Nova Evropa

лификадија није мимоишла ни келнерски ни берберски штрајк у Београду, нити макоји други штрајк у земљи.

И већ маја 1920, говори се о потреби једног изнимног закона, проаји револуцијонарног радничког покрета. Министарски Савет бави се, још почетком маја, израдом »закона о одржању реда и рада у земљи«. У исто време говори режимека штампа о потреби оснивања »Грађанске Лиге« за случај- борбе против револуцијонарног радништва. Тада је (маја 1920), на» пример, »Самоуправа« писала: »У моменту кад сви треба да приону на. рад, господа декретирају политичке штрајкове ....: Али не можемо а да не подвучемо потребу да се сваки изгред бољшевика, сваки акт њихов па слободу рада и на ред у земљи, сузбије несамо законом већ и удруженом акцијом грађана« — Јасно је, да. је владајућој буржоазији стало било у првом реду до онемогућавања већих штрајкашких покрета, који сметају »консолидацији« или »привредној обнови«, односно тежњи за 60гаћењем младог капитала у Југославији, који се од те године почиње пласирати у индустрију. Због тога су и раднички синдикати, несамо Комунистичка. Партија, били опи против којих су у првом реду планирани изнимни закони од маја 1920 и разне грађанске борбене организације. И сами послодавци почињу отада да стварају своје организације по индустријама., своја синдикална већа, док ове године нису створили и своју дентралту организацију, која је себи ставила, као један од најглавнијих задатака: борбу нротив заштитног радничког законодавства. Како је у нашој земљи држава и сама велики послодавац, који даје посла знатном делу најамног радништва, то су се интереси државе-послодавца и приватних послодаваца у овом погледу поклапали, бар наоко, и због тога у нашој. земљи офанзива капитала —, која се запажа половином 1920 по свима капиталистичким државама света —, почиње у знаку борбе између државе и радништва. запосленог у њеним предузећима, поглавито на саобраћају и на рудницима угља. Млади југословенски капитализам могао је себи да: уштеди мпоге тешке борбе и скупо плаћене победе само на тај начин; што се од почетка капиталистичке офанзиве у пашој земљи сама држава, тојест они који су је у тај час водили, ставили. у непријатељски фронт према пролотаријату, те је приватни послодавац могао мирно седети и без великих мука долазити до профита услед погоршавања услова рада. -

Успеси Комунистичке Партије на општинским изборима (августа 1920), и на изборима за Конституанту, допринели су да се крајем те тодине, приликом избијања рударског штрајка у СОловеначкој и у Босни, владајући кругови коначно реше да приведу у дело своју замисао о стављању радничког покрета изван закопа, нашто су се месецима одлучивали; а што су једнако одлагали из бојазпи од јачих сукоба. Па, како је неколико делимичних напада на раднички покрет — почевши од милитаризације железничара и збацивања, комунистичких општинских одбора па све до насилног

угушења рударског штрајка — прошло без отпора од стране радничких.

маса, то су владајући кругови (крајем 1920) држали да је дошло време за генерални напад, који би једним махом уклонио. опасног противника, 'Пај напад извршен је Обананом и остао'је такође без реакције од _ Op BTIO политичког и економског дела радничког покрета.

Обзнана није ни једном речју забрањивала рад синдикалним радничким организацијама: али су ове (у саставу Централног Онндикалпог

305