Nova Evropa

методу ин речник од Масарика, његове критике изгледају често као препричане критике Масарикове.

(Као одговор на Радлову критику Модрачкова социјализма написао је Јосеф Худец, посланик Модрачкове скупине, брошуру »Реалисте«, у којој оштро критикује полнтички рад и програм реалиста: полазећи од Денијева суда о реализму (»има тежње неизмерно далекосежне, н воли формуле одвише нејасне; у смеси често занимљивој, али која никад не задовољава, спаја тежње западних социјалистичких школа с моралним настојањима Толетоја« — Дени: »Чешка после Беле Горе« По део, стр. 544), Худец хоће да докаже, да реалистичка политика није никада имала јединствен назор на социјална питања, да је била сва само у негативној критици, да није она, ослободила чешки народ, а после ослобођења да, је узурпирала целу власт у држави; Худец признаје Масарикове индивидуалне заслуге, али очито алудира на Масарика кад вели, да је држава, >господарско подузеће а нипошто катедра. филозофије«; он је незадовољан што су реалисти осудили само методе руског комунизма а не и његов коначни циљ и господарску структуру).

Неједли, међутим, са својим присталицама у Клубу, приближава се револуцијонарном социјализму, и признаје иницијативу масама; њега води социјални осећај и дух времена, док Радла вера у победу разума јаких појединаца који стварају историју. Радл добија у Клубу већину, и диктира седам тачака, које имају бити признате као програмске, и противу којих се не сме полемизирати ни директно ни индиректно. Аналогија с тачкама Треће Интернацијонале била је неизбежна; садржина им је, углавном, ова: Клуб стоји на становишту реализма, како га, је формулисао Масарик; социјализам се признаје само до границе до које се даје извести из реализма; критика реализма дозвољена је само у појединостима, нипошто у принципима; вође се не могу крити за такозвану »вољу народа«, јер се не морају тој вољи ни покоравати, они су индивидуално одговорни, морају водити а не бити вођени; револуција је зло, она није хисторички потребна, и треба се против ње борити; Клуб забацује сваки дилетантизам, и захтева стручну опрему. У домаћој државној политици, Клуб се принципијелно слаже с политиком Бенешовом, признаје законе и Републику, а спреман је на заједнички рад с особама и друштвима, са сличним програмима. Ово је довело до новог ослабљења Клуба, и до извесне збуњености међу присташама реализма. Радлов Клуб још животари, но Неједли разлаже своје погледе на јавна питања у властитоме листу, који нови наслов »Маг« (»Врење«, излази сваких петнајст дана).

Реализам, као политички покрет, потпуно је ликвидирао, н сви покушаји да се он оживи и обнови показали су се узалудним. Али се може сасвим поуздано рећи, да је тај покрет створио модерно чешко друштво, да је извршио свој благотворан утицај на све политичке партије, нарочито на социјалистичке, и да дух реализма није ишчезао него је унишао у цели народни организам. Ни вођа чешких комуниста, Шмерал, није слабији реалиста од министра председника Бенеша, када изјављује ди