Nova Evropa

јутарњих сумрака у коме живимо,ипак тај тајанствени циљ одржава у куцању сва срца, и под свој закон подвргава њихово неправилно ударање. Јер срца не слушају наше воље; највећа мудрост ослободила их је од те послушности. Слушају само плиму и осеку живота, певање и цвиљење његових светлих валова, ударање његових громова, његову владу, његову вишу хармоничну вољу. Узалуд поричете његов глас, узалуд заклањате својим речима усев који расте. Морали бисте најпре угасити сунце које му даје живот, и које ће му га узети кад буде требало.

Није могуће, да човечанство не схвати, да досадашње господарење народа значи губитке најлепших радости и опасности по целу духовну знетву земље. Са смртном жалошћу гледа бистроски у дубине, где се из таме и у таму ваљају народи, а одакле, као при потопу света, допире цвиљење и у белом дрхтању се подижу духовне руке. Међу тим гомилама, осуђеним на посао и глад, можда умиру умукли певачи који би били способни распалити братска срца пићем бесмртности, а у вртовима сна, где се још сви одјеци сећају победне песме духова при стварању света, натргати ружа за путеве љубавницима и победницима. У тминама подземља можда слепе очи, створене да виде најтајније осмехе лепоте и знакове што нам их дају становници сестринских земаља; можда сахну руке изданих кнезова, који би једини смели отворити ризнице свога рода, тајне житнице хиљадугодишњих летина, затваране љубоморним годинама, а кад се стиша жар чути неке магичне речи из разговора земље саме са собом, кад У својим радијоницама слаже елеменат на елеменат и приправља прославу својих пролећа за свадбене свечаности краљица. Зар није духовна жетва заједнички иметак свих народа, и зар не би требало да њезино чување буде једини предмет разговора у већу мудраца и краљева7 Зар не леже све речи красоте, умукле у Мноштву, као терет на прсима целог човечанстваг Зар се не гасе зубље генија у мртвачкој атмосфери болнога даха, који непрестано струји из низина Мноштва2 Јер Мноштво трпи, а његова се патња тајанствено прелива из душе у душу, продире и у стваралачке мисли, мути сребрну чистоту њихове интонације, и свакој песми среће одузима моћне резонанције у душама милијона, с којима је тен способна да у васијону пошаље свој крик за повратком и ослобођењем.

Гле, безбројне детињске очи непрестано се отварају над тајном земље, тону у чуда њезиних дана и ноћи, у нему срећу њезиних цветних стабала, у благослов њезиних журних облака, у сјајни сан њезина живота, како се развија под значајно Кутљивом и узнемирљивом сугестијом сунца. Какве се нама невидљиве појаве одражавају у магичним огледалима дечјег погледа, да годинама чува рефлексе серафимског сјаја7 Какав се свет лепоте и чистоте нама у њему приближује и као преварен гаси се у сузама7 Шта значи духовно избијање лепоте на образима љубавника7 Зар то нису зраке нашег властитог дана, које су нам у другим тренуцима невидљиве

Све нам говори, да има и други поглед на земљу и свет, осим онога што га знамо из искуства вида, из књига песника, из слика уметника. Поглед, о коме говори свако опојење славе, творачке снаге, милости, и покоре. Свако пролеће, кад се враћа на кристалним сплавовима по набујалим рекама, и песмом, коју не чујемо а која ипак има снагу да прелети море, мами нам птице из маслинових гајева југа; сваки излазак сунца, приправљан звездама, ноје се као искресане искре причињавају да лете

135