedem; a ako ste, gospodine Dekane (ne znam vaše običaje), istakli na crnoj tabli univerziteta ono saopštenje upućeno meni, zaisla bih morao da poželim da se i ovom mom odgovoru ukaže fa čast: možda bi poneki akademski građanin, student ili profesor, ipak zastao pred njim zamišljen, zaprepašćen, obuzel brzo prigušenim zIOsluinim strahom pri lektiri, koja bi bila ravna letimičnom pogledu iz zlonamerno namelinule zalvorenosli i neobavešlenosti u slobodni duhovni svel.

Tu bih mogao da završim. A ipak mi se u ovom frenušku čine poželjnim ili bar umesnim još neka objašnjenja. Na državopravni čin „lišžavanja državljanstva” ja sam, i pored mnogih upifa, odgovorio ćulanjem; OVO akademsko lišavanje prava građanstva mogu da smalram prikladnom prilikom za jednu kratku ličnu ispovest, — pri čemu Vi, gospodine Dekane, kojega ja čak i ne znam po imenu, imale da se smafrate samo slučajnim adresantom ove izjave, jedva i namenjene Vama.

Za ove čeliri godine izgnanstva, a bilo bi ulepšavanje da ga nazovem dobrovoljnim, pošlo oslavši u mojoj domovini ili vrafivši se u nju po svoj prilici ne bih više bio u životu, položaj u kome se nalazim čudnom zabludom sudbine nije preslao da me goni na razmišljanje. Ni u snu mi nije moglo pasli na pamel, uz kolevku mi usud nije proricao, da ću poznije dane svog živofa provesti kao emigranf, kod kuće razbašlinjen i prokažen, u duboko pofrebnom političkom profeslu. Oikako sam slupio u kullurni živof, osećao sam se u srećnoj saglasnosli sa duhovnim dispozicijama moga naroda, osećao se sigurno zaklonjen u njegovim fradicijama. Ja sam pre rođen za pretstavnika nego za mučenika, pre za fo da unesem malo više vedrine u svet nego da hranim borbu, polstičem mržnju. Moralo je da se desi nešto u najvećoj meri opako, pa da moj živo! fako pogrešno, tako neprirodno izmeni obličje. Pokušao sam da zauslfavim svojim slabim snagama fo užasno, — i baš fime sam pripremio sebi sudbinu koju sad moram da naučim da sjedinim sa svojom prirodom, u osnovi joj tuđom. ,

Zacelo, ja bes svojih protivnika nisam izazvao fek za poslednje čeliri godine svojim oslajanjem po strani, nepodjarmljivim izjavama svoga gnušanja. Učinio sam lo, i morao da to učinim, još mnogo ranije, jer sam ranije nego danas očajno nemačko građansivo video: ko se to pomalja i šla se lo pomalja. | kad je moja zemlja zaista pala u fe ruke, nameravao sam da ćufim; mislio sam da sam žrtvama koje sam prineo, zaslužio pravo na ćulanje, koje bi mi omogućilo nešto šlo mi je od srca važno, da održim dohicaj sa mojom nemačkom publikom u Rajhu. Moje knjige, govorio sam sebi, pisane su za Nemce, za njih pre svega;