Nova Evropa

поноћи, с каквим се светом грозоте борило у бесвести Мноштво, те се у грозничаву зноју свијало на постељи векова, и изнемогло се кочило без воље и свести о својој мистичној моћи Какве боли је требало, да настане прво сребрно свитање и у тим дубинама2 Нао из мрака диже се мало по мало пред гомилама у првом бледом осветљењу слика земље, кугле, што лети простором светова, примамљиване сунцем. Зар не гледају очи свих њезиних становника у једину мистерију небеса2 Зар нису сви језици узалудни покушај душе, да изрази. своје дивљење над стваримаг Даљина губи мало по мало своју очајну шутњу. Море и горе престају да деле човечји род. Масе, захваћене првим ударцима настале струје, постају свесне своје сувислости и силе. Знамење муња, које бејаше огњени бич у тешким визијама пророка, постаје сигнал, којим се споразумева невидљиви с невидљивим. Ветрови омамљиве свудаприсутности почињу да струје душама. Доносе им уздисаје из свих места где трпи човек. Зраком, који удишемо, другачије се шири звук, а простор је другачије акустичан него што бејаше, Бол појединца делује као квас у болу свих. Из дана у дан се појављују нова тајанствена чула за хиљаде одношаја духовног додира, непознатог прошлим вековима. Није више могуће, као некада, у потаји давити браћу. Увек he неко чути њихову агонију, и пустиће је да од уста до уста лети по целој земљи, као вихор који распирује свете ватре. Није могуће на све векове положити канџу моћи поред плодова земље, и подићи је крваву против мршавих, бојажљивих руку гладних. С хаљином која се лепрша игра земља пред погледима душа. Познали смо већ много њезиних скривених лепота и варнки. Знамо да обилује зрњем, маслиновим уљем, и златним плодовима, који су једнако слатки свим устима, као сунце чију красоту опонашају. Познате су нам дубине њезиних студенаца, и знамо да би наша деца и деца наше деце имала у њима довољно пића за своју жеђ. А знамо и то, да смо рођени за другу глад и другу жеђ него што је глад и жеђ земље,

Уздрхтали би моћни, кад би видели мапу наше звезде, како је виде енстатични погледи љубави. Узалуд би било на њој тражити границе краљевина и области језика; из висина, одакле се распознаје архитектура копна и сувислост острва у зеленим огледалима океана, не виде се бели каменови, постављени на међе њива и винограда. Цела ширина земље, с тропским расцватом сласти и познања учинила би им се као један од најмањих духовних градова, из кога воде путеви у сва видљива и невидљива царства васијоне, у вртоглаве духовне метрополе, чија се слика не може снити ни у сну човечјем. Највиши ледењаци људсне мисли, који још светле између неба и земље, кад је већ предео из кога су нарасли угасила ноћ, уздижу се у своме златном хладу све до звезда другога неба, као неколико тријангуларних тачака, из којих је могуће измерити само незнатан отсечак светлих простора духовних царстава. А ипак, само погледом у те азурне даљине, где све звезде видљивог космоса дрхте нао златни јутарњи облак, којега нестане у сунцу, јачају се наши погледи и уче се ценити висину и значење земаљских ствари. Пред погледом на те обећане и неприступне краљевине, прибијају се једна уз другу деца земље, у осећању унутрашњег братства, које чини њихове наде заједничким, и учиниће једном заједничким плод земље, богатство пшеничних њива и вртова. Па иако се чини, да није никада било веће збрке мисли него у доба

134