Nova Evropa

čunaca; veliki procenat fiktivno bolesnih i ranjenih, koji su sami sebe ranili, — to je jedna od najužasnijih činjenica koju iznosi Rodzjanko. No ima ih više, Samo se mi ne možemo duže na tom zadržati. Treba, medjufim, naglasiti, da se tu naš autor potpuno slaže sa Nabokovim, o čijem smo izveštaju već pisali, a da unosi izvesne dopune i ispravke u tvrdjenja generala, pisaca memoara {naprimer, Djenjikina), koji i suviše hoće da istaknu i povećaju nesumnjivu inače krivicu Revolucije u propasti vojske,

Najzad su od prvoredne važnosti dokumenti i fakta, koje iznosi naš autor, o ulozi i naporima Dume i društvenih organizacija {neizuzimajući ni vrlo konzervativnu korporaciju plemstva), da spase zemlju od katastrofe revolucije (pri kraju ove sveske »Arhiva Ruske Revolucije« štampan je i vrlo važan poslednji referat G. Rodzjanka caru baš o tom predmetu). Interesanino je zabeležiti, da je u oči Revolucije, u očekivanju državnog udara i raspuštenja Dume od strane cara hipnotisana Protopopovim, Rodzjanko spremio jednu vrstu konzervativnog direktorijuma od najuglednijih predstavnika plemstva, da spasava otadžbinu,

Prelazeći na dane samog prevrafa, autor iznosi niz vrlo zanimljivih podataka. 25. februara izbili su prvi neredi, O njihovim uzrocima naš autor ćuti, Ali su vrlo značajna njegova saopštenja o više nego zagonetnom postupanju vlade i njenu upravo izdajničkom držanju prema Dumi. Zaista »quem Jupiter perdere vult, dementat« —; isto možemo reći i o caru Nikoli, koji do poslednjeg trenutka, i pored mnogobrojnih opomena, nije hteo ni u čemu da popusti, verujući slepo u svoga ministra Protopopova, koga mu je preporučio bio Rasputin, i koga je podržavala carica Aleksandra, taj zao duh Rusije 1 сага, Vrlo je važan fakt, pokušaj neuspele intervencije velikog kneza Mihajla, careva brata, o čemu autentično priča Rodzjanko. Onda dolazi uglavnom poznato pričanje o prevratu. Autor naročito podvlači, da izaslanici Državne Dume, Gučkov i Šuljgin, jedan konzervativac i jedan reakcijonar, nisu ucenjivali cara da se odrekne prestola, nego su dobili od njega proglas o abdikaciji, koji je bio gotov pre njihova dolaska, i na koji se car bio odlučio videći da je situacija beznadna; a i njegov načelnik Vrhovne Komande, kao i svi komandanti sa fronta, apućivali su cara na abdikaciju, | O daljem toku dogadjaja, o ulozi Privremenog Odbora Državne Dume, koji je uzeo na sebe vodjenje hitnih državnih poslova, i spo” razumno sa Savetom radničkih i vojničkih deputata postavio provizornu vladu vanstranačkog liberala kneza Ljvova (koalicija konzervatlivaca i »kadeta«, s učešćem jednog socijaliste-revolucijonara — Kerenskog), najzad o odnosima izmedju Dume i vojske, autor priča zanimljivo, živo, ali ne iznosi nikakvih novih činjenica. Tu on i dalje produžuje apologiju Dume, navodeći, kako je vrlo kobna po svojim posledicama bila »Naredba br. 1.« — koju su, medjutim, i levičari, koji nisu bili ni boljševici ni neki plaćeni agenti Nemačke, iskreno držali potrebnom baš u tom frenuiku nezavršenog prevrata, no kojom je pokoleban autoritet oficirskog kora i unesena politika u vojničke

207