Naša stvarnost

4 BRANISLAV NUŠIĆ

U ime onih koji su primili i primaju ovaj festameni, mi izjavljujemo da ćemo kulluru i slobodu umefničkog i naučnog sivaranja, čije je ugrožavanje i sam veliki Nušić oselio na sebi, mi izjavljujemo da ćemo kuliuru i slobodu štihifi, braniti i dalje razvijati.

Dušan MATIĆ

NUŠIĆ KAO VASPITAČ

Kad je Nušić proslavljao šesdesetogodišnjicu ja sam poslao česlilku. Ne sećam se lačno njenog feksta, nego samo smisla: pozdravio sam ga kao odličnog vaspitača omladine. | on je io i bio, i ako „bez predumišljaja” kako bi rekli pravnici. Nušić nije dosađivao omladini ni suvim didakličkim poukama ni oporim moralnim pridikama. Nije kroz svoja dela kažnjavao neposlušnost „telesnim ukorima”, nemirnoću feškom boljeticom, oblapornost smrinim bolovima, kao šlo lo čine poneki dečji pisci. Sasvim naproliv, Nušić je u sve čitalačke krugove, pa i u omladinske, rasipao, šio no reč, i šakom i kapom svoje vedre, vesele, česlo duhovite dosefke; iznosio scene koje polstiču na bezloban,kašto grohotan smeh, tako blagotvoran za moralno zdravlje; posma– irao život oplimistički; kažnjavao ljudske slabosti, nedostatke i poroke bez srdžbe i ogorčenosli. Ima, isfina, u njega i dela sa fragičnim svršetkom, suznih i uzdisajnih: „Tako je moralo bili”, „Pučina”, „Mahod”, „Knjiga druga”, „Danak u krvi”, „Knez od Semberije” . . . Ali se pofresna i uzbudljiva dela gube i brojno i ulicajno pred mnogobrojnim prizorima koji izazivaju u čitalaca i gledalaca dobroćudnosf; skidaju im „s čela oblake”; odgone sumornost i melanholiju; snaže im veru u vrednost živola; feše ih pobedom naivnih nad lukavim, čednih nad raspuinim, polištenih nad obesnim. Sve je lo lepo „sročeno” i podešeno za ulehu malog čoveka. | kad u fome ima i bezazlene knjiške obmane, ona ublažuje surovu živolnu islinu. Nušić je u svojim komedijama, sa neznalnim izuzelkom, dobrodušan, bez žuči i gnjeva i prema onima koje je obasipao pofsmehom, priređivao im nasedanje u živolu, obelodanjivao njihovo sifničarsivo, sebičnosi, razmelljivost, lakoumnosf, nadmenost, nenasitost blagom, frku za položajima . . . Njemu je stalo do friumfa pravde a ne do odmazde i osvele. Meslo mača koji probada srca, Nušić se služi iglom koja bocka savesti. On ne želi da padne muka na srce, nego da se nagna smeh na usne. Njegova dela „odnose bolju i pečal” kako bi rekao Laza Lazarević. Kroz njih Mušić govori i odraslim i omladini: Ne predajle se očajanju;ne gubile veru u sebe, ne ponesile se u dobru nili se poništite u zlu. Život nije dolina plača, nego poprište borbe na kome ponekad i dobri mogu pobediti rđave i slabiji nadvladati jače.

Jaša M. PRODANOVIČ “

ŽIVI NUŠIĆ

Na Nušićevom pogrebu bilo je i studenala i zvaničnih lica, i radnika i čaršije. i naprednih književnka i onih drugih. To nije bilo zajedničko i nezainferesovano odavanje pošle, nego kao sukob nad jednim mrivim felom, malim i zgrčenim, i osvajanje i prisvajanje jednog književnog dela.

Ta je borba, međufim, zasad nesigurna: profivnici su na nekim mestima zbunjeni i još uvek izmešani, a predmet borbe, lik piščev, ostao je nedovoljno rasvelljen i s jedne i s druge sfrane.