Nova Evropa

Али се и сами Словени (без обзира на границе које разни научници на разним местима потежу између чистих Срба, прелазног македонског типа, и Бугара) ношњом веома разликују. Скоро сваки крај има своју ношњу, и процес узајамног утицаја и мешања готово се и не опажа, Тај процес не може да настане услед тога што се племена која се разликују ношњом између себе не жене и не удају. Овде, дакле, имамо веома једноставне типове, али ипак карактеристичне и за проучавање развоја можда најважније, јер упирући се о њих можемо да пратимо извесну јединствену линију од запада: из унутрашње Далмације и Босне и Херцеговине, преко Црне Горе и Васојевића доле према Охриду, и на исток до Шопова око Софије. Та линија није сметала да се на неким местима, као у смиљевском крају код Битоља, ношња развије до ванредне лепоте и уметничког колорита, Извесну дигресију од те линије чини и импозантна женска ношња у Скопској Црној Гори. Свуда у овом југозападном углу израђују се красни народни везови, Сав тај етнографски и уметнички материјал треба тек да се испита. Сада се човек може само да диви народном генију. Али и све варијанте ондашњих ношња, и код народа несловенских, имају једну заједничку црту: монументалност, Мислим да је то и утицај краја чија је једина права карактеристика баш та реч: монументалност. Када пролазите кроз Алпе, где има виших гора, све док не изађете на врхунац одакле вам се пружа величанствена панорама, ви ћете већином видети само идиличне, лепо „аранжиране“" „раузабез“, у којима су високе клисуре само згодно употребљене кулисе за позадину, — као да та, рекао бих, интелигентна околина зна укус туриста и захтеве т, зв. романтике; она је примерно дисциплинована као позоришни компарс, и зна да ствара скупине за фотографисање и разгледнице које лако задовољавају све укусе. На Балкану, међутим, природа се не прави љубазнијом него што је, нема толико туриста да то чини њима за вољу, и може да изгледа онака каку ју је Господ саздао — пуста и тмурна; гу су огромне клисуре, које не скрива живописна декорација зеленила и дрвећа; врхунци и горски гребени се не брину да им се линија на хоризонту раздроби у богату силуету, која би можда била допадљивија, али би слици одузела ону величанствену једноставност, — онде природа воли једноставне и тврде преломе. У тој околини великих линија истичу се тим јаче живописни манастири, прибијени негде уза стене као гнезда, када им се приближимо, стајемо задивљени пред лепотом древне архитектуре, а унутра пред сликама, које не заостају иза оних у храмовима у Равени. Зидови тих српских манастира подигнути су несамо од просте цигле и камена, него и од одломака грчке архитектуре и грчких кипова.

22