Nova Evropa

изговарајући необичним тремолом гласа бескрајни низ звучних речи. Само, он се не нодаје слепимице безумности гнозиса, растављајући се потпуно са Исусом моралистом, демократом, и страдалником. Овим златног владичанског крста у руци, и складних молитвених речи, ништа га друго не издаје за гностика-чаросника. Попут светих отаца. еклектичара, Климента и Оригена, Г. Велимировић данас значи стваралачку синтеву гностика и миленариста, _ док је некад био следбеником Вечног Јеванђеља, проглашавајући

7 - ново кретање, непризнавајући свет завршеним као што то чини ока-

мењена теолошка, догма, цркве. И он је био један беочуг на ланцу многобројних следбеника, који су вековима, преносили веру у три царства: царство Оца, царство Сина, и царство долавећег Духа у свезнању и слободи. На мом столу стоји отворен његов Сан о Оловенској Религији. Али Г. Велимировић не сања. више; он је постао човек од дела.

У почетку свога књижевног рада и духовног пењања, Г. Велимировић био је либералан хришћанин, попут Розанова, Берђајева, пи Салавјова. Јиберално хришћанство, то је идеологија, аристокрал_ ских и средњих класа, која доводи у склад своје религијовно са· знање са, својим проширеним погледом на свет, нежелећи директног отказа, од хришћанске традиције. Либерални теолози одричу се да затресу самим здањем цркве, — они само до миле воље тумаче за, себе своју религију; црква, се од тога не љуља, и она. им зато гледа. кров прсте, док је престрога за просте, немирне духове. Ортодокени, неуступни теолози (а Ја Пије Х) мање су опасни за науку и културу, јер су искрени. Либерални, гипки теолози, својим двојним ставом — једним према цркви, другим према свету — извитопера-

вају се, већином, у интелигентне језујите. Ако је против јавне анти-

народне ортодоксије теже борити се физички, противу надуваних незадовољника и лажних револуцијонара теже је борити се идео· лошки. Овакако, покојни Скерлић све је ово имао на уму кад је одбио молбу калуђера Велимировића за пријем у друштво Слободних Мислилада. = Г. Велимировић је опазио, да нема истинског религијовног ентузијазма код друштвених слојева, чијим је он био идеологом. Увидео је, ув то, да либерализам и хришћанство рђаво живе заједно. И он се одлучује брзо, — покајнички се бада у наручје цркве, и бива изабран за епископа. И са владичанске столице одмах демантује свој културни либерализам, и прекида везу с прошлошћу; ивјашњава, се против другог свештеничког брака! Један ми је пријатељ побожно дошануо, да је Г. Велимировић

· модерниста. Мој наивни пријатељ у заблуди је. Модернисти, полу- ·

тани, убеђени у рушење тврђаве каменитог католицизма и вваничног православља, а желећи да је потчине себи, руше је још више _ својим религијозно-филозофским прагмативмом. Међутим, Г. Белимировић. је јак ум, дисциплинован православни хришћанин, и нема, своје израђене прагматике. — Сетни Карлајл, конзервативни · Штекер, патријотски либералан Најман, револуцијонарни Кутер,

хистерични викач Свинцицки, и апокалиптички Ерн, — сви ти

307