Nova Evropa

вању библијотека, број њихов расте и дању и ноћу, н оне гутају књиге у стотинама, хиљада, примерака. -

__ Не следи ли из свега, тога, да је и корисна, и практична, ствар научити и навићи се читати руски“ Не због саме руске литературе, која је пре..., итакодаље, не, несамо због ње, него зато што се тиме човеку отварају неке царске двери, — свет, цео свет, говор свих народа, излази пред њега. А све то није хвалисање, и не ради се о њему, него се само констатује најпростији факат, стварност.

И, што је главно, корист важи и у обрнутом, материјалном смислу. Дошло би до узајамног давања. Српско-хрватска књига, 64 пошла у Русију. Тамо је чека, простор, тамо би се она шетала од Узжторода, до Владивостока. Треба, да. се уповнамо, да се зближимо, да расудимо о чисто трговачкој страни тога посла без сваке. примесе политике, на чисто трговачкој основи. И тада, нека неко од српскохрватских писаца постане ијоле познат у Русији, ствар ће сама, од себе да. иде.

А. корист није баш сасвим последња, реч у животу уметности. Повнало је, например, да је чисто новчана, потреба, нагнала. Гогоља, да. напише »Вечери у сељачкој колеби бливу Ђикањке«. Корист, то је крв, мишић и дрхтај живота. Много ружнога се дешава, због ње, али и много лепога. j

Немци су то осетили, и велике њихове издавачке радње саме су почеле штампати преводе на руски језик. Рачунали су да се тиме спасу сами од књижевне хиперпродукције од које Немачка, толико страда. | j

_А српскохрватска литература, створила би особиту узајамност између себе и нас. Узмимо, индиректног доказа. ради, колико су рђави били односи наши с Пољацима; имало је пуно разлога, да.

једни на друге искоса погледамо, — вековима смо једно друтом јаму копали. Па ипак. Читав ред пољских аутора, 'Ожешко, Ојерошевскиј, Тетмајер, — излазили су једновремено на два, језика, и на општу корист. Није то немогућно. Треба само“ уложити труда. И чак ми се чини да, је баш сада, време почети на том радити. Одма. Бегунци смо, ништа више, али и у Београду, и у Берлину, и у Паризу, има доста руских књижара, а у Берлину још и око десет руских издавачких радња.

Да завршим фантазијом, — фантазијом уметничком.

Ми, Руси, имамо шта, давати српскохрватској уметности. Желели бисмо да и нас на, тај начин огреје једна, топлија, струја, отуда, са, оне равнице, на западу, преко Саве, па до самога, мора. Јер, наша, историја епосе препорођаја развијала се мимо нашу уметност. Ми смо. пишени уметничког препорођаја. Старина наша се рачуна тек од средњег века, а после је, одма, без размака, настао век перика, и чипкама и лентама, украшених камизола — 18 век. И зато руска уметност чезне за, препорођењем. Да, јој је само још једна, спојна. лепота и сјај. Али не импортирани немачки ренесансе, и не прежвакана италијанштина, него свој препорођај, који бисмо могли топло, свеже, и детињски поверљиво заволети. Привиђа ми се, негде у