Nova Evropa

идеализам, стар скоро две хиљаде година, преживео се у културном свету, јер су се многе верске истине и светиње показале као лажи, те мора бити замењен у даљем процесу чишћења, и код нас. То је, држимо, само питање просвећености, и питање скорог времена, Али ни сама материјалистичка, реакција, која ступа на његово место, неће нас задовољити, јер се противи извесним идеалним тежњама које као да су урођене културном човеку. Савремено друштво не може да се помири са крајњим материјалистичким конзеквенцама, рата свију против свих, ни у индивидуалном ни у класном смислу; а исто га тако не задовољава ни етатички идеализам. Држава, и власт у држави, не могу се примити ни као циљ ни као идеал, него само као средства. А све и да их примимо, у пракси бисмо се брзо разуверили. Са оваким идеолошким расположењем у друштву, какво је данас у нас, пе да се организовати никаква, идеална држава, све ако и претпоставимо промену власти у смислу етатичког идеала, које друге буржоаске групе или које друге класе; јер овако сирове какве су, и небудући одабране и прогресивне, и те би се скупине — све када би и ублажиле можда многе невоље — показале ипак оптерећене сличним мапама од којих болују садашњи властодршци, и не би могле задовољити духове у њиховим идеалним тежњама. Садашње идеолошко расположење у нашем друштву није дакле правилно, и морало би се мењати; али у ком правцуг ___ Свестан свеопћег и вечног кретања. света унапред, савремени човек носи и сам у себи тежњу за личним и социјалним кретањем у истом смислу, па тежи једном савршенијем и вишем животу него што је садашњи. Ићи ка што већем личном савршенству телесном, т. ј. што боље, хармоничније, и лепше развијену организму према своме расном типу, и што трајнијем и отпорнијем с обзиром на свој лични живот као и на живот наследника; и духовном, Т. ј. савршенству интелекта (максимум способности сазнања, мишљења, и максимум материјалног знања), емоције (што савршеније способности осећања, и што лепше осећање), активитета (што здравији инстинкти, што боље навике, што јача воља), — дакле максимуму духовних способности, које би билв тако уравнотежене, да, човеком владају оне које треба. да владају, које су дакле најбоље. У исто време, ићи ка такој личној продуктивности, да. се властитим средствима, и властитом снагом, покрију тако економске потребе човека како ће његово усавршавање бити што рациЈјоналније омогућено. А све у једном друштву које потпуно одговара овим идвалним тежњама, Т. ј. које св и само као целина, са свим својим члановима или са већином њих, креће у истом смеру прогреса у бољи и виши живот; у друштву здравијем и снажнијем, са вишом културом и просвеКеношњу, са дубљом и проширенијом науком и уметношћу, са више морала и правде, са већом производњом и бољом расподелом добара, са савршенијом техником и солиднијом и праведнијом организацијом. То је крајњи диљ савременог човека, којега можемо назвати прогресистом, којему је дакле друштвени идеал: сввопћи напредак човека и друштва т. ј. напредак у правцу духовне, телесне, и материјалне културе. У правцу овога модерног идеалистичког схватања треба, да, се креће, мења, и оплођује, и наш друштвени идеализам. Али то још није све.

. Наш друштвени идвал треба да је и југословенски. Истина је, Да се људско друштво дели у класе, да та, подела инволвира, класне борбе и експлоатације, и да је интернацијонална. Али то је само једна, извесна,

109