Nova Evropa

тако знатан да камате, маколико оне биле велике, нису утицале на зајам; проблем је био, доћи до новада без обзира. на увете. Данас је ситуација, сасвим друга: каматњак од 20% значи, да се један дуг од 10 милијона, динара. за четири године аутоматски подвостручава; а будући да данас цене више тако рапидно не расту, јасно је да велики део предузећа није више у стању да плаћа, тако високе камате. Последица, ће бити, да, ће све камате морати дописивати самом дугу, који ће услед њих стално расти тако да. слом оваког предузећа постаје неизбежив. Може чак да се деси, да. они заводи који су давали вересије таковим предузећима спасу само један део позајмљеног капитала, док евентуално проведене санације могу имати за резултат тек деломично спасавање уложених капитала.

Данашња наша, индустријска криза добрим је делом потенцовама, најновијом дефлацијоном политиком Народне Банке, како смо то у прошлом економском прегледу покушали објаснити. Шесамо што су редуцирани кредити појединим предузећима, или новчаним заводима, који се онда морају регресирати на. предузећима, које они финансирају, него је то рестрингирање кредита деловало на поскупљење расположивих капитала. Јер услод тога, што свак, и уз највеће жртве, настоји да задржи досадашње кредите, или да дође до нових, јасно је да каматњак мора рапидно да расте. Камалњак од 20%, и више, логична, је последица рестрингирања, кредита од стране Народне Банке, које је инаугурисано у циљу дефлацијоне политике. Редуцирањем кредита, многа су предузећа присиљена, на редуцирање самог пословања, у оскудици потребних средстава; а редуцирање пословања, при екоро истој режији, — будући да се ова не даје тако брзо и лако снизити — делује на, повећање продукцијоних трошкова за сваки продуцирани предмет. А ово повећање продукцијоних трошкова опет наравно неповољно делује на финансијални успех предузећа, особито сада кад повишење цена не иде више тако глалко.

Велику улогу играју овде, иако тек посредно, наше саобраћајне прилике. Потребе за капиталом и кредитом појединих индустријалних преду“ зећа, равнају се и према темпу којим се врши измена добара. Ако, например, један млин треба, месец дана док му жељезница достави купљену шеницу, онда, је његова потреба за прометним капиталом далеко већа него ако је жељезница у стању да му ту исту количину шенице достави за недељу дана; јер сам млин мора купљену робу одмах да плати, без обзира, кад ће му је жељезница да, достави, И с те стране стоји наша индустрија, лолша, па према, томе и треба више прометног капитала, него индустрије других држава, јер млин који се, рецимо, налави у западној Југославији треба, доиста по месец и два дана, док му његови вагони стигну са шеницом из Војводине. Ако је дакле његов дневни капацитет мељаве 10 вагона шенидо, значи да он мора стално имати на, путу око 500 до 600 вагона шенице, што репрезентује вредност од 20 до 30 милијона динара. Тај капитал, или бар добар део тог капитала, лежи мртав за предузеће, а ипак се на. тај новац мора да плаћа камата, од којих 20%! — Према томе, решење нашег саобраЋајног проблема значило би у неку руку и олакшање наше финансијалне и индустријалне кризе, будући да би онда за несметано развијање пословања, требало далеко мање кредита него што је то потребно при садашњем стању нашег саобраћаја,

363