Nova Evropa

racije) sa vernicima, te što nema više napornoga ličnog stvaranja! Jer molitva, ako je zapisana, gubi svu svoju draž, svoje nežno i potajno očaranje, dok opet napamet naučena šuška po duši prazno i besmisleno poput tablice množenja; one obe ne vrede ništa bez unutrašnje, »umne«, molitve, koju stvara u sebi čovek, Čak i ostajući u »kolegijalnoj« Crkvi, mora čovek da u sebi gradi svoju »mdividualnu« crkvu, kao neki krug oko sebe, kojim bi se mogao opasati — рорш! »Шохоја« Homa —, da bi se obranio od navale tamnih за, Hristos je otišao od Crkve, — to je sasvim jasno; ali je isto tako Jasno i to da on već davno »spava« u nama, U svakom pojedincu, u svakoj ličnosti, ima čestice Njega, jer On je večni genije čovečanstva; i svaki čovek, čak i najnazadniji, može da postane, u роftenciji, najnaprednijim i majgenijalnijim, No svaki čovek mora sim u sebi da pronadje »Hristovu česticu«, i da stvori svoje Carstvo Nebesko, — onda mu neće biti strašna mrtva savremena kultura, koja je »dušu zapisala djavolu«, I možda je zato baš ovamo i upravljen njen glavni udarac:

(Veštica) »zastade gotovo pred samim krašom, Videlo se da nema snage prekoračiti da, pa je od muke sva poplavila, kao čovek koji je već nekoliko dana ležao mrtav.., Rasklapala je mrtve svoje oči, ali nije mola ništa videti od silnoša besa,., Onda je krenula na drugu stranu, nastojeći da se dokopa Homa, Napokon stade, zaprefi prstom, i ponovo leže u grob,„,„«

Zaštićen magičnim krugom unutrašnje crkve, savremeni čovek možda će se očistiti u sebi od »greha« evropske kulture, — takoreći »okajati je«? Jer to i nije borba protiv kulture, nego je pre borba za kulturu, a samo tek protiv duha materijalizma, koji ju Je podjarmio + drži je u ropstvu,

Pod pritiskom tamne sile, »otelovljene« u obliku materijalističke nauke, pala je isprva spoljna crkva: ona unosi sve više racijonalizma u svoje propovedi, u svoje poglede na život; i sve tolerantnija postaje u svojoj masi, Ali je još preostala »crkva unuftrašnja«, onaj magični krug koji brani inteligentnog, mislećeg, čoveka (>»filozofa«) od materijalističkog shvatanja u našoj kulturi; čak i oni koji su mapustili formalno Crkvu dapače »bezbožnici«, kao recimo Volter —, bili su ipak »dejisti«, i u svakom slučaju idealisti, dakle su nosili {i nose) u svojoj duši iskru onoga svetog plamena što vezuje čoveka sa Bogom, Sada se, medjutim, vrši — u brzom tempu — odlučan juriš tamnih sila, koje vrve na dnu čovečanstva, i na ovaj ostatak nekadašnje duhovne tvrdjave, na ostatak religijoznog osećanja u nama samima, — na idealizam,

I nov (iako, u stvari, veoma drevni) oblik poprima sad ideja čovečanskog progresa, Zabacivši hrišćansko shvatanje

155