Nova Evropa

самога себе, догод се не привеже уз ово наше средиште. Тако смо ми сви упућени или да чинимо једну целину или да нас нестане, јер нас ни мозаг свих академика на свету не подели тако да се сваки од нас сам за себе одржи на своме месту, и да се уздржи од брањења свога положаја мачем, Нико нас не намести тако да будемо способни један без другога за самосталан живот и напредак. А ново решавање мачем створило би опет такове прилике, да би након освајања дошло до добровољног подлегања, — опет до потпуног окупљања.

То је дакле оно што је битно; је ли окупљање довршено 7 — Ha овоме класичноме тлу Балкана сукобљавали су сеи измењивали народи вођени од смелих освајача, и касније од крстоносаца-пустолова, све до поплаве османлијских завојевача. Али смирености није било никада. И сва су се тискања и потискивања сливала од Мале Азије преко Тракије, па Македонијом пут Дунава и његових великих притока ка Јадрану, до Рима; и обратно, Настојања тога сливања и разливања често су се ломила о разне препреке и отпоре, док није римски победник посејао таборе, учврстио путеве, и осигурао највећу власт на земљи — не духовну! —, од Британије до Јерменске, да се баш ту, на Балкану, сломије и преломи то силно господство, и да у новој престоници Источнога Царства сагори у властитој немоћи. Али никада, за све време променљивих господара, није овај наш Вардар стављао озбиљних запрека ни победитељима ни побеђенима. Страшне ли носталгије, која нас овако трза! Од Дунава до Јегејског Мора, од Диоклецијанова до Константинова |рада!...

А сад долазе пигмеји, који не виде тај велики и судбоносни пут народнога удеса. У жвалама вечних потреса, ми смо заузели ове положаје, не да станемо, и да се не мичемо, већ да напредујемо, да се ширимо, и да расветљујемо, — или да, попут варвара, будемо прегажени, затечени у расулу и трулежу свога распадања, Ми смо први у вековима који се, заузевши ова широка пролазишта, ослањамо на своју властиту снагу, — први народ овде у својој власти и на своме земљишту. Ми не долазимо као вал, који запљускује, него се разливамо као лава, И срце и глава су наши, и у нама, и зато не ступамо као освајачи, него идемо као окупљачи, — носимо маслинову гранчицу, и понећемо је све до Константинова Града. Наша Македонија, наша јужна копча, неизбежни нам је јамац за то: или ми к њима, или они к нама. На нашему путу нема заустављања.

Нико досад није могао боље од нас осетити и разумети замашност нашег положаја. Сви домаћи владари ширили су освајањем границе своје власти; они са Истока на Запад, а они са Запада на Исток. Свима је иста мета; везати велике

3