Nova Evropa

темпу нашег развоја, не пребадујемо се ако дужину појединих прелаза у правцу ка човечанству изједначимо са вековима. Да до човечанства будемо способни доћи, требаће нам бар четири века! И то нису тек пуста временска трајања, него огроман број година тешкога и напорнога, рада у борби са сметњама. којима нема броја. И док се ми будемо. тако кроз векове полако успињали, неће се успон других великих н изабраних обуставити. Ако фразу о нашој културној младости узмемо као здраву валуту, и према томе св узнадамо у велику дегенерацију н срозавања оних који су данас културно старији, онда нам перспективе нису тако тамне. Осим тога, скраћење линије нашег развоја није сувише тешко, ако нисмо изоловани и дивљи, већ ако се послужимо и користимо школом и нскуством других. Речју, све зависни од тога, да ли ми баш морамо вековима пролазити и задржавати се прво у Југословенству ужега смисла, онда у Југословенству ширега смисла, па тек онда у Оловенеству, да бисмо на крају дошли до врата човечанству, или не. Одлучна тежина је на нашем извођењу својих граница, па било да се ради о овом или о оном Југословенству. Ако су те границе високи вертикални зидови, дубоки јазови, непровидно стакло, потпуно заокружене ограде, херметички затворена шупља кугла, — онда смо ми не део једне целине него страно тело, туђ део.

Исто је тако важна нашомена, да сви контакти, у смнелу крајњег циља, равдељени по облику, и могу и морају по времену да буду скупа и заједно, да буду дакле активни у исто време. Контакти су само један делимичам ефекат развојне и животне снаге наше, и варијација је условљена отпором, јер је ефекат природно већи што је отпор мањи. Ако између појединаца као реалности иде конац развоја до човечанства као реалности, онда је и тај развој једна реалност, те мора одмах да постоји успостављен сав и цео у свој дужини својој. Прелазни облици нису дакле само као неке сталне чауре, у којима. се врши генерацијона мена од црва до лептира, разнолики и мртви калупи само, који се остављају и разлупају, него су то фазе живота једних истих бића, које без изумирања иду једна у другу без прекида, и већ је у првој задан смисао и структура последње, а све су увек заједно, прилагођујући се постепено и преносећи живот као целину. Главни смисао може бити једино задан и одређен доношењем у целини, а нови органи постају та старог ткива специфичношћу функције. Први импулсе дају голе невоље Hi потребе, а стална употреба, нужда, и рад, доводе даље до изглађена. савршенства. Ми дакле не можемо ин не смемо да се на свету нзолујемо п издељујемо. Покренути непознатим снагама па мрака, и постављени на линију општег развоја, ми морамо по логици збивања да будемо продуктом, ал! ми у исто доба треба по свести н по вољи н по слободи да будеMO H фактором.

ИДЕ

406