Nova Evropa

и горем. У том моралном принципу, у раду „за себе“ и „за свакога“, у заједници, са којим иде материјално „добро живљење", сусрећу се и изједначују народи везани на истом територију; а они језично инородни сљубљују се уз најачи централни истојезични народ, да с њим скупа створе најидеалнију и најправеднију формацију.

Југословени имају сва потребна преимућства да изведу оваку формацију на својој територији. Многи то не виде; многи неће да виде; а многима је опет вид замрачен оним блештавилом рефлексија туђег духа. Треба савладати природу, па онда савладати човека у природи, а истом онда овладати пуном духовношћу. Засад смо од тога још далеко. Наше време тек долази. Робовање духа материји, није никад сачињавало објављење народа у повоју, Ако су то стање назвали „корупцијом“, или како слично, то је само једна од многобројних манифестација у којима се ропство појављује. Али то није наша основна слика. Ми смо је нашли на земљишту нашег насеља. Она је одрасла с декаденцом несталих величина на Истоку. Она није укорењена у нама, те за наш организам не може постати болешћу крви, него само коже. Организам ће се одхрвати, и љуске ће отпасти; али ће се притом морати утрошити много енергије, учинити велик напор да се obe опет на свој природни раст и. у своје оригинално бујање. Све то не може да забрињује, јер робовање материји не долази из народа, са села, од мноштва, — оно је нашло своје лежиште и исходиште у душама одрона наше расе, и оно је данас тако видно само стога што је туђи прираст на нашем народном телу. Доћи ће силан отпор наше расе, који ће и њега и његове носиоце из темеља да искорени, и то ће бити први тријумф југословенске духовности.

Победа изазива победу. Мале душе не могу стварати велика дела. Страшљивост доводи до малаксалости, а малаксалост до пропадања. Напротив, вера рађа одважношћу, одважност води победи, а победа благостању. Ми смо створени да господаримо, а не да пропадамо. Ми смо створени, да словенску доброту и човекољубље измешамо са крепостима Запада, и надахнемо религијским заносом Истока. У врењу ове наше садашњице кристализоваће се наш човек, наш прави човек. Маслинова гранчица, коју ћемо понети до Константинова Града, биће снага наша и наше право, — нико нам је неће моћи отети из руку, јер је неутољива жеља у нама храњена нашом вером у нашу мисију, а гоњења атавизмима проведених векова у чежњама, стравама, дизањима и пропадањима, свих оних који су покрочили на ове судбоносне путеве. Они су посејали и оставили, а ми ћемо даље сејати и неговати, велике дужности у великим - делима, нови ред у новом друштву, лешшег човека у "одуховљену човеку. Већ се полако будимо обасјани зракама

| | 6