Nova Evropa

»умрла« Европа за. Достојевског, није се био окренуо од свих путева којима, иде живот Европе.

Да би човек ушао у сложени комплекс. Достојевскових идеја. о Европи, мора се започети са чисто спољашњом њеном карактеристиком, како ју је много пута у својим делима давао Достојевски ...

»У Енглеској је то исто што и свугде у Европи«, пише он на једном месту, »страшна жеђ за животом, и изгубљени виши смисао живота«. То је доминирајући мотив спољашње критике европске културе код Достојевског: њему је јасна била сва пресна животна сила, нашег »моћног, самоувереног, али у исто време и болног столећа, пуног неразјашњених идеала и неразрешивих жеља«, али у исто време му је та Европа, пуна живота и животних снага, залутала у нешто безивлавно и слепо. »У Европи нема мира, то је ван сваке сумње. Питање је само да ли је тај немир пролазан, немир једног тренутка Не, јасно је да је дошао термин за нешто вековечно, хиљадугодишње, што се спремало у свету од самога почетка његове цивилизације«. »У Европи се креће нешто неизбеживо«, · говори Достојевски на другом месту. »Европу чекају огромни преврати, такви да је човечјем уму тешко у њих веровати«. На годину дана пред смрт писао је Достојевски: »Да, она се налази уочи пада, ваша Европа, уочи пада општег и на сваком месту. Мравињак, изграђен већ давно без Христа и без Цркве, са моралним начелом из основе заљуљаним који је изгубио и све опште и све апсолутно — тај је мравињак сав поткопан. Иде четврти сталеж, куца и гура се у врата, и ако му се не отворе, равбиће их«. Као да слути будућу ошште европску катастрофу, Достојевски пише у истом том пророчком чланку: »Шредосећам да је опремљен крајњи обрачун... Симптоми су ужасни... Неприродност политичког стања у Европи, »нераврешива« политичка питања, неизбежно ће довести до страховитог коначног политичког рата«.

У унутрашњости Европе продужује се напрегнута, безизлазна. борба, која гута све снаге, и не оставља места за позитивно стварање. У »димским записима о летњим догађајима« слика, Достојевски живим бојама привидно спољашње благостање Европе, »83тишје реда« у њој, и каже: »а међутим и ту стоји она иста упорна, подмукла, и већ остарела борба, борба на смрт између општезападног личног начела и неопходности да се народи саживе«. »Ко би, сем апстрактног доктринара«, пише Достојевски на другом месту, »могао комедију буржоазког уједињења, коју видимо у Европи, узети као нормалну формулу човечанског уједињења, на земљи%« Још оштрије се изравио Достојевски нешто раније: »даузевши место својих пређашњих господара, и овладавши поседом, буржоазија. је сасвим обишла народ, пролетера, и, непризнавши га за. брата, претворила га у радну снагу за своју удобност«. Отсуство унутрашњег тла братства, дубока раздвојеност и егојивам, то су прте буржоазије, које се Достојевски гнуша... Не верује он ни у друге силе које дејствују у Европи. И зато је код њега тако снажно

294