Nova Evropa

њега, Идеолози и вође пролетерског покрета јасно су увидјели, да се њихова борба против капитала неће моћи извршити друкче до једино на интернацијоналној основици, т, Ј. на оној истој на, којој је, у ствари, већ организован капитал. Зато се је тенденца за, остварељем једног интернацијоналног пролетерског фронта већ врло рано појавила, само што те интернацијоналне везе нијесу биле увијек подједнако јаке. Кажемо тенденца, а можемо додати, теоретска тенденца, јер кадгод је досад требало у пракси остварити што је било У теорији фиксирано, увијек се је још социјалистички интернацијонализам сломио о нацијоналну клисуру. Већ је најистакнутији представник и теоретичар модерног социјалистичког покрета, Карло Маркс, трајно теоретски фиксирао стајалиште пролетаријата, у том питању. У комунистичком манифесту, који је (г. 1847), заједно с Шнтелсом, конциповао као програм »Удружења Праведника«, каже се, да су комунисти авангарда, пролетаријата, а разликују ов од осталих комунистичких партија, што у разним нацијоналним борбама пролетаријата истичу само ваједничке, од народпости неодвисне интересе цијелог пролетаријата. Па, другом опет мјесту стоји: »комунистима се пребацује да желе одстранити домо-

Бину, народност. Радници немају домовине. Чега, немају, то им

0е не може нити узети.« Ове теоретски постављене тезе добиле су конкретни облик у организацији Интернацијоналне Асоцијације Радника (1862), која је имала циљем да сакупи све пролетере под својим окриљем. Од године 1889 (почетак II Интернацијонале) доопли су интернацијонални односи пролетаријата још снажнији израз у перијодичким састанцима, на којима су се расправљала. питања теоретска, практична и тактичка, пролетерског гибања, 'Га. Друга Интернацијонала, којој Лењин овначује вођом Кајуцкога, доживјела, је свој слом 1914 године, када, се је, на, почетку рата, пролетаријат унаточ свим резолуцијама H закључцима оријентисао

нацијонално, тако да су многи виђенији социјалисте за вријеме

рата заборавили своју интернацијоналност, и постали »социјалпатријотама«. Међутим се већ јавља полутрећа Интернацијонала, па онда и 11 Интернадијонала, која, према ријечима Зиновјева, неће да буде, попут Џ Интернацијонале, »информацијони биро«, него средиште акције и борбе. У сваком се случају налазимо данас пред новом фазом у овој борби између интернацијоналног пролетаријата и нацијоналне буржоавије.

Али није само пролетаријат напустио нацијоналну базу; напустила ју је, већ прије, капиталистичка, буржоазија, којој је нацијонална идеја и служила само, како већ рекосмо, маском за вгојистичне циљеве своје класе. У том је питању између буржоазије и пролетаријата једина разлика, што пролетаријат у теорији одриче нацијонализам, али кад дође до практичног провођења признаје га, дочим буржоазија, у теорији стоји на надијоналном стајалишту, али у пракси неће да зна зањ. Ако је пролетаријат органазован у »црвеној« интернацијонали, онда, је буржоазија организована у »златној«. Та је интернацијонала свој конкретни облик, по ријечима Бакунина, добила у интернацијоналној организацији

304

тренера