Nova Evropa

А будући да је читава наша садашња привреда углавном базирана па кредиту, лако је израчунати високе камате што их мора, плаћати, и то у перијоди једне изразите привредне стагнације. Ми имамо данас предузећа, која дугују разним банкама по 20 и 30 милијона динара, што значи да саме камате износе на, 4 до 6 милијона динара, годишње. Другим речима, то значи да. дотична, предузећа морају да реализирају једну чисту добит од 4 по 6 милијона динара. чисто ради тога да би платила камате на, постојећи дуг а да се ниједна пара тог дуга тиме не амортизира! — Не можемо се на овом месту упуштати у детаљно испитивање ове кредитне кризе са камалњаком све до 50% годишње, кризе која уосталом, у мањој или већој мери, хара данас читавом средњом Европом. Моментано хоћемо једино да, констатујемо опстанак оваке кризе, и њен утицај на нашу привреду, која, се, као што смо већ нагласили, добрим делом, оснива на кредиту. Делимично ради тога, што се је рад започео са недовољним средствима, а делимично што су се услед пада наше валуте прилике тако развијале да. је за, једно предузеће данас потребно далеко више средстава него што се је и уз најопрезније калкулације могло предвидети. Данас несамо да је прометни капитал већине наших индустријских предузећа набављен путем кредита, него је и добар део самих инвестиција, које се у догледно време неће а и не могу повратити, прибављен путем свакојаких кредитних операција.

Наравно да није сасвим свеједно, на који су начин прибављени ти капитали. У државама, са развијеним капитализмом, већа индустријална, предузећа, апелују сама директно на поседнике расположивих капитала, па је тамо посао посредника сведен на минимум. Нове деонице пласирају се тамо директно на берзама, исто тако као што сеи потребни кредити добијају непосредно од капиталиста у форми разних облигација, Са каматњаком од 4—5% — данас можда са, каматњаком од 5—6% — већина, индустријалних предузећа на Западу у стању је да подмири све своје кредитне потрвбе. Тиме је та индустрија увек у могућности да се упусти у успешну конкуренцију е индустријом оних држава, у којима је камалтак већи, те где су према томе трошкови продукције далеко знатнији. Од кардиналне је дакле важности, да ли једно предузеће потребне му капитале добија у форми деоничке главнице, или у форми зајма на облигације, или пак у форми конто-корентног кредита, јер што је већи део потребног капитала, прикупљен пласирањем деоница утолико је, барем у перијодама кризе, повољнија, ситуација за дотично предузеће: на капитал који је придошао у предузеће у форми деоница, плаћа се каматњак (у виду дивиденде) само онда ако је предузеће у минулој години довољно заслужило; у лошим годинама, дакле, велика деоничка главница, а тиме и мања потреба за кредитом, има ту предност да камате ништа или само незнатно тангирају само подузеће. Што тиме деоничари не долаве до дивиденде, и што пада курс деоница, ствар је која моментано директно не угрожава предузеће као таково, Према томе, што је већа властита деоничка главница, у односу према другим кредитима, утолико је и ситуација за дотично прздузеће повољнија, будући да тиме отпада плаћање високих камата. Подмирење једног дела потребног кредита путем облигација има ту предност, да несамо што је тај кредит јефтинији од контокорентног крздита, него је он дат на дужи термин те не прети опасношћу да ће кредити

361